KRAJIŠNIKU SKRAĆENA ZATVORSKA KAZNA

albene sudije Haškog tribunala odbacile su ove sedmice osude za ubistva, istrebljenje i progone koje su prethodno bile izrečene predsedniku skupštine bosanskih Srba, Momčilu Krajišniku.



Veće od pet sudija smanjilo je za sedam godina zatvorsku kaznu koju je sud izrekao u prvostepenom postupku, što znači da je Krajišnik osuđen na 20 godina zatvora.



Sudije su potvrdile osudu za progon Bošnjaka i bosanskih Hrvata u 32 bosanske opštine, koji je izvršen deportacijom i prinudnim raseljavanjem nesrpskog stanovništva.



Međutim, nakon što su ustanovile da prvostepeno veće nije pokazalo da su ti zločini počinjeni u sklopu takozvane kampanje etničkog čišćenja nesrpskih civila u Bosni tokom 1991. i 1992. godine, žalbene su sudije ukinule onaj deo presude koji se ticao težih optužbi za progone – uključujući ubistva, okrutno i nehumano postupanje, kao i nezakonito pritvaranje.



Krajišnika je 27. septembra 2006. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) proglasio krivim za ubistvo oko 3,000 bosanskih Muslimana i Hrvata, kao i prisilno raseljavanje preko 100,000 ne-Srba iz većeg dela Bosne, u periodu od 1. jula 1991. do 30. decembra 1992.



Prvostepeno veće je presudilo da je Krajišnik – skupa sa svojim političkim mentorom, bivšim predsednikom bosanskih Srba, Radovanom Karadžićem, kao i članicom predsedništva Biljanom Plavšić – sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničke prekompozicije republike bosanskih Srba putem zločinačkog uklanjanja nesrpskog stanovništva.



Plavšićeva je u oktobru 2002. priznala krivicu po jednoj tački optužbe za progon po političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, počinjen u 37 bosanskih opština. Izrečena joj je zatvorska kazna u trajanju od 11 godina, koju trenutno izdržava u Švedskoj.



Karadžić nije bio uhapšen sve do jula 2008., a trenutno se nalazi u haškom pritvoru, gde čeka početak suđenja po 11 tačaka optužnice za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti – uključujući i dve tačke za genocid – koji su u Bosni počinjeni u razdoblju od 1992. do 1995.



Krajišnik se izjasnio kao nevin, a 12. aprila 2007. podneo je žalbu.



U svojoj presudi od 17. marta, žalbene su sudije potvrdile ocenu prvostepenog veća da je „Krajišnik delio nameru da se počine inicijalni zločini deportacije, prisilnog raseljavanja i progona . . . na početku zajedničkog zločinačkog poduhvata“.



Međutim, one su usvojile argument odbrane po kojem sudskom presudom nije jasno ustanovljeno na koga je tužilaštvo mislilo kada je aludiralo na pojedince nižeg ranga – poput političara i pripadnika paravojnih formacija – koji su navodno, skupa sa Krajišnikom sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.



„[Prvostepene sudije] su pogrešile zbog toga što nisu imenovale sve ili samo neke lokalne političare, vojne starešine, komandante policije i paravojne lidere koji su [prema navodima iz dokaznog postupka tužilaštva] sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, rekao je predsedavajući Fausto Pokar (Fausto Pocar) prilikom čitanja presude.



Žalbene su sudije izmenile i zaključak prvostepenog veća da je Krajišnik kriv za zločine ubijanja, istrebljenja i progona, izuzimajući deportaciju i prisilno raseljavanje.



Sudsko veće je zaključilo da su predvodnici zločinačke zavere bili upoznati sa time da se čine zločini, ali da nisu preduzeli ništa kako bi ih sprečili, te da su ih na taj način „potakli“ kako bi ostvarili svoj cilj.



Međutim, žalbeno veće je zaključilo da su prvostepene sudije u tom pogledu došle „samo do manjkavih zaključaka“.



Sudija Pokar i njegove kolege rekli su da postoji veoma malo dokaza da su lideri bili upoznati sa time da se čine zločini i da ništa nisu učinili da ih zaustave – i da otuda nije dokazano da su oni hteli da u sklopu njihovog plana budu izvršeni zločini ubistva, istrebljenja i progona.



Neki poznavaoci međunarodnog prava su pozdravili presudu.



Branilac MKSJ-a, Majkl Karnavas (Michael Karnavas), podržao je ono što je nazvao pokušajem sudija „da zauzdaju primenu zajedničkog zločinačkog poduhvata“ kao pravne doktrine.



Koncept zajedničkog zločinačkog poduhvata je često bio kritikovan zbog preteranog širenja opsega krivične odgovornosti, pogotovo kada je primenjivan na zločine kod kojih nije mogla biti pokazana jaka veza između onih koji su odgovorni za celokupan plan i stvarnih počinilaca na terenu.



„Preterano je reći da se na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara neki incident desio tako što ga je na neki način izazvao okrivljenik. To je naprosto prenategnuto“, kazao je Karnavas.



On tvrdi da su se žalbene sudije u slučaju Krajišnik opredelile za odmeren pristup, zaključujući da u svojoj presudi prvostepeno veće nije navelo dovoljno konkretnu vezu između optuženog i počinilaca zločina zbog kojih je on osuđen za ubistva, istrebljenje i ozbiljnije optužbe za progone.



Krajišnik je žalbu izneo na saslušanju koje je održano 21. avgusta prošle godine, a pozvao se i na dodatne dokaze koje je u novembru 2008. u formi pismene izjave predočio Karadžić – kako bi pokazao da je bio izvan onih političkih krugova unutar predsedništva bosanskih Srba koji se smatraju odgovornima za smišljanje zajedničkog zločinačkog plana.



Sudsko veće je zaključilo da je tokom 1992. Krajišnik bio aktivni član petočlanog predsedništva entiteta koji je – pod rukovodstvom tadašnjeg predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića – kasnije postao Republika Srpska (RS).



Karadžić je posvedočio da je Krajišnikova uloga bila tek sporedna, tvrdeći da on nije bio član predsedništva bosanskih Srba, te da takvo, prošireno ratno predsedništvo nije ni postojalo.



Međutim, žalbene sudije „nisu ubeđene da su dodatni dokazi koje je izneo Radovan Karadžić [bili] dovoljni da opovrgnu opsežne dokaze kojima su potkrepljeni zaključci sudskog veća“, kazao je sudija Pokar.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga