KRAJIŠNIK PORIČE ODGOVORNOST ZA NAORUŽAVANJE BOSANSKIH SRBA
Bivši predsednik parlamenta pokušava da izvesne ratoborne izjave stavi u kontekst vremena u kojem su nastale.
KRAJIŠNIK PORIČE ODGOVORNOST ZA NAORUŽAVANJE BOSANSKIH SRBA
Bivši predsednik parlamenta pokušava da izvesne ratoborne izjave stavi u kontekst vremena u kojem su nastale.
Momčilo Krajišnik je ove sedmice porekao tvrdnje da je on imao važnu ulogu u uspostavljanju sistema uprave sa srpskom dominacijom, koji će kasnije biti odgovoran za koordiniranje kampanje etničkog čišćenja sprovedene u značajnom delu Bosne.
Osim toga, bivši predsednik parlamenta bosanskih Srba je tokom druge nedelje svedočenja pred Haškim tribunalom pokušao da objasni i kako su izjave koje su njegove kolege davale uoči i tokom sukoba u Bosni pogrešno protumačene kao ratnohuškačke.
Porekao je i optužbe da je sudelovao u naoružavanju srpskog stanovništva u Bosni.
Krajišnik se tereti za genocid i niz drugih ratnih zločina, koji su tokom rata počinjeni nad ne-Srbima. Očekuje se da će njegovo svedočenje trajati nekoliko sedmica i da će predstavljati ključni deo njegove odbrane.
Optuženi je pred sudom izjavio kako osnivanje srpske skupštine u Bosni 1991., neovisno o centralnom parlamentu koji je već postojao u Sarajevu, nije izvršeno u nastojanju da se uspostavi paralelna zakonodavna institucija. Po njegovim rečima, ta skupština je zapravo trebalo da se bavi pitanjima koja su bila od vitalnog interesa za srpsko stanovništvo u Bosni.
Krajišnik je rekao i da je svim srpskim poslanicima u sarajevskom parlamentu preporučio da nastave da prisustvuju njegovim sednicama i da se bore za ono što je po njihovom mišljenju ispravno.
Rekao je i da je formiranje srpskih skupština na opštinskom nivou bio samo pokušaj da se spreči nadglasavanje lokalnih Srba od strane Muslimana i Hrvata.
Predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) zatražio je od Krajišnika da pojasni da li se parlament bosanskih Srba nadao da će delovi Bosne pod srpskom upravom ostati u Jugoslaviji, ili je u to vreme postojao plan da se Bosna i Hercegovina reorganizuje u federalnu jedinicu podeljenu na zasebne entitete, formirane na etničkoj osnovi.
Optuženi je odgovorio da je bio „potpuno šokiran“ kad je vidio koliko malo pažnje se pridavalo plebiscitu u novembru 1991. na kojem su bosanski Srbi glasali za to da ostanu unutar Jugoslavije. Dodao je i da su – nakon što su tadašnji srpski predsednik Slobodan Milošević i crnogorski predsednik Momir Bulatović stvorili novu jugoslovensku državu sačinjenu samo od njihove dve republike – bosanski Srbi „shvatili da moramo tražiti političko rešenje [zasnovano na] ostanku unutar Bosne i Hercegovine.”
Krajišnik je takođe nastojao da osvetli “širi kontekst” u kojem su početkom devedesetih nastale i neke često citirane izjave ratnog predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića, koji je - nakon što ga je Haški tribunal optužio za genocid - još uvek u bekstvu.
Prva i možda najpoznatija među njima izrečena je u bosanskoj skupštini u Sarajevu, oktobra 1991. Tom prilikom je Karadžić rekao da će bosanski Muslimani i Hrvati, ako nastave da se zalažu za otcepljenje od Jugoslavije, „odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod dovesti do istrebljenja, jer se u slučaju rata oni neće moći odbraniti“.
Krajišnik je rekao kako je važno razumeti da se radilo o reakciji na govor koji je neposredno pre toga održao muslimanski političar Muhamed Filipović, koji je sačinio nacrt među-etničkog sporazuma u nadi da će ga potpisati muslimanski i srpski predstavnici. Sam Filipović, objasnio je Krajišnik, upozorio je da bosanski Muslimani, ukoliko ne budu podržali pomenuti dokument, rizikuju vlastito istrebljenje.
Krajišnik se pred sudom osvrnuo i na govor u kojem je Karadžić rekao da bi Bosna imala koristi od postojanja odvojenih, etnički podeljenih sistema, u oblastima kao što su školstvo i zdravstvo, dodavši da „što više budu odvojeni, to bolje“.
Okrivljeni je to odbacio kao „politički slogan bez prave namere“ i deo „marketinga“ sa ciljem da se muslimanski i hrvatski političari odvrate od insistiranja na nezavisnosti i upozore na posledice koje bi u tom slučaju mogle uslediti.
Takođe je rekao da su i ostale, naizgled radikalne izjave poslanika srpske skupštine, zapravo bile puka „propaganda“ ili „filozofiranje“, dok su druge bile „dobronamerne“, „poetske“ ili naprosto „nesmotrene“.
Krajišnik je potom porekao da je išta znao o nabavci oružja za bosanske Srbe pre nego što je izbio rat. Odbacio je navode iz optužnice po kojima je lično „ohrabrivao, pomagao ili vršio nabavku oružja ili njegovu distribuciju bosanskim Srbima“.
„Srbi nisu nameravali nikoga da napadnu, oni su podržavali JNA“, objasnio je on, napominjući da je zadatak jugoslovenske vojske bio da obezbedi mir u Bosni.
Krajišnik je istovremeno priznao da bosanski Srbi ipak nisu „sedeli skrštenih ruku“, i primetio da dokumenti koje je video po dolasku u Hag potvrđuju da su se potkraj 1991. i početkom 1992. Srbi zaista naoružavali.
On je, međutim, porekao da su se vlasti bosanskih Srba pripremale za rat, ili da su vršile raspodelu oružja među stanovništvom. „Da se to dešavalo, bilo bi logično da i ja budem upoznat s tim, ali uveravam vas da nije bilo tako“, rekao je on.
Krajišnik je rekao i da je njegova Srpska demokratska stranka (SDS) iz različitih obaveštajnih izvora raspolagala saznanjima da se Muslimani i Hrvati snabdevaju oružjem.
Iako je Krajišnik najviši politički funkcioner bosanskih Srba koji se dosad pojavio pred sudom u Hagu, njegovo svedočenje u samoj Bosni za sada nije naišlo na ozbiljniji odjek.
Urednik banjalučkih Nezavisnih novina, Dragan Jerinić, izjavio je za IWPR da ovo suđenje „trenutno nije najvažnija tema, jer su se ljudi umorili od Tribunala“.
Sa tom ocenom saglasan je i predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske, Branko Todorović. „U Bosni i Hercegovini praktično ne postoji interesovanje za ovaj slučaj – nema ga na naslovnim stranama, niti su izveštaji sa suđenja Krajišniku prva vest“, kaže on i dodaje: „Javnost je u potpunosti izgubila interesovanje za ovo suđenje, pa se čini da su mnogi ljudi potpuno zaboravili na Krajišnika.“
Adin Sadić je izveštač IWPR-a iz Haga.
Osim toga, bivši predsednik parlamenta bosanskih Srba je tokom druge nedelje svedočenja pred Haškim tribunalom pokušao da objasni i kako su izjave koje su njegove kolege davale uoči i tokom sukoba u Bosni pogrešno protumačene kao ratnohuškačke.
Porekao je i optužbe da je sudelovao u naoružavanju srpskog stanovništva u Bosni.
Krajišnik se tereti za genocid i niz drugih ratnih zločina, koji su tokom rata počinjeni nad ne-Srbima. Očekuje se da će njegovo svedočenje trajati nekoliko sedmica i da će predstavljati ključni deo njegove odbrane.
Optuženi je pred sudom izjavio kako osnivanje srpske skupštine u Bosni 1991., neovisno o centralnom parlamentu koji je već postojao u Sarajevu, nije izvršeno u nastojanju da se uspostavi paralelna zakonodavna institucija. Po njegovim rečima, ta skupština je zapravo trebalo da se bavi pitanjima koja su bila od vitalnog interesa za srpsko stanovništvo u Bosni.
Krajišnik je rekao i da je svim srpskim poslanicima u sarajevskom parlamentu preporučio da nastave da prisustvuju njegovim sednicama i da se bore za ono što je po njihovom mišljenju ispravno.
Rekao je i da je formiranje srpskih skupština na opštinskom nivou bio samo pokušaj da se spreči nadglasavanje lokalnih Srba od strane Muslimana i Hrvata.
Predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) zatražio je od Krajišnika da pojasni da li se parlament bosanskih Srba nadao da će delovi Bosne pod srpskom upravom ostati u Jugoslaviji, ili je u to vreme postojao plan da se Bosna i Hercegovina reorganizuje u federalnu jedinicu podeljenu na zasebne entitete, formirane na etničkoj osnovi.
Optuženi je odgovorio da je bio „potpuno šokiran“ kad je vidio koliko malo pažnje se pridavalo plebiscitu u novembru 1991. na kojem su bosanski Srbi glasali za to da ostanu unutar Jugoslavije. Dodao je i da su – nakon što su tadašnji srpski predsednik Slobodan Milošević i crnogorski predsednik Momir Bulatović stvorili novu jugoslovensku državu sačinjenu samo od njihove dve republike – bosanski Srbi „shvatili da moramo tražiti političko rešenje [zasnovano na] ostanku unutar Bosne i Hercegovine.”
Krajišnik je takođe nastojao da osvetli “širi kontekst” u kojem su početkom devedesetih nastale i neke često citirane izjave ratnog predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića, koji je - nakon što ga je Haški tribunal optužio za genocid - još uvek u bekstvu.
Prva i možda najpoznatija među njima izrečena je u bosanskoj skupštini u Sarajevu, oktobra 1991. Tom prilikom je Karadžić rekao da će bosanski Muslimani i Hrvati, ako nastave da se zalažu za otcepljenje od Jugoslavije, „odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod dovesti do istrebljenja, jer se u slučaju rata oni neće moći odbraniti“.
Krajišnik je rekao kako je važno razumeti da se radilo o reakciji na govor koji je neposredno pre toga održao muslimanski političar Muhamed Filipović, koji je sačinio nacrt među-etničkog sporazuma u nadi da će ga potpisati muslimanski i srpski predstavnici. Sam Filipović, objasnio je Krajišnik, upozorio je da bosanski Muslimani, ukoliko ne budu podržali pomenuti dokument, rizikuju vlastito istrebljenje.
Krajišnik se pred sudom osvrnuo i na govor u kojem je Karadžić rekao da bi Bosna imala koristi od postojanja odvojenih, etnički podeljenih sistema, u oblastima kao što su školstvo i zdravstvo, dodavši da „što više budu odvojeni, to bolje“.
Okrivljeni je to odbacio kao „politički slogan bez prave namere“ i deo „marketinga“ sa ciljem da se muslimanski i hrvatski političari odvrate od insistiranja na nezavisnosti i upozore na posledice koje bi u tom slučaju mogle uslediti.
Takođe je rekao da su i ostale, naizgled radikalne izjave poslanika srpske skupštine, zapravo bile puka „propaganda“ ili „filozofiranje“, dok su druge bile „dobronamerne“, „poetske“ ili naprosto „nesmotrene“.
Krajišnik je potom porekao da je išta znao o nabavci oružja za bosanske Srbe pre nego što je izbio rat. Odbacio je navode iz optužnice po kojima je lično „ohrabrivao, pomagao ili vršio nabavku oružja ili njegovu distribuciju bosanskim Srbima“.
„Srbi nisu nameravali nikoga da napadnu, oni su podržavali JNA“, objasnio je on, napominjući da je zadatak jugoslovenske vojske bio da obezbedi mir u Bosni.
Krajišnik je istovremeno priznao da bosanski Srbi ipak nisu „sedeli skrštenih ruku“, i primetio da dokumenti koje je video po dolasku u Hag potvrđuju da su se potkraj 1991. i početkom 1992. Srbi zaista naoružavali.
On je, međutim, porekao da su se vlasti bosanskih Srba pripremale za rat, ili da su vršile raspodelu oružja među stanovništvom. „Da se to dešavalo, bilo bi logično da i ja budem upoznat s tim, ali uveravam vas da nije bilo tako“, rekao je on.
Krajišnik je rekao i da je njegova Srpska demokratska stranka (SDS) iz različitih obaveštajnih izvora raspolagala saznanjima da se Muslimani i Hrvati snabdevaju oružjem.
Iako je Krajišnik najviši politički funkcioner bosanskih Srba koji se dosad pojavio pred sudom u Hagu, njegovo svedočenje u samoj Bosni za sada nije naišlo na ozbiljniji odjek.
Urednik banjalučkih Nezavisnih novina, Dragan Jerinić, izjavio je za IWPR da ovo suđenje „trenutno nije najvažnija tema, jer su se ljudi umorili od Tribunala“.
Sa tom ocenom saglasan je i predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske, Branko Todorović. „U Bosni i Hercegovini praktično ne postoji interesovanje za ovaj slučaj – nema ga na naslovnim stranama, niti su izveštaji sa suđenja Krajišniku prva vest“, kaže on i dodaje: „Javnost je u potpunosti izgubila interesovanje za ovo suđenje, pa se čini da su mnogi ljudi potpuno zaboravili na Krajišnika.“
Adin Sadić je izveštač IWPR-a iz Haga.
