Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Kosovo: Zivot ide dalje u selu Mala Krusa

Uprkos pretrpljenom bolu i mukama, zene u ovom albanskom selu su odlucne da se okrenu svakodnevnom zivotu.
By IWPR Balkans

Mada Hanumsa Batusa ima 77 godina, ona je jos uvek zustra i okretna, a tradicionalne vrednosti albanskog gostoprimstva i dalje igraju vaznu ulogu u njenom zivotu. Ona izvlaci jastucice za svoje goste i vodi ih u hladovinu ispod tresnjevog drveta u svojoj basti pre nego sto ce sesti na travu i umorno se nasmesiti. "Dobro sam," kaze Hanumsa izvestacu IWPR-a.


"Pa ipak, kako bi mi moglo biti dobro kada sam izgubila tri sina i petoro unucadi?"


Njeno pitanje ukazuje na dilemu sa kojom se suocavaju mnogi mestani Male Kruse, sela na juznom Kosovu koje broji oko 800 stanovnika. Nijedno mesto nije propatilo vise tokom rata izmedju srpskih snaga i etnicke albanske gerile koji se okoncao intervencijom NATO-a u prolece 1999. godine.


26. marta te godine, srpske vojne, policijske i paravojne snage su okruzile albanske seljane i prisilile zene i decu, u znak odmazde zbog NATO bombardovanja, da se peske zapute ka Albaniji.


Tvrdi se da su potom zatvorili muskarce i starije decake u jednoj stali u koju su pucali iz automatskog oruzja pre nego sto su je zapalili. Smatra se da je vise od 100 lica tom prilikom usmrceno.


Tokom tri godine koje su usledile posle ovog masakra, preziveli se trude da obnove svoje zivot u selu. Selo su obnovili zahvaljujuci pomoci medjunarodnih dobrotvornih organizacija. Nove kuce od cigle i betona se sada izdizu nad rusevinama njihovih predjasnjih domova od pecenog blata.


Mala Krusa je takodje dobila novi centar za staranje koji okuplja zene iz sela i malu fabriku koja od bibera sto se uzgaja na okolnim poljima proizvodi biber u prahu. Nova osnovna skola bi trebalo da se otvori na jesen.


Obnoviti sopstvene zivote je znatno teze jer je skoro svaka porodica u selu izgubila jednog ili vise clanova.


Mala Krusa je selo bez muskaraca. Masakr pocinjen tokom rata je za sobom ostavio vise od 80 udovica. Mada su nove obaveze i odgovornosti dodatno uvecale tesko breme tuge i zalosti koje pritiskaju njihova pleca, proteklo vreme im je ipak pomoglo da se prilagode.


"Kada smo se vratili, neprestano smo pricali o ratu i svemu sto smo izgubili," kaze uciteljica Spresa Sehu, koja vodi zenski centar.


"Bilo je dana kada nismo nista jeli, i mada ne mozemo reci da je nasa tuga nestala, navikli smo se na nju. Moramo da zivimo, da brinemo o svojoj deci i domacinstvima. Nekako nam ove stvari pomazu da ne mislimo toliko na to sto se dogodilo."


Prekretnica je za mestane nastupila krajem proleca. Jedanestog juna je dvoje prezivelih svedocilo o navodnom masakru na sudjenju bivsem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Milosevicu u Hagu. Ovaj sudski proces je prenosila jedna kosovska televizijska stanica i skoro svi iz sela su pratili sudjenje.


Vecina seljana je vec znala sve o masakru, ali za ostale, pogotovo zene iz sela, prenos iz Haga je bila prva prilika da iz prve ruke saznaju sta se desilo.


Posto tela nestalih stanovnika sela nikada nisu pronadjena, preostalim seljanima je bilo veoma tesko da prihvate taj gubitak.


"Nekako smo se nadali da su nestali i da ce se vratiti," kaze Semsija Batusa, jedna od snaha Hanumse Batusa, koja je izgubila svog muza Milaina. "Ipak, kada smo culi svedoke u Hagu koji su rekli da su nasi ljudi pobijeni, a tela spaljena, te da su samo sestorica prezivela, od tog trenutka smo shvatili da su mrtvi i da se nikada nece vratiti."


Ovo saznanje je pomoglo zenama iz sela da se okrenu svakodnevnom zivotu. U nedeljama koje su usledile posle rasprave u Haskom tribunalu o masakru u selu, Batusa i ostale udovice su podnele zahteve za izdavanjem smrtovnica u opstini kako bi stekle uslove za dobijanje penzije.


Mnoge od njih su vec ucile da voze, siju, zaseju useve i koriste kompjutere sto je vestina za kojom ne postoji potraznja u selu, ali je neke zene smatraju neophodnom za zivot u modernom svetu.


Muz Skurte Hajdari, otac i trojica striceva su medju onima koji su nastradali te kobne noci. Da bi se izdrzavala i pomogla ostalim zenama u porodici, Hajdarijeva je zaradjivala kao svalja i povremeno je radila u seoskom centru za staranje. "Osim sto zaradjujem, to je dobro za mene," kaze ona dok sedi u predvecerje na tremu ispred svoje kuce. "Ako bih ostala kod kuce, mislila bih o svom gubitku po citav dan."


Na mnogo razlicitih nacina primer Male Kruse nam daje uvid u probleme sa kojima se suocava citavo Kosovo tri godine posle okoncanja rata. Malo je ljudi zaposleno, a za vecinu je malo izgleda da ce uopste naci posao. Mnoge porodice uzgajaju poljoprivredne kulture na svojim malim parcelama izvan sela, ali njihovi proizvodi donose malo prihoda sa prepunih lokalnih pijaca. Inostrana pomoc uz koju je obnovljeno selo je uglavnom presusila.


Ni prisustvo Slobodana Milosevica u Hagu im ne pruze previse utehe. Bivsi srpski lider je, izmedju ostalog, optuzen za masakr u Maloj Krusi, ali mnogi seljani ukazuju na cinjenicu da je on samo jedan od onih koji su odgovorni za taj zlocin.


"Osecam neku vrstu satisfakcije kada vidim Milosevica za optuzenickom klupom u Hagu," kaze Ramadanijeva, koja je izgubila dva sina od kojih je jedan imao samo petnaest godina. "Ali bi znatno bolje bilo kada bi zatvora dopali kriminalci koji su pocinili zlocine ovde."


Ricard Mertens je novinar "Christian Science Monitor-a" u Makedoniji