KOMENTAR: ZASTO JE SRBIMA NEOPHODNA SAMOUPRAVA NA KOSOVU

To je moguce jedino ako se u podrucjima gde zive manjine daju ovlascenja lokalnoj samoupravi.

Poslednji nemiri na Kosovu pokazali su da vecinsko albansko stanovnistvo ne samo da ne zeli da se brine o nealbanskim manjinama nego i pokusava da ih nasilno protera.

Nove jedinice lokalnih samouprava bile bi formirane u onim sredinama u kojima zivi znacajan broj Srba i ostalih nealbanaca, i te samouprave bi definisanjem novih institucionalnih resenja dobile nove nadleznosti kako bi mogle da brinu same o sebi.

Uzmimo, na primer, Kosovsko Pomoravlje. Ovo podrucje na severu Kosova gde zivi izmedju 15 i 18 hiljada Srba je na tromedji tri opstine - Vitine, Kamenice i Gnjilana. Ipak, u sve tri opstine Srbi su ubedljiva manjina.

To znaci da vecinski albanski odbornici u lokalnim organima vlasti uvek preglasaju predstavnike Srba koji, zbog toga, nemaju nikakvog uticaja na teritorijama opstina u kojima zive.

Da bi se lokalnom srpskom stanovnistvu u ovom delu Kosova obezbedila zastita elementarnih interesa, neophodno je formirati jednu srpsku opstinu. Nove nadleznosti koje bi ona dobila morale bi se odnositi na pitanja bezbednosti, organizacije i kontrole rada lokalne policije, ali i zbrinjavanja interno raseljenih lica.

Srpska vlada je uverena da su lokalna kosovska policija, KPS, i pojedini delovi Kosovskog zastitnog korpusa, KZK, pruzali logisticku podrsku ljudima koji su nedavno napali srpska sela.

U nekim sredinama su pripadnici KPS-a, smatra srpska vlada, licno ucestvovali u incidentima, kao sto je to bio slucaj u Prizrenu.

Licemerno bi bilo sada govoriti da ce policajci albanske nacionalnosti koji su ekstremistima ustupili svoja vozila, komunikaciona sredstva i informacije da bi ekstremisti napali Srbe, iskreno i profesionalno zastitili zrtve tih istih ekstremista.

Iskrenije i profesionalnije ce to uraditi lokalni Srbi i u dogovoru sa medjunarodnim predstavnicima uspostaviti red i poredak u srpskim samoupravama.

Tada bi se takodje obezbedio brzi ritam zbrinjavanja interno raseljenih lica. Ako dosadasnjim tempom nasilno iseljeni Srbi sa Kosova i Metohije, koji se danas nalaze uglavnom u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Makedoniji, budu vracani na teritoriju Kosova i Metohije, njihov povratak ce trajati oko 50 godina.

Niko od nas ne gaji iluziju da ce se vratiti svi interno raseljeni. Mnogi od njih su se u egzistencijalnom smislu situirali u Beogradu, Podgorici ili Skoplju. Medjutim, ogroman broj njih ce se ipak vratiti jer nemaju gde drugo. Smesteni su u kolektivne centre, zive od socijalne i humanitarne pomoci. Ipak, bitno je da njihov povratak na Kosovo i Metohiju bude odrziv.

Postoji i neodrziv povratak. Kako moze biti odrziv povratak tri srpske porodice u jedan soliter u Pristini u kojem zivi jos 39 albanskih porodica u 39 stanova? Ko ce njima garantovati bezbednost? Ko ce njima garantovati zaposlenje u ovako teskim ekonomskim i socijalnim prilikama?

Posto nije realno da se vrate u Pristinu, te tri porodice bi mogle da se vrate u novoosnovanu opstinu u kosovskom Pomoravlju, gde im se moze garantovati bezbednost i zaposlenje jer ce Srbija svakako ulagati u lokalne samouprave kosovskih Srba.

Ako postoji iskrena politicka volja da se problemi interno raseljenih lica resavaju na ovakav nacin, onda cemo se svi mi zajedno lako dogovoriti kako bi ove tri porodice bile obestecene zato sto ne mogu da udju u svoje stanove.

Novoosnovane jedinice lokalne samouprave mogu dati svoj pun doprinos u ovom smislu, ali i rasteretiti od dela poslova predstavnike medjunarodnih institucija koji bi, u tom slucaju, bili supervizori i kontrolori celokupnog procesa, dok bi posao prakticne implementacije mogla da obavlja opstina.

Na taj nacin bi nealbancima na Kosovu i Metohiji bio zagarantovan okvir za bezbedan zivot, njihov opstanak, ali i povratak svih proteranih na svoja ognjista. Do sada je broj povratnika tokom prethodnih pet godina bio zanemarljiv. Svega tri odsto proteranih Srba se vratilo na Kosovo i Metohiju od 1999. godine.

Time bi se srednjovekovni spomenici kulture, koji predstavljaju kulturnu bastinu evropske civilizacije, zastitili od paljenja i unistavanja. Na taj nacin bi se sprecilo dalje etnicko ciscenje Srba i ostalih nealbanaca.

Danasnjica Kosova i Metohije izgleda sumorno. Na Kosovu i Metohiji vise nema struje nego sto je ima. Na Kosovu i Metohiji vise nema vode nego sto je ima. Javne sluzbe vise ne rade nego sto rade. A kako i da rade kada struju, vodu, komunalne usluge gotovo da niko i ne placa. Prosecne plate budzetskih korisnika, prosvete, zdravstva, javne administracije iznose od 75 do 150 evra. Penzije su 35 evra.

Veliko je nezadovoljstvo u socijalnoj i ekonomskoj sferi. Prema nezvanicnim podacima sa Kosova i Metohije, oko sezdeset odsto privrede Kosova i Metohije je zapravo crna ekonomija, a od preostalih cetrdeset odsto cak polovina direktno zavisi od medjunarodnih organizacija stacioniranih na Kosovu i Metohiji.

Sve ovo predstavlja idealnu sredinu za razvoj svih vrsta ekstremizama - politickih, ideoloskih, verskih koji danas bujaju na Kosovu i Metohiji. Sve se to desava uz obilatu pomoc politickih lidera kosovsko- metohijskih Albanaca, kojima je lakse da nezadovoljstvo ekonomskom i socijalnom situacijom usmeravaju ka politickom cilju - nezavisnom Kosovu - umesto da javnosti objasne zasto je ogromna stopa nezaposlenosti, zasto su plate tako male, zasto je zivotni standard nizak i zasto korupcija cveta.

Pod parolom "Srbi su krivi za sve", albanski politicari na Kosovu i Metohiji pokusavaju da gradjanima daju jednostavan odgovor za sva ta pitanja

Za to deo odgovornosti snose i predstavnici medjunarodnih institucija koji su sve ovo precutno odobravali. Stice se utisak, da ljudi koji iz misija UNMIK-a i KFOR-a na Kosovo i Metohiju nisu dolazili da bi probleme uistinu resavali.

Za njih je na Kosovu i Metohiji sve bilo u redu, bar do 17. marta kada je doslo do erupcije nasilja.

Retki su medju njima oni, poput ombudsmana za Kosovo Mareka Novickog ili specijalnog izaslanika za ljudska prava UN Jirzija Dinstbira, koji su se usudjivali da javno opisu realnost na Kosovu i Metohiji. Kad god bi progovorili, njihove izjave bi drugi brzo demantovali.

Medjunarodna administracija je pronalazila izgovore za sve goruce probleme - pocev od nefunkcionalnog elektroenergetskog sistema, pa do privrede i organizovanog kriminala - a cutalo se o sve ucestalijim teroristickim napadima nad preostalim Srbima koji zive u izolovanim enklavama tokom proteklih pet godina.

Niko nije osudjen za te napade. Nijedna istraga nije ozbiljno sprovedena. Navodno, nema dokaznog materijala.

Postavlja se pitanje kako ovu sumornu sliku promeniti, pribliziti Kosovo i Metohiju evropskim standardima i uciniti sve da svi gradjani - Srbi, Albanci i Turci - uzivaju svoja prava bez obzira na nacionalnost.

Stvaranje novih samouprava samo bi doprinele stabilizaciji politickih prilika na Kosovu i Metohiji. Medjuetnicki odnosi Srba i Albanaca resice se samo kada budu ziveli u miru jedni pored drugih.

Tek tada mozemo govoriti o resavanju teskih ekonomskih uslova u kojima zive Albanci, Srbi, Turci i pripadnici drugih manjina. Lokalna ekonomija moze se razvijati samo ukoliko pravi vlasnici preduzeca budu mogli da upravljaju svojom imovinom. Svako se mora vratiti na svoje i svakome mora pripasti ono sto je njegovo.

Srbija je vrlo zainteresovana da preuzme upravljanje svojom imovinom na Kosovu i Metohiji koja joj je oteta pre pet godina. Srbija hoce da sva preduzeca u koja je godinama ulagala, koja je osnovala, ponovo uzme pod upravljanje, da uposli narod na Kosovu i Metohiji, da narod na Kosovu i Metohiji moze da se bavi svojim radom i zivi od svog rada kako se ne bi okrenuli ekstremistima.

Srbija zeli da svoje privrednike ohrabri da na Kosovo i Metohiju ulazu, da se na Kosovu i Metohiji smanji nezaposlenost i poboljsa zivotni standard.

A kada se sirenje ekstremizma spreci, onda se mozemo usredsrediti na druge teme od kojih zivot svakog gradjanina zavisi kako bi na Kosovu i Metohiji stalno bilo i struje i vode.

Srbija zeli da pomogne. Ona moze biti znacajan partner medjunarodnoj zajednici pri resavanju svih pitanja u otvorenom dijalogu sa Pristinom.

Bez ucesca Srbije, kosovski problem se ne moze resiti. Ili ga, mozda, moze biti, ali se tada u obzir moraju uzeti sve pretnje regionalnoj bezbednosti i stabilnosti celog Balkana. To nikome nije u interesu - ni Srbima, ni Albancima.

Dusan Prorokovic je predsednik Komiteta za Kosovo i Metohiju srpskog parlamenta.