Komentar: varljivo lice balkanske diplomatije

Monday, 21 February, 2005

The link has been copied

IWPR Balkans

Tek je stolece i cetvrt proslo od podozrive izjave nemackog "gvozdenog kancelara" o Balkanu za koji je rekao da "nije vredan kostiju ni jednog jedinog pomeranskog grenadira".

Kako samo lako se takve opaske mogu izvuci iz konteksta. Pocetkom devedesetih, kada je debata o intervenciji u bivsoj Jugoslaviji dostizala vrhunac, protivnici intervencije redovno su posezali za Bizmarkovom cuvenom izrekom da bi opravdali ono sto je delovalo poput politike prepustanja ovog regiona svojoj sudbini.

To je bilo pogresno tumacenje stava ovog coveka i tog doba jer je na Kongresu u Berlinu 1878. godine – uprkos svom komentaru o pomeranskim grenadirima – upravo Bizmark predsedavao jednom od najuspesnijih samita o Balkanu ikada. Kako god da procenjujemmo rezultate tog skupa, nakon Berlinskog kongresa usledile su decenije mira u regionu za koji se smatralo da je beznadezno uzburkan i varljiv.

Evropa je tokom sedamdesetih godina 19. veka – bas kao i danas – bila svesna opasnosti koju za njenu bezbednost predstavlja sukob u njenom jugoistocnom kutku. Ova zabrinutost nije bila jednoznacno sebicna po svojoj prirodi kao sto se to cesto pretpostavlja. Vilijem Gledston, lider britanskog liberalizma u drugoj polovini 19. stoleca, medju svoje bliske poznanike ubrajao je ne samo balkanske politicare, vec i verske lidere iz regiona. Biskup Strosmajer iz Djakova u Hrvatskoj, jedan od osnivaca jugoslovenskog pokreta, odrzavao je prisnu prepisku sa Gledstonom.

Znacajan deo britanske javnosti delio je istinsku zabrinutost Gledstona za Balkan. Njegov pamflet u kome se napadaju zloupotrebe otomanskih vlasti u Bugarskoj "Bugarski uzas" prodavao se u hiljadama primeraka i bio je bestseler.

Gledstonov protivnik iz redova konzervativaca Bendzamin Dizraeli, britanski premijer i Bizmarkov kompanjon u Berlinu, prezirao je Gledstounov pristup Balkanu – i njegovu sklonost ka intervencionizmu. U stvari, tokom tadasnje debate culi su se mnogi argumenti iz devedesetih godina 20. veka u kojoj su medjusobno bili suprotstavljeni liberalni zagovornici intervencije i generalno konzervativne pristalice statusa quo.

Dizraeli je odbacivao simpatije liberala prema Bugarskoj opisujuci je kao "kafansko blebetanje". On je u potpunosti nasledio prezir evropske elite prema balkanskom nacionalizmu dozivljavajuci ga kao remetilacku smetnju i pretnju postojecoj ravnotezi moci.

U raspravi o Balkanu u britanskom parlamentu, Dizraeli je rekao: "Nikakve reci ne mogu opisati politicke intrige, neprestana rivalstva, sveopste odsustvo duha javnosti, mrznju prema svim rasama, animozitete medju suprotstavljenim religijama, odsustvo bilo kakve kontrolne sile... Nista manje od 50.000 najboljih vojnika evropskih trupa ne bi bilo u stanju da uspostavi bilo sta nalik redu i miru u tim krajevima".

Iako nije imao prijateljski stav prema novonastalim balkanskim drzavama, Dizraeli je, ipak, verovao da bi evropsko angazovanje na Balkanu trebalo da bude dosledno, ili da ga ne bude uopste. Ishod Berlinskog kongresa bio je mir koji je potrajao skoro cetrdeset godina dok balkanske drzave nisu same medjusobno zaratile u balkanskim ratovima.

Kako je to vec rekao pokojni britanski istoricar A.J.P. Tejlor: "Kongres u Berlinu je prekretnica u istoriji Evrope. Njemu je prethodilo trideset godina sukoba i previranja. Potom je usledilo 34 godine mira. Nijedna evropska granica se nije promenila do 1913. godine, nijedan metak nije ispaljen do 1912. godine, osim u dva trivijalna rata".

"Evropa nikada nije okusila takvo razdoblje mira i jedinstva. Meternihovo doba ne predstavlja u nista u poredjenju s tim. Tada su ljudi ziveli strepeci od ratova i revolucija, ali sada su poverovali da su mir i bezbednosti uobicajene stvari, a da bilo sta drugo predstavlja nezgodu i aberaciju".

Bizmark nije prisvajao zasluge za ishod Berlinskog kongresa insistirajuci da je Dizraeli bio junak. "Der alte Jude, das ist der mann!" – "stari Jevrejin, to je pravi covek", rekao je Bizmark.

Kako je to Dizraeli uradio? Ili bolje, sta je uradio? Kako je to neko ko je bio tako suprotstavljen Gledstonovoj viziji pozitivnog angazmana u odnosu na balkanski nacionalizam uspeo da ostvari takav trijumf?

Na osnovu odgovora koji je ponudio mladji Dizraelijev biograf moze se reci da je kljucna bila puka odlucnost i precizno planiranje. Dizraeli je otisao u Berlin sa egzaktnom idejom o sporazumu koji je nameravao da izdejstvuje, i nista nije prepustio okolnostima.

"Znao je kako da stvori medjunarodnu koaliciju oko zajednickog cilja i kako da ne napusti svoj kurs u toplom okruzenju clanica koalicije... Vrhunci Dizraelijevog doba bili su obroci dobro pripremljeni pre nego sto bi se servirali".

U tome je razlika izmedju Berlinskog kongresa i manje uspesnih skupova o Balkanu u nase doba, kao sto je to bila Londonska konferencija 1992. godine, kada su se lideri zaracenih Srba, Bosnjaka i Hrvata okupili zbog skupa, pri cemu su njihovi britanski domacini izgleda bili uvereni da ce okupljanje zaracenih strana za jednim stolom dovesti do pozitivnog rezultata. Dizraeli bi s prezrenjem odbacio takvu ideju.

Berlinski kongres jos uvek zasluzuje postovanje i paznju kao primer sprovodjenja u praksi zajednicke evropske politike.

U drugim aspektima, naravno, principi na kojima se Berlinski kongres zasnivao predstavljaju potpuni anahronizam koji danas ne moze nicemu da nas nauci. Demokratski princip tesko da je bio prihvacen tada kao faktor. U Berlinu, cetiri evropske sile – Rusija, Velika Britanija, Nemacka i Austrougarska – su zapravo prekrojili mapu Balkana samo s jednim ciljem – da se ocuva ravnoteza izmedju velikih sila.

Lokalni, demokratski aspekti nisu ih zanimali. Kongres je bio odgovor na demokratski fenomen – ustanak 1875. godine u Bosni i Hercegovini – ali okupljene velike sile u Berlinu to nisu uzimale u obzir.

U Berlinu je Makedonija ostavljena unutar Turske – ne zbog toga sto su njeni stanovnici zeleli da to bude tako, vec zbog toga sto velike sile nisu zelele da Makedoniju prepuste Bugarskoj koju su smatrali produzenim ogrankom Rusije. Bosna je usla u sastav Austrije zbog slicnog razmisljanja.

Bizmarka i Dizraelija su, zapravo, iritirala podsecanja da lokalno stanovnistvo ima sopstvena osecanja u vezi sa ishodom Berlinskog kongresa. Kada je grckoj delegaciji dopusteno da govori u Berlinu, oba drzavnika su zaspala.

Samo dvadeset godina kasnije, na prelazu u dvadeseti vek, velike sile nisu vise mogle da primenjuju takve principe na Balkanu. Doba kada su se granice mogle prekrajati samo da bi se ocuvala ravnoteza moci izmedju velikih imperija nepovratno je proslo.

Ipak, bili su neophodni balkanski ratovi 1912. i 1913. godine da bi ova cinjenicu ugledala svetlost dana. Ovi ratovi se predstavljali jos jednu prekretnicu u regionu. Oni nisu samo buknuli bez ikakvog ozbiljnijeg podsticanja i podstrekivanja iz Londona, Berlina, Beca ili Sankt Petersburga, vec su se i okoncali skoro bez njihovog ozbiljnijeg uplitanja. Kada se ruski car ponudio da posreduje izmedju njih u resavanju pitanja granica, oni su ga ignorisali. Po prvi put, balkanske drzave su vodile ratove bez ozbiljnije intervencije spolja, a granice su postale one koje su same kroz rat kreirali. Londonski sporazum iz 1913. godine samo ih je ozvanicio.

Jedina vazna posledica spoljasnjeg pritiska od strane velikih sila 1913. godine bilo je stvaranje Albanije. Zapravo, poslednji poklon novoj mapi Evrope pristigao je od Habsburga. Srbija se protivila ovakvom razvoju dogadjaja, ali nije bila u stanju da spreci Austriju da ostvari sto je naumila. Doduse, Bec nije mogao da garantuje da ce se granice nove drzave poklapati sa etnickim albanskim granicama. Danasnji spor oko Kosova je delom proistekao iz ovog ishoda Londonskog sporazuma.

Dve decenije izmedju dva svetska rata obelezile su vrhunac ove ere balkanskog prava na samoopredeljenje sto se zavrsilo, naravno, dramaticnim usponom Nemacke tokom tridesetih. Aneksija Albanije od strane Hitlerovog saveznika Italije koje usledila je 1939. godine, nakon cega je citav region uvucen u sukob izmedju Nemacke i Sovjetskog Saveza sto je dovelo do nametanja ruskog uticaja na citavom poluostrvu ne racunajuci Grcku.

U tom smislu, cetrdesete godine proslog veka predstavljaju povratak ranijoj tradiciji na Balkanu gde su velike sile – u ovom slucaju Sovjetski Savez i oslabljena Velika Britanija – prekrajale mapu pri cemu nisu uzimale u obzir stavove lokalnog stanovnistva.

Cercil se pokazao pravim sledbenikom Dizraelija kada je u ozloglasenoj kratkoj razmeni misljenja sa Staljinom 1944. godine zakljucio "sporazum o procentima" u kome se utvrdjuje uticaj koji ce svaka sila imati na Balkanu: 90 odsto u Grckoj je bilo namenjeno Britaniji; 75 odsto u Bugarskoj – Rusiji, i tako dalje.

Ako se moze reci da je ovaj sporazum pomalo podsecao na doba Berlinskog kongresa, ovoga puta je izmenjeni sastav evropskih sila povlacio poteze.

Nemacka i Austrija sada nisu znacile nista. Nove okolnosti, takodje su, znatno manje isle u prilog balkanskim drzavama nego sto je to bio slucaj u Bizmarkovo doba kada su lukavi balkanski monarsi mogli flertovati sa nekoliko velikih sila u isto vreme tvrdeci pazar. Posle 1945. godine, moc Sovjetskog Saveza zbrisala je uticaj svojih rivala sto je Cercilove procente ucinilo besmislenim. Rusija nije imala 75 odsto uticaja u Bugarskoj, na primer, vec citavih 100 odsto.

Kada je Velika Britanija prepustila svoju odgovornost u vojnom smislu u Grckoj i Turskoj Sjedinjenim Americkim Drzavama 1947. godine, to je predstavljalo kraj duge ere angazovanja, intervencionizma i uplitanja evropskih sila na Balkanu.

Do trenutka kada se Evropa ponovno angazovala na Balkanu tokom devedesetih godina, za vreme raspada bivse Jugoslavije, instinkti i znanje koji su dobro posluzili ranije generacije uglavnom su nestali.

Nije bilo ni u tragovima licnosti kao sto je Gledston koji je pored obaveza u upravljanju britanskom Indijom nalazio vremena za teoloske rasprave sa biskupom Strosmajerom i pisanje pamfleta o Bugarskoj. Umesto toga, imali smo neveste evropske diplomate, koji su ocito bili izgubljeni, kako se krecu po Balkanu u trojkama iznoseci najcesce bolno banalna i netacna zapazanja o regionu i njegovoj istoriji.

Mnogi se jos uvek mogu prisetiti slabasnog utiska koji je ostavio luksemburski ministar inostranih poslova Zak de Pos, koji je 1991. godine, kao predstavnik Evropske unije, najavio po svom dolasku u Jugoslaviju – drzavu koja se ubrzano priblizavala krvavom gradjanskom ratu – da je "sada vreme za Evropu". Ispostavilo se da je ova izjava bila u potpunosti neprilicna jer se Evropa teturala od jednog improvizovanog resenja ka drugom. U isto vreme, evropske sile su se otvoreno sporile oko strategije, pri cemu su neke zemlje podrzavale opstanak jugoslovenske federacije po bilo koju cenu, dok su se druge zemlje zalagale za priznavanje nezavisnosti jugoslovenskih republika.

Cinjenica da Evropa nije bila u stanju da primeni konzistentan set demokratskih principa na Balkanu dovela je do neoprostivog produzavanja rata u bivsoj Jugoslaviji. U tolikoj je meri bio oslabljen osecaj Evrope i sposobnost da utice na tok dogadjaja na Balkanu da su oni, koji su se zalagali za akciju u vidu vazdusnih napada protiv opsade Sarajeva, na primer, bili optuzivani za preterano pojednostavljen pristup, ili cak za potpirivanje treceg svetskog rata.

Tokom poslednjih deset godina na Balkanu je doslo do ozivljavanja odlucnijih vidova angazovanja. NATO je u kasnim devedesetim pokazao da je spreman da sprovede ono o cemu je Dizraeli samo razmisljao – razmestanje na hiljade vojnika na Kosovu 1999. godine, kao i dodatnih hiljada vojnika u Makedoniji 2001. godine. Obe akcije ukazivale su na dramaticno ozivljavanje samopouzdanja Zapada u pogledu njegove sposobnosti da donese mir Balkanu.

Ali sta sada ciniti? Danas je jugoslovenski vulkan uglavnom izgubio svoj kapacitet za izazivanje regionalne nestabilnosti. Princip samoopredeljenja koji se Bizmarku i Dizraeliju nije dopadao – ali su ga priznavali – otisao je do krajnjih granica, uz stvaranje nezavisnih drzava na podrucju Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine.

Mozda postoji nezadovoljstvo medju bosanskim Srbima i Hrvatima zbog njihovog polozaja, a jos uvek je pod znakom pitanja buducnost Crne Gore u drzavnoj zajednici sa Srbijom. Ipak, ovo su tek fusnote za veliku balkansku krizu tokom devedesetih. Cini se da je nezamislivo da bi ovi problemi mogli ponovno razbuktati neki evropski konflikt.

Samo Kosovo, cija je sudbina jos uvek neodlucena, ima kapacitet za izazivanje krvoprolica. Na Kosovu, formalno delu Srbije, ali prakticno pod kontrolom Ujedinjenih nacija i dominantne albanske vecine, medeni mesec lokalnog stanovnistva i administracije Ujedinjenih nacija se okoncao. Obe strane – i albanska i srpska – slazu se da je preko potrebno razresiti pitanje suverenosti, ali su njihovi predlozi resenja dijametralno suprotstavljeni jedan drugome.

Na Kosovu, svi problemi koji su opsedali Balkan, prosli i sadasnji, sticu se na jednom maloj teritoriji – u rasponu od siromastva i nezaposlenosti do osecaja iskljucenosti iz Evrope i frustracije zbog toga sto je njihova sudbina, kako se cini, u rukama spoljnih sila.

Uz svoje pretezno mlado stanovnistvo – za razliku od ostatka regiona – i stopu nezaposlenosti od oko 70 odsto, Kosovo predstavlja ekspres lonac pod pritiskom koji samo sto nije eksplodirao. Cinjenica da su mnoge zapadne drzave, ukljucujuci Veliku Britaniju, prisilno vratile mnoge kosovske Albance svojim kucama u okviru akcija koje preduzimaju protiv ilegalnih ekonomskih imigranata je losu situaciju ucinilo jos gorom.

Pod takvim okolnostima, insistiranje Evropske unije i Ujedinjenih nacija da Kosovo mora ispuniti ono sto ove dve medjunarodne organizacije nazivaju "standardima pre statusa" deluje poput pokusaja da se odlozi jedna neugodna odluka, u nadi da ce problem sam od sebe nestati. Problem, naravno, nece nestati, delom zbog toga sto je pitanje statusa tesno povezano sa ekonomskim pitanjima. Nece biti investicija na Kosovu, cak ni od strane kosovskih albanskih iseljenika, dok ulagaci ne budu znali u koju drzavu ulazu svoj novac. Koraci ka povecanju protoka kapitala kroz privatizaciju propali su na Kosovu iz istog razloga. Ne mozete lako prodati preduzeca kada niko ne zna koja drzava ih nudi na prodaju.

A sta cemo sa Makedonijom? Ne ocekujem da ce kosovski najgori problemi biti izvezeni na jug. Mnogi novinari su u martu mesecu predvidjali da ce se erupcija etnickog nasilja na Kosovu preliti preko granice u Makedoniju, cime su iskazali svoje nepoznavanje razlicitih okolnosti koje preovladjuju tamo. Na Kosovu su sva politicka pitanja medju Albancima podredjena pitanju nezavisnosti pokrajine, a razlog koji pothranjuje takvo stanje stvari je strah od povratka srpske uprave.

U Makedoniji ne postoji takav strah od vecine u redovima etnicke albanske manjine. Usled toga, u Makedoniji ima prostora za manevar i kompromis. Tamo nikada nije doslo do potpunog prekida komunikacije izmedju dve etnicke zajednice. Sto je jos vaznije, vladajuce stranke u Makedoniji ostaju privrzene Ohridskom sporazumu iz 2001. godine, koji vecina Albanaca u Makedoniji takodje prihvata kao jedini raspolozivi funkcionalan mehanizam. U Makedoniji, za razliku od Kosova, drugim recima, postoji zajednicki okvir koje su obe strane prihvatile.

Osim ukoliko aktuelni referendum u Makedoniji, koji je planiran za novembar, uspe, cime bi se doveo u pitanje Ohridski sporazum, postoje razlozi za verovanje da ce Makedonija prevazici krizu koju su izazvali nacionalisticki protivnici sporazuma iz 2001. godine.

Ono sto nikakve mirovne trupe ili prekrajanje granica ne mogu resiti, jeste izazov koji predstavlja siromastvo u ovom regionu. To je pitanje koje nije ni padalo na pamet drzavnicima u doba Dizraelija i Bizmarka. U doba lokalnih, pretezno poljoprivrednih ekonomija, tesko da je to bilo relevantno. Integracija balkanskih privreda u evropske ekonomske tokove je, stavise, dodatno prolongirana hladnim ratom i nametanjem komunistickog uredjenja.

Medjutim, sada kada je proces nacionalnog samoopredeljenja i promene balkanskih granica prakticno okoncan, upravo ova ekonomska stagnacija – i opadanje privrednih aktivnosti – predstavlja izazov za danasnju Evropu. Od sest republika bivse Jugoslavije, samo su Slovenija i Hrvatska dostigle izvestan nivo prosperiteta. U nekoliko drugih drzava, zivotni standard ne samo da je ispod onoga koji je postojao pre dvadesetak godina nego i dalje opada.

Primena demokratskog principa samoopredeljenja na Balkanu pokazala se uzasavajuce skupom za neke od novih drzava. Iskreno sam zabrinut zbog nacina na koji mnogi politicari u regionu pokusavaju da "prodaju" Evropu svojim biracima – kao lek koji leci sve bolesti ekonomija u sve dubljoj krizi. Isuvise ljudi veruje da ce ulazak u neiscrpno bogatu i darezljivu Evropsku uniju dovesti do cudesnog oporavka njihovih lokalnih ekonomija kroz prostu primenu subvencija i ogromnih investicija.

U proslosti, Evropa je imala uglavnom negativan pristup Balkanu s ciljem "obuzdavanja" snaga nacionalizma i sprecavanja poremecaja ravnoteze moci na ostatku kontinenta do kojih bi moglo doci. To se cinilo uglavnom putem kongresa i konferencija, na kojima su se granice u regionu povremeno menjale.

Danas, izazov je nesto pozitivniji – ekonomska integracija regiona koji jos uvek kaska za evropskim prosekom, i to u opasnoj meri. Nezno razvejavajuci iluzije da ce clanstvo u Evropskoj uniji predstavljati instant resenje za nesluceni prosperitet, mi, na Zapadu, treba da podsticemo nastavak ovog integracionog procesa.

Markus Taner je urednik/instruktor obuke IWPR-a na Balkanu. Ovaj clanak je transkript govora koji je odrzao na 57. seminaru "Rose-Roth" u Ohridu odrzanom od 25. do 27. septembra.