Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: UGROZENE NADE BALKANA ZA ULAZAK U EU

Neuspeh sporazuma o ustavu Evropske unije mogao bi predstavljati tezak udarac za ambicije balkanskih zemalja koje zele da steknu clanstvo u zajednici.
By IWPR Balkans

Koliko neuspeh u procesu ratifikacije ustavnog sporazuma Evropske unije moze ugroziti zemlje zapadnog Balkana? U ovoj fazi to niko ne moze reci sa sigurnoscu, ali u nekoliko narednih meseci dobicemo jasan odgovor na ovo pitanje.

Aktuelna evropska debata o buducnosti prosirenja posle rezutata glasanja u Holandiji i Francuskoj deluje zlokobno. Komentatori i politicari, narocito u Francuskoj i Nemackoj, tumace ove referendume kao poziv da se obustavi dalje napredovanje ka ukljucivanju novih clanova u EU.

Nemacki demohriscani, koji u ispitivanjima javnog mnjenja pred jesenje izbore imaju veliku prednost, pozivaju na moratorijum daljeg prosirivanja. To bi moglo usporiti proces za Bugarsku i Rumuniju. To bi, takodje, moglo dovesti do otkazivanja pocetka pregovora o pridruzivanju sa Turskom. Ali, najozbiljnije prakticne posledice mogle bi se osetiti na zapadnom Balkanu. Uostalom, i dalje je sasvim verovatno da ce se Rumunija i Bugarska, ciji su sporazumi o pristupanju vec potpisani, uskoro pridruziti EU, te da ce pregovori sa Turskom otpoceti u oktobru, kao sto je i planirano. Ali kada je u pitanju zapadni Balkan, gde tek treba doneti neke od kljucnih odluka, takva izvesnost izostaje.

Postoje tri podrucja koja su od posebnog znacaja: napredovanje makedonskog zahteva za prijem u clanstvo, buducnost finansijske pomoci koju EU upucuje na Balkan, i buducnost Procesa stabilizacije i asocijacije, PSA.

U pogledu EU integracije, Makedonija je danas zemlja od sustinskog znacaja. Do pre nekoliko meseci postojao je konsenzus medju kreatorima politike u EU da se njen zahtev za prijem u clanstvo nalazi na dobrom putu. Ocekivalo se da ce Evropska komisija na jesen usvojiti pozitivan izvestaj, nakon sto je EU savet u decembru doneo odluku da se Makedoniji dodeli status kandidata. To je moglo dovesti do otpocinjanja pregovora o clanstvu krajem 2006. ili pocetkom 2007. godine. Sada, medjutim, neke od evropskih zemalja misle drugacije i traze da se ovaj proces uspori. Objektivno, to bi bilo tesko objasniti: Makedonija je, uostalom, najvecim delom vec implementirala Ohridski sporazum i ispunila kriterijume iz Kopenhagena u pogledu politike i ljudskih prava (sto je uslov za sticanje statusa kandidata), bar onoliko koliko je to bio slucaj sa centralnoevropskim zemljama 1997. godine ili Turskom 1999, kada su ove zemlje postale kandidati.

Takva strategija izgleda rizicno, s obzirom na znacaj unutrasnje stabilnosti i investicija koje je EU vec ucinila u Makedoniji, kao i na rizike koji nastupaju u trenutku kada SAD i EU pokusavaju da rese status Kosova. Ozbiljniji zastoj poslao bi negativnu poruku regionu u celini.

Drugi test ozbiljnosti Evrope bice ishod tekucih debata o buducnosti finansijske pomoci EU za period 2007-2013. To pitanje je vec opsezno razmatrano u okviru Inicijative za evropsku stabilnost (Izlazak iz balkanskog geta – Zasto treba menjati IPA). Ono sto EC sada predlaze ne predstavlja dovoljno ozbiljnu podrsku za period pre prosirenja. Moguce je da ce se drzave clanice EU dogovoriti o paketu koji ce biti cak i nepovoljniji od onoga sto Komisija predlaze.

Treci lakmus test je buducnost PSA. Da li ce se ovaj proces svesti samo na sredstvo za usporavanje napretka tako sto ce se postavljanjem sve tezih uslova koji nemaju presedana sprecavati podnosenje zahteva novih drzava?

Jos tri zemlje cekaju u redu: Albanija, Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora. Albanija pregovara o svom sporazumu jos od pocetka 2003. Dosta toga ce zavisiti od organizacije predstojecih izbora u Albaniji. Sarajevo i Beograd tek treba da pocnu pregovore.

U slucaju Srbije i Crne Gore, poslednja prepreka (hapsenje bivseg generala bosanskih Srba Ratka Mladica) je ocevidna. Manje je jasno da li bi EU na takvo hapsenje zaista reagovala pregovorima koji bi mogli dovesti do sporazuma pre pre kraja 2006. U slucaju Makedonije, Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, SSA, potpisan je pred sam pocetak ozbiljnog etnickog sukoba. U slucaju Bugarske i Rumunije, SSA su potpisani ubrzo po padu komunizma. Da li ce pregovori sa Srbijom i Crnom Gorom biti dodatno otezani?

Najveci izazov za PSA ostaje Bosna. Pogresne procene medjunarodne zajednice, koju ovde predvodi Ured visokog predstavnika, odveli su je u corsokak. Zahtevanje radikalne reforme policije kao preduslova za otpocinjanje pregovora o SSA lose se zavrsilo. Zapravo, oduvek je bilo malo verovatno da bi bilo koja vlada Republike Srpske, RS, odobrila raspustanje svog Ministarstva unutrasnjih poslova, na koje po ustavu ima pravo. Argumenti da je to bilo neophodno da bi se ispunili “EU standardi za policiju” ostaju nejasni, jer je Bosna federalna drzava, a sve federalne drzave u EU imaju policijske snage na nekom nizem nivou.

Politicari RS su svesni da EU stoji iza formiranja drzavne zajednice Srbije i Crne Gore koja nema policijskih funkcija na drzavnom nivou, navodno da bi se ubrzalo priblizavanje EU. Sada je, medjutim, uprkos napretku na drugim planovima, Bosna postala talac. Deset godina posle Dejtona ona nece biti clan Partnerstva za mir, nece imati SSA i nalazice se i dalje pod kontrolom medjunarodne uprave sa neogranicenim ovlascenjima, dok su izgledi za ulazak u EU sve manji.

Sudbina zahteva Makedonije i buducnost PSA za Albaniju, Srbiju i Crnu Goru i Bosnu predstavljace pravi test posvecenosti EU njenoj misiji na zapadnom Balkanu. Pitanje je da li su glasaci u Francuskoj i Holandiji pored ustavnog sporazuma ugrozili i same temelje tekuce politike EU prema Balkanu?

Gerald Knaus je predsednik Inicijative za evropsku stabilnost.