Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: Strah ucutkuje pristinske medije

Kosovski novinari, izlozeni pretnjama politicara i mafije, primorani na autocenzuru.
By Colin Soloway

U jesen 1999. godine Pristina je brujala od prica o eksploziji kriminala i korupcije na Kosovu.


Nizale su se price o nasilju vezanom za svet mafije i politike, ali izvestaji o reketu, zastrasivanju i ubistvima nikada nisu stizali do novina, televizije ili radija.


Pitao sam nekolicinu lokalnih novinara za razlog. To ih je inspirisalo da iznesu jos detaljnije izvestaje o kriminalu i korupciji, sa sve imenima i biografijama vodecih kriminalaca.


Pitao sam ih zasto sve te informacije koje imaju nisu objavili u svojim listovima. Svaki put bih dobio isti odgovor.


Nervozno su se osvrtali, pijuckali kafu sa slagom I reklim - ni oni sami, a ni njihovi urednici ne bi objavili takve stvari jer su “suvise opasne”.


Posle 45 godina komunizma i deset godina represivne vladavine Beograda, u junu 1999, novinari na Kosovu vracaju se u svoje redakcije, u nadi da ce po prvi put moci slobodno da se bave svojim poslom.


Nazalost, ubrzo je postalo ocigledno da veci deo kosovskog drustva, posebno biznismeni, kriminalci i politicari, nisu zainteresovani za slobodu stampe. Oni izvestavanje o stvarnosti posleratnog Kosova dozivljavaju kao potencijalnu pretnju novostecenoj moci i zaradi. Stoga su se upustili u otvoreno i indirektno zastrasivanje kako bi ucutkali stampu.


Zbog toga, mediji su tokom poslednjih 18 meseci, uglavnom primenjivali visok stepen autocenzure, tokom koje su novinari i urednici aktivno ignorisali neka od gorucih pitanja i problema s kojima se Kosovo suocava.


Tokom izobrne kampanje, jedan urednik mi je saopstio da njegov dopisnik u Podujevu poznaje, bukvalno, desetine svedoka koji su svojim ocima videli pristalice Hashim Thaqijeve Demokratske partije Kosova, PDK, kako nocu idu od vrata do vrata i prete gradjanima da ne smeju da glasaju za suparnicku partiju Ibrahima Rugove, Demokratski savez Kosova, “inace im se lose pise”. Njegov list nije objavio pricu, te se o istinitosti ovih tvrdnji nikad nije diskutovalo, niti je ona otkrivena.


Ova dobrovoljna tisina naskodila je ugledu medija kao pouzdanog izvora informacija. Gradjani su uglavnom svesni postojanja organizovanog kriminala i korupcije i, istovremeno, su razocarani i iznenadjeni da mediji to ignorisu.


Mnogi izdavaci i urednici privatno priznaju da iz straha ne iznose ovakve price i da su se u svakom pogledu osecali slobodnijim da izvestavaju o spornim pitanjima dok su Srbi bili na vlasti.


“Za vreme vladavine Srba, znao si sta da ocekujes kad napises nesto sto im se zaista nije dopadalo”, rekao je jedan novinar koji nas je zamolio da mu ne objavljujemo ime. “Moglo je da ti se desi da te prebiju, demoliraju ti kancelariju, strpaju te u zatvor, ali takav nam je bio posao i smatrali smo da se vredi izlagati toj opasnosti.”


“Bio je to sastavni deo borbe protiv represije. Sa ovim banditima, covek ne zna cemu da se nada. Vrlo je moguce da se bez upozorenja pojave i da dobijes metak u glavu.”


U periodu od maja do novembra 2000, program OSCE za zastitu novinara registrovao je 32 slucaja krsenja novinarskih prava na Kosovu. Medju njima su anonimne i licne pretnje, nasrtaji, jedan napad rucnom granatom, nestanak jednog novinara, jedno neutvrdjeno i jedno potvrdjeno ubistvo.


Mozda se cini da 32 slucaja i nisu bas tako veliki broj, ali s obzirom da na Kosovu radi oko 450 novinara i da vecina napada nikada ne bude ni prijavljena, ova cifra je vrlo zabrinjavajuca. Poredjenja radi, u Bosni i Hercegovini s duplo vecim brojem stanovnistva u kojoj radi vise nego dva puta vise novinara, na specijalni telefonski broj koji je OSCE uvela u okviru svog programa za zastitu novinara, u prvih sest meseci od njegovog uvodjenja, prijavljeno je 65 slucajeva.


Kosovski novinari bili su izlozeni pretnjama jer su izvestavali o nezakonitim poslovnim aktivnostima, zbog optuzbi o korupciji, a vrlo cesto samo zbog toga sto su uopste pisali clanke o aktivnostima LDK (Demokratskog saveza Kosova).


Prilikom jednog izbornog mitinga PDK (Demokratske partije Kosova), jedan od aktivista zapretio je novinarki da mora da napise da se na skupu pojavilo dva puta vise ljudi nego sto ih je zaista bilo prisutno.


Prosle jeseni, nakon ubistva sefa pristinske urbanisticke sluzbe, Rexhepa Lucija, navodno ubijenog zbog ambicije da porusi nelegalno podignute zgrade, Baton Haxhiu, urednik "Koha Ditore", zaposlio je naoruzanog telohranitelja.


Jedna od omiljenih zrtava ovakvih pretnji je list "Bota Sot" koji podrzava LDK. Proslog leta je na kucu jednog od kolumnista ovog lista, Rexhepa Kastratia, bacena rucna granata.


Takodje, usred konferencije za stampu tokom koje je Thaqi priznao pobedu LDK, ljudi iz njegovog obezbedjenja su, sa konferencije izbacili jednog od novinara "Bota Sot" - bukvalno su ga isutirali.


"Bota Sot" je jedini list koji redovno izvestava o napadima i pretnjama kojima su izlozeni njegovi novinari.


Medijska pozornica na Kosovu prilicno je sterilna u poredjenju sa novinarstvom u ostalim delovima bivse Jugoslavije. U Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Makedoniji, dnevne novine i ilustorovani listovi svakodnevno izvestavaju o najnovijim skandalima iz sveta politicara, biznismena i kriminalaca.


Mediji na Kosovu nisu cak voljni ni da se bave istrazivanjem ubistava sopstvenih izvestaca.


Nakon ubistva Shefki Popova, iskusnog dopisnika lista "Rilindja" iz vucitrnske oblasti, urednici svih vecih albanskih medijskih kuca u znak protesta potpuno su obustavili vesti.


Nakon ove obustave, usledile su zalbe na racun bezbednosne situacije i nesposobnosti UNMIKa da uspostavi red i mir. Medjutim, jedina reakcija na ubistvo i na problem zastrasivanja novinara i urednika bila je zaglusujuca tisina.


Novinari su tada priznali da niko nije smeo da pokrene istragu, jer su svi sumnjali na PDK.


Zbog samonametnute cenzure, aktivnosti medija na Kosovu svode se na podnosenje izvestaja sa UNMIK konferencija za stampu i prenosenje izvestaja iz medjunarodne stampe o kriminalu, nasilju i korupciji.


“Posto ne mozemo da pisemo o ovim problemima, za nas je mnogo bezbednije da prenosimo izvestaje stranih organizacija i medija”, rekao je jedan mladi novinar. “Obicno o temi znamo vise od stranih novinara, ali ovako bar nase ime ne mora da se pojavi u zaglavlju.”


Mada priznaju da su zrtve zastrasivanja, albanski novinari smatraju da Ujedinjene nacije nisu uspele da suzbiju opstu klimu nesigurnosti na Kosovu.


“Na ulicama se puca na ratne heroje, a policija nije u stanju da uhvati krivce. Kako bi tek mene zastitili?”, rekao je jedan novinar.


U pravu su. Policija i vojska mogu samo novinarima pod pretnjom da pruze dodatni nadzor. Reakcija UNMIK-a na ubistvo Shefki Popova nije izazvala posebno poverenje medju kosovskim novinarima. Dva meseca nakon ubistva, OSCE je na istrazivanju ovog slucaja ucinila vise od UNMIK-a.


No, i novinari ne cine bas previse kako bi sami sebi pomogli. Do danas, ni jedan albanski novinar nije ulozio zvanicnu zalbu protiv drugog Albanca koji mu preti. Razlog: “Ako ulozim zalbu, oni ce se samo jos vise razbesneti i poceti da me gone. Cak i ako me ubiju, znaju da ih policija nece uhvatiti.”


Nakon deset godina prkosenja i suprotstavljanja srpskom ugnjetavanju, izgleda da su mnogi albanski noivnari slabo osposobljeni da se suoce s novom realnoscu na Kosovu.


Bilo je, medjutim, nekih casnih izuzetaka koji ulivaju nadu da ce kosovski novinari ubuduce biti spremni da podele istinu sa svojim citaocima.


Prosle jeseni, list "Koha Ditore" vodio je izvrsnu istragu o sukobu izmedju bivseg KLA komandanta Ramusha Haradinaja i jedne porodice u blizini Peci koja podrzava LDK.


U izvestaju se kaze da ova porodica tvrdi kako su krajem rata Haradinaj i njegove jedinice kidnapovale, mucile i ubijale clanove pro-LDK gerilskih snaga, FARK.


Niko u "Koha Ditore" nije bio izlozen pretnjama i ovaj list je obecao jos slicnih izvestaja, mada do sada obecanje nije ispunjeno. Jedan novinar koji je napisao slican izvestaj iz drenicke oblasti, rekao je kako je njegov clanak morao da saceka da prodju izbori, kako “ne bi doslo do uzbune”.


“Vecina nas novinara i dalje se plasi da pise pravu istinu o tome sta se ovde desava”, kaze jedan mladi novinar. “Ali, pocecemo, pre ili kasnije. Nekima od nas OSCE i UNMIK morace da pruze pomoc i zastitu. Nece to ici bas brzo, ali kakva je svrha biti novinar ako ne mozes da pises istinu?”


Colin Soloway je novinar koji radi i zivi na Balkanu. Prosle godine je osnovao OSCE program za zastitu novinara na Kosovu, a pre toga je radio u okviru IWPR bosanskog projekta.