Komentar: status Kosova na prvom mestu
Razgovori o prakticnim pitanjima trebalo bi da ustupe mesto pregovorima o konacnom statusu pokrajine.
Komentar: status Kosova na prvom mestu
Razgovori o prakticnim pitanjima trebalo bi da ustupe mesto pregovorima o konacnom statusu pokrajine.
Tokom nekoliko proteklih nedelja, uticajni krugovi iz medjunarodne zajednice ulozili su vise napora da bi naveli Pristinu i Beograd na uspostavljanje dijaloga o prakticnim pitanjima umesto razgovora o konacnom statusu Kosova.
Oni se nadaju uspostavljanju bilateralnih odnosa izmedju nekada sukobljenih strana po prvi put. Medjutim, njihove prave namere su jos uvek pod znakom pitanja.
Postoje dva moguca scenarija za razgovore. Prema jednom – u kome je pretpostavka da kljucni akteri imaju konstruktivan pristup – medjunarodne diplomate zakljucuju da ce dodatna
odlaganja u vezi sa kosovskim pitanjem destabilizovati region. Dakle, razgovori se smatraju uvodom u utvrdjivanje vremenskog redosleda za donosenje odluka o konacnom statusu medjunarodnog protektorata.
Trenutno hladni odnosi izmedju Srbije i Kosova ne pomazu ni jednoj ni drugoj strani da ostvare napredak u reformama, pri cemu takvo stanje samo dodatno podstice nacionalizam i ksenofobiju. A Bez konacne odluke, Beograd ce imati problema u pogledu sopstvenih prioriteta – obnove ekonomije i postepene integracije u medjunarodnu zajednicu.
Srpski predsednik vlade Zoran Zivkovic nedavno je priznao da Srbija ne moze u potpunosti
postati demokratska zemlja dok se ne resi status juzne pokrajine.
Ukoliko bi se pokrenula "prakticna" diskusija o kontroli granica, drzavnoj imovini, infrastrukturi i izbeglicama, obe strane bi mogle da postignu kompromise, dok bi se "srpski bol zbog gubitka Kosova" mogao kompenzovati prakticnim dobicima u ekonomskoj i drustvenoj sferi.
Prema nesto optimisticnijem scenariju, pitanje statusa pokrajine pojavice se u nekom trenutku pregovora, nakon cega ce se utvrditi vremenski redosled poteza za de jure odvajanje pokrajine od matice, pri cemu ce se garantovati "poseban status" za srpsku manjinu.
Drugi, pesimisticniji scenario – koji je verovatniji imajuci u vidu opreznost u pristupu Evropske unije i Ujedinjenih nacija – jeste da je cilj prosto odloziti resavanje konacnog statusa Kosova. U medjuvremenu, medjusobni dijalog pruzice sansu obema stranama da delotvorno upotrebe svoju energiju i skrenu paznju sa tog problema na one koji se mogu odmah resavati.
S obzirom na to da Srbiji predstoji zakazivanje opstih parlamentarnih izbora i priblizavanje
datuma kada ce se obeleziti 200-godisnjica srpskog ustanka protiv otomanske vladavine, velike
sile ne zele da podsticu nacionalisticka osecanja time sto bi dopustili Kosovu da se otcepi od
Srbije.
Stavise, izbori su, takodje, sve blizi i u Sjedinjenim Drzavama, a predsednik Dzordz Bus mladji svakako ne zeli izbijanje jos jedne balkanske krize u trenutku dok su americke trupe jos uvek razmestene sirom regiona. Za Vasington je prioritet smanjenje ukupnih vojnih snaga u regionu,
a to se moze dogoditi jedino ako se ostvari stabilan politicki napredak.
Spekulise se da bi se dijalog izmedju Pristine i Beograda mogao pokrenuti krajem jula u sedistu Evropske unije u Briselu.
Na obe strane bi se mogao izvrsiti pritisak da se krene u zajednicku diskusiju tokom koje bi se raspravljalo o pitanjima sa prethodno pripremljenog spiska tema. Medjutim, malo je verovatno da ce iluzija kako se raspravlja o prakticnim pitanjima prevariti bilo koga, a postignuti kompromisi
ili preuzete obaveze po osnovu pregovora verovatno ce ostati mrtvo slovo na papiru.
Dijalog nece imati nikakvog smisla ukoliko obe strane ne priznaju jedna drugu kao ravnopravne partnere.
U ovom trenutku, Beograd i Pristina su medjusobno veoma sumnjicavi u pogledu namera one druge strane, a da bi se obe strane osecale ravnopravnim u tom odnosu, od sustinske je vaznosti doneti odluku o konacnom statusu.
Tek ce tada Beograd ozbiljno shvatati Pristinu, i tek ce tada Pristina steci dovoljno samopouzdanja jer se ne bi koristila kao moneta za potkusurivanje u razgovorima sa stranim diplomatima.
Medjunarodna zajednica takodje ima svoju ulogu. Bez ucesca Sjedinjenih Drzava, bilo kakav sporazum uz posredovanje Brisela nece biti odrziv.
Stavovi Evropske unije i Sjedinjenih Drzava o Kosovu zvanicno se ne razlikuju. Mada se, iza kulisa, cini da su Amerikanci nestrpljivi zbog dosadasnjeg neuspeha u pronalazenju resenja
koje ce im omoguciti da povuku svoje trupe. Nijedna strana ne zeli da nacini odlucujuci korak ka razgovorima o konacnom statusu, mada Brisel zeli da predupredi bilo kakav "unilateralni pristup" sa americke strane u "dvoristu" Evropske unije.
Najzad, razgovori o "prakticnim" pitanjima su neophodni, ali nece doneti trajni mir. Uprkos zeljama kako Vasingtona tako i Brisela, nema zamene za odluku o nezavisnosti.
Umesto toga, razgovori o prakticnim pitanjima trebalo bi da teku paralelno sa procesom
donosenja odluke o konacnom statusu pokrajine. Iznad svega, Vasington i Brisel moraju se
sloziti o redosledu koraka koji bi vodili ka resavanju konacnog statusa, uz odgovarajuce nagrade
za Srbiju.
Ne bi trebalo sprovoditi bilo kakav dogovor izmedju Beograda i albanskih lidera na Kosovu dok
se ne proglasi nezavisnost pokrajine, a njenoj vladi daju ovlascenja da radi kao suvereno, autonomno telo.
Ukoliko Srbija zeli da se odredjena pitanja rese, ona mora prihvatiti nezavisnost Kosova.
Konacno, prijem Srbije u Evropsku uniju trebalo bi usloviti resavanjem statusa Kosova.
"Status pre integracije" mogao bi biti prikladan slogan za ovaj region.
Janus Bugajski je direktor Istocnoevropskog projekta pri Centru za strateske i medjunarodne
studije u Vasingtonu.
