Komentar: Sledeci Korak Je Hapsenje

Optuzivsi jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica i cetvoricu njegovih bliskih saradnika, Tribunal u Hagu je povecao uloge u osmogodisnjem konfliktu na Balkanu, ali to ne znaci da je sada pravicno i trajno resenje blize.

Ono zavisi od volje zapadnih vodja da preuzmu na sebe neophodan politicki rizik i da optuznici "daju zube."

Milosevic se nece sam predati kako bi mu se sudilo a Srbi se nece dici protiv svog vodje samo zato sto je on optuzen. Sada kada nema sta da izgubi, najverovatnije je da ce Milosevic intenzivirati svoj poslednji rat na svaki moguci nacin, uveren da ce ga podrzati narod za koga optuznica predstavlja samo poslednji primer svetske, anti-srpske zavere.

Bivsi vodja bosanskih Srba Radovan Karadzic je optuzen 1995. godine, a ipak je bezbrizno nastavio da upravlja svojom paradrzavom, koju je stvorio po svojoj meri, gotovo citave dve godine. Cak i danas, uprkos druge optuznice protiv njega i prisustva vise od 30.000 medjunarodnih snaga koje predvodi NATO tokom prosle tri i po godine, on je jos uvek na slobodi.

Optuznica dobija smisao samo onda kada je propracena ozbiljnom pretnjom hapsenja. U Karadzicevom slucaju, ovo se konacno dogodilu u julu 1997. godine, kada su Stabilizacione snage predvodjene NATO-om prvi put uhapsile kljucne osobe koje je optuzio Tribunal u Hagu. Ova operacija prekinula je krug nekaznjavanja koji je do tada bio karakteristika jugoslovenskih ratova i marginalizovala Karadzica, koji iako je jos uvek na slobodi, od tada mora da se krije.

Ukoliko se zeli da optuznica protiv Milosevica ima smisla, onda ona mora da se oslanja na usaglasene napore da se on privede pravdi. Nazalost, ovo ce mozda biti vise nego sto vecina lidera zapadne alijanse moze da podnese, posto podrazumeva vece politicke rizike nego sto to sa sobom nosi zasipanje Srbije raketama iz vazduha sa visine vise od 15.000 stopa.

Zaista, ako se uzme u obzir istorijat odnosa sa Milosevicem - koga je americki Stejt Department prvi put nazvao ratnim zlocinecem u decembru 1992. godine - vecina, cak verovatno i sada, bi prednost dala resenju postignutom putem pregovora i bez sumnje bi pokusala da se izvuce iz implikacija koje sa sobom nosi optuznica.

Medjutim, pet optuznica je vec promenilo okvire rasprave oko sadasnje NATO-ove kampanje bombardovanja protiv Jugoslavije. Na osnovu statuta haskog Tribunala - tela UN-a koje je oformljeno na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti - zemlje clanice UN-a imaju obavezu da sve optuzene privedu pravdi. Kao posledica toga je da se uspeh ili neusphen vise nece meriti pitanjem da li su stvoreni uslovi za povratak izbeglica svojim kucanja, vec da li je zapocelo sudjenje srpskom vodjstvu.

U ovakvim okolnostima neminovan je neuspeh strategie koja se zasniva iskljucivo na upotrebi vazdusne sile. Pokusaj da se Milosevic i njegovi najblizi saradnici privedu pravdi podrazumeva ne samo razmestanje kopnenih snaga na Kosovu, vec i invaziju Srbije. Stavise, ako se uzme u obzir da autoritet Tribunala u Hagu pociva na Ujedinjenim nacijama, pravne osnove na kojima bi se zasnivala invazija bile bi mnogo jace nego one kojima se opravdava trenutna vazdusna kampanja NATO-a.

Ironicno je sto bi sa vojnog stanovista sigurno bilo lakse izvrsiti invaziju na citavu Srbiju nego samo na Kosovo, jer vecina teskih i najbolje branjenih ulaznih puteva u Srbiju vode preko makedonske i albanske granice sa Kosovom. Totalni napad na Srbiju bi mogao da se pokrene preko mnogo lakseg terena preko Madjarske, koja je clanica NATO-a, ili preko nekih drugih suseda Srbije.

Ova strategija bi morala da racuna sa zrtvama na obe strane, a ukoliko bude uspesna, dovela bi do obaranja Milosevica i ostavila Srbiju u poziciji koja je slicna onoj u Nemackoj 1945. godine. Uprkos rizika ona bi ipak omogucila kosovskim Albancima da se vrate u svoje domove, a ukoliko odnos prema Srbiji i njenim vodjama bude isti kao odnos prema Nemackoj i nacistickim liderima, mogao bi da pocne proces kojim bi se vratila stabilnost na citavo podrucje Balkana.

Otkako je osvojio apsolutnu vlast 1987. godine, Milosevic je unistio nekada ponosnu zemlju. Dok je Srbija ratovala i izgubila niz ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, dok su ove jedna za drugom napustale jugoslovensku federaciju, Srbija je postepeno bivala sve bolesnija. Vise od sedam godina ekonomskih sankcija, vise od deset godina medijske distorzije i cistki su ostavili trag. Veliki deo sprske elite je emigrirao, a vecina onih koji su ostali su izgubili smisao za realnost.

Jedini nacin da se Srbiji i obicnim Srbima pruzi buducnost je da se ukloni rak iz njihovog drustva sveobuhvatnom kampanjom slicnom procesu denacifikacije koji se odigrao u Nemackoj posle rata. Sudjenje Milosevicu i njegovim najblizim saradnicima predstavlja najbolji nacin da se zapocne temeljito restruktuiranje, kako Srbije, tako i citavog Balkana, koje je neophodno kako bi se stabilizovao region. Sudjenja bi imala dvostruku svrhu.

Kada su zrtve u pitanju, bila bi ispunjena pravda, a i krivica bi bila individualizovna, cime bi se Srbi zastitili od zlocina koji su pocinjeni u njihovo ime.

Rizici vezani za pokretanje totalne invazije su ogromni. Ali bilo sta sto je manje od toga nece dovesti do dugorocnog i trajnog resenja. Da bi se ona izvela potrebni su politicari koji imaju viziju i hrabrost. Medjutim, do sada primetno je bilo njihovo odsustvo.

Kristofer Benet, visi urednik IWPR-a, je autor knjige Yugoslavia's Bloody Collapse (Krvavi raspad Jugoslavije) u izdanju New York University Press i bivsi direktor International Crisis Group in the Balkans.