KOMENTAR: Otklanjanje Uzroka Rata
Cak i ako operacija razoruzanja bude uspesna, Zapad mora ostati u Makedoniji ako zeli da izbegne dalje krvoprolice.
KOMENTAR: Otklanjanje Uzroka Rata
Cak i ako operacija razoruzanja bude uspesna, Zapad mora ostati u Makedoniji ako zeli da izbegne dalje krvoprolice.
Jos jednom su sukobljene strane na Balkanu potpisale jedan problematicni sporazum, a NATO trupe se pripremaju za novu misiju. Sest meseci ispunjenih nasiljem u kome je oko 100 lica izgubilo zivote, dovelo je Makedoniju na rub potencijalno katastrofalnog gradjanskog rata. Da li je sada sukob zaista okoncan?
To je pitanje koje ce jednako muciti etnicke Makedonce i etnicke Albance, kao i medjunarodne trupe i strane diplomate tokom predstojecih nedelja i meseci.
Tokom sukoba u Makedoniji nastradalo je manje lica nego sto je to bio slucaj u ostalim ratovima koji su besneli na teritoriji bivse Jugoslavije, izuzimajuci Sloveniju. Ipak, sve zainteresovane strane su prilicno skepticne u odnosu na ohridski sporazum. I to s dobrim razlogom.
Dok su Hrvatska, Bosna i Hercegovina, cak i Kosovo prozivljavali strahote, makedonski zvanicnici su se razmetali svojom "oazom mira". Zapadne diplomate su Makedoniju pominjale kao veliki uspeh. Osim preventivne diplomatije upotrebljene su i snage Ujedinjenih nacija za sprecavanje sukoba koje su se sastojale od nekoliko hiljada skandinavskih vojnika i nekoliko stotina americkih rendzera. Njihov zadatak je bio da sprece "sirenje sukoba" na Makedoniju. Cinilo se da ova strategija ima uspeha.
Drugi razlog za optimizam bila je spremnost Albanaca da uzmu aktivno ucesce u makedonskom politickom sistemu. Albanski lideri se nisu povukli iz makedonskih institucija mada nisu krili razocarenje zbog ozbiljnog kasnjenja u sprovodjenju reformi kojima bi se unapredila prava albanske zajednice. Albanci su smatrali da je njihov polozaj u Makedoniji, u sustini, nasledjen iz komunistickog perioda, sto, po njihovom misljenju, nije bio model koji treba zadrzati. Pa ipak, na izvestan nacin, cinilo se da i na politickom planu sve funkcionise.
Stoga se smatralo da Makedonija nudi uspesan model multietnickog suzivota u trenutku kada je prolivana krv u stvaranju novih drzava na teritoriji bivse Jugoslavije.
Ovo prolece je rasprsilo te iluzije. Makedonski i zapadni zvanicnici morali su da se suoce sa stvarnoscu. Pre otpocinjanja sukoba, nije bilo ni traga od pokusaja, bilo u Skoplju ili na Zapadu, da se otklone razlozi za zabrinutost albanske zajednice.
Na samom pocetku, makedonski politicari su tvrdili da se iskljucivi izvor sukoba u Makedoniji nalazi na Kosovu. Medjutim, kako se nasilje sirilo na druge delove zemlje, postajalo je sve jasnije da je albanska pobuna autenticna i motivisana zabrinutoscu etnickih Albanaca koji cine jednu trecinu stanovnistva. Najpre se cinilo da je tesko razumeti sta se zeli postici ovim oruzanim sukobom. Navodno je cilj bio menjanje makedonskog Ustava i unapredjenje albanskih jezickih i drugih prava. Mnogi posmatraci veruju da su gerilske grupacije zelele da podele zemlju i stvore Veliku Albaniju.
Medjutim, na kraju su teznje etnickih Albanaca protumacene kao zelja da se promeni sistem, pri cemu promene ne bi trebalo da budu kozmeticke, vec sustinske. Sramota je sto to nije bilo moguce postici bez nasilja, ali takva je realnost na Balkanu.
Preko noci, imidz Makedonije kao zemlje u kojoj je uspesno reseno pitanje suzivota razlicitih etnickih zajednica zamenjen je zloslutnom vizijom jedne nove regionalne katastrofe. Stvari bi mogle biti jednako lose u odnosima izmedju etnickih Makedonaca i etnickih Albanaca. Bilo kakva destabilizacija zemlje mogla bi, takodje, da isprovocira istorijska rivalstva izmedju svih susednih zemalja sto je pre jednog veka dovelo do uzasnog krvoprolica.
Najpre su i Makedonija i Zapad insistirali na tome da se sukob moze razresiti bez direktne intervencije medjunarodne zajednice. Ceste posete generalnog sekretara NATO-a lorda Robertsona, i predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku Havijera Solane, stvorile su utisak da su institucije koje oni predstavljaju zaokupljene ovim problemom. Cini se, ipak, da njihovi napori nisu pomogli u sprecavanju daljeg produbljivanja konfrontacija koja bi mogle eskalirati u sukob slican nedavnim ratovima u bivsoj Jugoslaviji.
Uprkos niskom intenzitetu i kratkom trajanju konflikta, moguci rat u Makedoniji i dalje predstavlja najvecu opasnost, makar u ocima Zapada. Neuspeh u Makedoniji, odnosno kolaps suzivota izmedju etnickih Makedonaca i etnickih Albanaca, doveo bi do katastrofalnih posledica za ceo region. Citava zapadna strategija regionalnog razvoja, i sva dosadasnja dostignuca u bivsim jugoslovenskim drzavama, bili bi dovedeni u pitanje.
Ako Makedonci i Albanci ne bi mogli da zive zajedno, onda se suocavamo sa jednim neizbeznim pitanjem: Kako bi mogli Albanci da zive sa Srbima na Kosovu, ili Bosnjaci sa Srbima i Hrvatima u Bosni i Hercegovini, a da ne pominjemo Srbe i Hrvate u Hrvatskoj?
"Realisticni" zapadnjaci, poput bivseg zapadnog posrednika na Balkanu lorda Ovena, imali su spreman odgovor - nova medjunarodna konferencija na kojoj bi se izmenile drzavne granice na Balkanu i stvorile nove nacionalne drzave. Protivnici ovakvog resenja su uzvratili da bi bilo kakve nove granice neizbezno postale novi izvor permanentnih sukoba.
Uprkos ovim rizicima, Zapad je i dalje angazovan na diplomatskom frontu, ali nije iskazao posebno energican ili koherentan pristup u naporima da se okonca rat. Glas Sjedinjenih Drzava bio je upadljivo odsutan. Cak i u ovom trenutku se cini da Zapad ne shvata u potpunosti teskoce u procesu stabilizacije situacije.
Jasno je da bez intenzivnog posredovanja zapadnih diplomata Dzejmsa Perdjua i Fransoa Leotara ne bi doslo do sklapanja ohridskog sporazuma. Takodje je jasno da se albanski pobunjenici ne bi razoruzali bez razmestanja NATO trupa koje broje 3.500 vojnika.
Medjutim, jedan mesec tokom koga bi trebalo sprovesti operaciju razoruzanja "Neophodna zetva" je isuvise kratak period. Cak i u slucaju da sve okolnosti budu isle u prilog implementaciji sporazuma, neophodne su makar dve godine za njegovo sprovodjenje prema optimistickim procenama. Bice potrebno puno strpljenja i vremena za promene Ustava Makedonije, stvaranje novih bezbednosnih struktura, uspostavljanje novih lokalnih institucija, kao i za prevremene izbore sledeceg januara.
Makedonija nije u stanju da samostalno implementira ohridski sporazum. Nagli odlazak NATO-a, bez obzira na tok operacije razoruzanja, ostavio bi za sobom vakuum koji bi, najverovatnije, popunio novi oruzani sukob s obzirom na to da je pred zemljom period politicke nesigurnosti koji ce samo pospesiti duboko nepoverenje izmedju etnickih zajednica, dovesti do moguce promene lidera politickih stranaka i vlade kao i krize autoriteta vlasti.
Resenje se ne moze postici eliminisanjem naoruzanja koje je korisceno u ratu, vec eliminacijom razloga za otpocinjanje sukoba. Za razliku od Bosne i Kosova, NATO, EU i SAD imaju veoma ogranicenu politicku i vojnu ulogu u Makedoniji. To nije dovoljno da bi se otklonila opasnost od rata. Odgovor na pitanje - da li je rat zavrsen - mora se potraziti ne samo u Skoplju i okolnim brdima nego i u zapadnim prestonicama.
Blerim Shala je glavni i odgovorni urednik pristinskog dnevnog lista "Zeri".
