KOMENTAR: ODRZAVANJE STABILNOSTI NA BALKANU

Dok se Evropska unija, EU, priprema za istorijsku ekspanziju prema istoku 2004.godine, zapadni Balkan se suocava sa rizikom da postane ostrvo nestabilnosti i nerazvijenosti u srcu Evrope.

Da bi se to sprecilo, Brisel mora poslati jasan signal zemljama na teritoriji bivse Jugoslavije i Albaniji da obecanje "evropeizacije" nije iluzija. Ukoliko EU ne razvije prihvatljivu strategiju za ovaj region, on ce jos vise zaostati za svojim susedima.

Postkonfliktne misije koje kostaju milijarde dolara i imaju za cilj da rekonstruisu i stabilizuju region zapadnog Balkana primicu se uspesnom kraju. Angazman medjunarodne zajednice u regionu, narocito u Bosni i na Kosovu, pomogao je da se potisne opasnost od etnickih sukoba i ucinio ove oblasti mestima u kojima ima mnogo vise nade nego pre pet godina.

Opasnosti koje opstaju nisu vise etnicka mrznja, nacionalni ekstremizam ili vojni sukobi. Umesto toga, sve dublja ekonomska kriza ugrozva mnoge od najvaznijih interesa medjunarodne zajednice na Balkanu - uspostavljanje efikasne uprave u Bosni i na Kosovu, politicku stabilnost i medjuetnicki mir u Makedoniji i mnoge druge reforme koje se odvijaju u jugoistocnoj Evropi.

Ovde su u toku tri dinamicka procesa koji ce konvergirati 2004.godine. Prvi je neizbezno, mada bolno prilagodjavanje ukidanju pomoci za obnovu, koja je Bosnu i Kosovo odrzavala u zivotu u periodu posle sukoba. Drugi je sve dublja kriza nezaposlenosti izazvana kolapsom starih socijalistickih industrija. Treci je rastuce razocaranje gradjana u nestabilni demokratski proces.

Rizik dalje nestabilnosti zapadnog Balkana pitanje je od velikog znacaja za EU. Danas su evropske institucije i zemlje clanice angazovane u regionu intenzivnije nego ikada ranije. One su daleko najveci donatori, obezbedjuju veliki deo mirovnih snaga u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji, i vode novu policijsku misiju u Bosni.

Visoki predstavnik u Bosni i vodeci medjunarodni medijator u Makedoniji su specijalni izaslanici EU, a ekonomija Kosova nalazi se pod starateljstvom zvanicnika EU iz Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK.

Stavise, kroz Proces stabilizacije i povezivanja, unija je stavila do znanja svim zemljama na zapadu Balkana da predstavljaju "potencijalne" kandidate za clanstvo. Kako nivo angazmana SAD opada, ovaj region postaje probno podrucje za jednu osobeno evropsku viziju o tome kako se stabilnost i prosperitet mogu siriti izvan granice Evrope. Retorika "evropeizacije" nalazi se u osnovi mnogih programa u regionu.

Ipak, kako stvari sada stoje, obecanje koje je Evropa dala prilicno je neutemeljeno. Drzave zapadnog Balkana nemaju izgleda za skorije otpocinjanje pregovora o formalnom clanstvu u EU, kao sto je to vec slucaj sa Rumunijom i Bugarskom. Naprotiv, one se suocavaju sa ubrzanim smanjivanjem pomoci, bez obzira na to kakav im je formalni status unutar Procesa stabilizacije i povezivanja. Sto je najvaznije, one su iskljucene iz sireg evropskog projekta jacanja ekonomske i drustvene kohezije na nivou kontinenta.

Izazovi sa kojima se zapadni Balkan danas suocava mogu biti surovi, ali oni nisu bitno razliciti od onih sa kojima su se nedavno suocavali kandidati za EU iz srednje Evrope, ili onih koji su sa uspehom resavani u nekada nerazvijenim drzavama clanicama, kao sto su Portugal, Grcka i Spanija.

Da bi se odrzala stabilnost na zapadu Balkana i obezbedilo da se ostvareni napredak nastavi, EU mora uciniti nekoliko stvari.

Evropska unija mora jasno staviti do znanja da njena posvecenost jacanju ekonomske i drustvene kohezije u Evropi ukljucuje i zapadni Balkan i da je spremna da pomogne ovim drustvima da odrze korak sa novim drzavama clanicama posle 2004.godine.

Ona mora obezbediti da buduca pomoc bude konzistentna sa razvojnim nacelima na kojima pocivaju napori EU da se prevazidju ruralna nerazvijenost i propadanje industrije unutar same unije ili u novim zemljama clanicama. To podrazumeva visegodisnje razvojne programe koji ukljucuju i sufinansiranje od strane organa same drzave, kao i istinsku saradnju izmedju EZ, drzavnih vlasti, lokalnih vlasti i civilnog drustva na poslu odredjivanja prioriteta i nadgledanja realizacije.

Ona se mora obavezati da ne dozvoli da ukupna finansijska pomoc regionu opadne sa konsolidacijom politicke stabilnosti i privodjenjem rekonstrukcije uspesnom kraju. Pomoc bi se morala zadrzati na nivoima iz 2000. ili 2001.godine - oko 900 miliona evra godisnje.

Unija mora preispitati svoje postojece institucionalne alate. Drzave zapadnog Balkana mogle biti pod nadzorom Direkcije za prosirenje u periodu posle 2004.godine, da bi se tako iskoristilo iskustvo steceno u radu sa sadasnjim zemljama kandidatima.

Posle 2004.godine, Evropska agencija za rekonstrukciju mogla bi se transformisati u Evropsku agenciju za razvoj, da bi se dalje fokusirala na dugorocne izazove sa kojima se ovaj region suocava. Druge institucije, kao sto su Ured visokog predstavnika u Bosni i Pakt za stabilnost mogli bi se preorijentisati na probleme zaposlenosti i razvoja, pretvarajuci se tako u elemente evropskih procesa integracije.

Specijalni predstavnik UN na Kosovu, Mihael Stajner, vec je predlozio da EU ubuduce preuzme od UN ulogu vodeceg medjunarodnog faktora na Kosovu.

Izbor pred kojim se nalazi EU nije lak. Ili ce se ozbiljno posvetiti bavljenju dubinskim uzrocima nestabilnosti na zapadu Balkana, ili ce nastaviti da trosi novac na suzbijanje konflikata svaki put kada oni ponovo budu izbijali u ovom regionu. Kao sto nas uci poslednja decenija sukoba, ova druga opcija mogla bi za Evropu biti daleko skuplja.

Gerald Knaus je direktor Inicijative za evropsku stabilnost, ESI. Markus Koks je samostalni urednik u ESI.

Kompletan tekst izvestaja "Zapadni Balkan 2004: pomoc, kohezija i nove granice Evrope" moze se pronaci na adresi www.esiweb.org