Komentar: Obnova Iraka - balkanska lekcija

Medjunarodna zajednica treba da iskoristi dosadasnja iskustva koja je stekla pruzajuci pomoc postkonfliktnim drustvima, pogotovo na Balkanu, u trenutku kada priprema strategiju za pruzanje pomoci u obnovi Iraka.

Pomoc u obnovi Iraka trebalo bi da bude efikasna i adekvatna. Teskih lekcija naucenih u prethodnim intervencijama u regijama kao sto su Kosovo, Istocni Timor i Avganistan ima napretek. Pa ipak, cini se da mnoge organizacije za medjunarodnu pomoc pocnu da pate od amnezije svaki put kada izbije nova kriza u svetu. Donatori pozure da pruze pomoc, ponavljaju stare greske, a onda se posle otprilike godinu dana paznja usredsredi na drugu novu kriznu situaciju u svetu.

Imajuci to u vidu, osvrnimo se na ispravne i pogresne stvari koje su ucinjene u humanitarnim intervencijama u postkonfliktnim regionima, pogotovo na Kosovu, da bismo uocili kako bi inicijalni programi pomoci i obnove u Iraku mogli jednog dana da dovedu do uspostavljanja stabilnog i demokratskog drustva. Uocavaju se neke jasne pouke.

Krenite sto pre i ostanite duze. Donatori cesto daju obecanja podsticuci preterana ocekivanja od primalaca pomoci, ali se potom ispostavi da su potrebni meseci ili, cak, godine da bi pristigla obecana sredstava - ako do toga uopste i dodje. Stavise, kao sto smo to videli u Bosni, na Kosovu i nedavno u Avganistanu, paketi finansijske pomoci neprestano se preusmeravaju s jedne krize na drugu, pri cemu se na jednom mestu nikada ne ostaje dovoljno dugo da bi se napravila znacajnija razlika u odnosu na predjasnje stanje.

Kontinuitet je preduslov za razvoj i obnovu. Pomoc u postkonfliktnim situacijama cesto pristize u tri faze: humanitarna pomoc; obnova: izgradnja infrastrukture; i razvoj: podrska ekonomskim i demokratskim reformama.

Neke medjunarodne organizacije prepoznaju ove tri faze kao sastavni deo jednog kontinuiranog procesa. Sa mnogima to nije slucaj zbog cega ne uspevaju da integrisu razvojne ciljeve u okviru prve dve faze. Ostali zaziru od osmisljavanja i implementacije razvojnih ciljeva jer je za to potrebno vise vremena i teze je proceniti ostvarene uspehe.

Medjutim, ako na kraju ostaju samo nove zgrade i infrastrukturni projekti u kriznom podrucju, moze se ispostaviti da je ostvareni kratkorocni napredak samo privid.

Lokalna zajednica se mora posmatrati kao deo resenja, a ne deo problema. Pod ovim ne podrazumevamo isuvise cest pristup gde se medjunarodne organizacije i donatori pojavljuju sa gotovim resenjima i angazuje pripadnike lokalne zajednice da obave neophodan posao.

Gotova, nefleksibilna resenja stvaraju okruzenje u kome donatori imaju glavnu rec, a medjunarodne organizacije preuzimaju ulogu "diktatora dobre volje". Lokalnim zajednicama ostaju novi mostovi, kuce, skole i bolnice. Ali pri tome nismo uspeli da angazujemo i razvijemo njihove talente.

Ukoliko je krajnji cilj izgradnja demokratskog drustva, to se ne moze uraditi samo uz pomoc buldozera i kranova.

Treba uspostaviti partnerstva sa zajednicama izvan prestonice. Postoji opasnost od zanemarivanja odrzivog razvoja u unutrasnjosti. Mnoge medjunarodne grupe otvaraju svoje kancelarije po dolasku u prestonicu - i ostaju tamo. Posle rata na Kosovu, vecina od 500 zapadnih humanitarnih organizacija radile su u samoj Pristini i njenoj okolini.

Kao i u mnogim drugim nestabilnim drustvima, ruralne sredine na Kosovu bile su izvoriste masovnih pokreta - militantnih i svih drugih. Osiromasene ruralne zajednice, koje zaobilaze razvojni programi, takodje postaju plodno tle za regrutovanje ekstremnih politickih elemenata i za organizovani kriminal.

Ipak, postoje uspesni modeli od kojih se moze puno nauciti. Na Kosovu su neke organizacije na samom pocetku podsticale angazovanje lokalnih zajednica radi postizanja razvojnih ciljeva, kako u pruzanju humanitarne pomoci, tako i u programima obnove.

Ovi donatori pruzaju pomoc gradovima i selima pod uslovom da tamosnje zajednice uspostave savete i odbore koji odslikavaju politicki, socijalni, etnicki i polni sastav njihovih zajednica. Saveti preuzimaju obavezu da utvrde prioritete njihovih zajednica, dok su donatori obezbedjivali finansijska sredstva.

Na osnovu tako uspostavljenih partnerskih odnosa, od lokalnih saveta se trazilo da realizuju projekte tako sto bi obezbedjivali radnu snagu i u nekim slucajevima sredstva lokalne zajednice radi izgradnje mostova, skola i bolnica. Izvan takvih saveta su se pojavili zvanicnici koji su svoje politicke kampanje zasnivali na potrebama lokalne zajednice kao i nevladinih organizacija i asocijacija koje su pocele da preuzimaju aktivniju ulogu u promenama.

Usredsredjivanje na razvoj nevladinog sektora. Autokratski rezimi obicno donose zakone i sprovode politiku ciji je cilj da se onemoguci postojanje uistinu nezavisnih nevladinih organizacija. Stoga je prvi kriticni korak izgradnja zakonskog i regulativnog okvira koji ce omoguciti da se takve organizacije osnivaju, funkcionisu i budu samoodrzive.

Tokom pocetne faze, mnogi - ili vecina - nevladinih organizacija osnivaju se da bi se ispunili zahtevi medjunarodnih donatora. Takav odnos dovodi do naglog bujanja organizacija sa samo jednim covekom koji obicno sebe smatraju projektom za stvaranje novih radnih mesta umesto da rade na promovisanju civilnog angazmana i odgovornosti.

Na Kosovu postoji vise od 2.000 registrovanih nevladinih organizacija. Vecina je prestala sa radom kada su sredstva koja su dobijali od medjunarodne zajednice presusila. Takvo iskustvo ostavilo je za sobom negativnu sliku o nevladinom sektoru u koga javnost nema previse poverenja.

U Iraku bi trebalo podsticati nevladine organizacije koje su uistinu usredsredjene na odredjene probleme, a nama bi trebalo da je cilj da ih ucinimo finansijski odrzivim organizacijama.

Najzad, neophodno je da se oslobodimo navike da se kampanjski radi na razvoju. Samozvani "ovisnici o misiji" vec planiraju svoje sledece okupljanje u Iraku napustajuci pri tome "dovrsene projekte" na Kosovu, Istocnom Timoru i Avganistanu.

Donatorske organizacije cesto pate od iste boljke. One vole da finansiraju krizne intervencije sa brzim ucinkom umesto podrske dugorocnom razvoju.

Mnogi donatori olako zaboravljaju izazove sa kojima su se suocavali u proslosti. Nije cudo sto mnogi nasi prijatelji misle da patimo od amnezije.

Fron Nazi, je direktor odeljenja za Balkanske projekte pri Institutu za menadzment Istok-Zapad na Kosovu, a Dag Rucen je stariji potpredsednik Medjunarodnog centra za neprofitno pravo u Vasingtonu.