KOMENTAR: NATO I EU USKLADJUJU SVOJU POLITIKU NA BALKANU

Evropska unija se donedavno nije mogla opisati kao „organizacija za ocuvanje bezbednosti”. Medjutim, doslo je do dveju znacajnih promena, narocito na zapadnom Balkanu.

Prva od njih obuhvata sve vece angazovanje EU u „tvrdim” pitanjima u okviru resavanja kriza, sto obuhvata i ucesce vojnih snaga. Krajem 2002, prva vojna misija EU preuzela je od NATO a odgovornost u Bivsoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji (BJRM). Nedavno je preuzela vodjstvo i nad vojnom misijom u Bosni i Hercegovini.

Pored toga, EU se sve vise ukljucuje u politicka pitanja – vitalnu, ali donedavno zanemarenu komponentu resavanja kriza i kriznog menadzmenta. Zapadni Balkan nam ponovo pruza dva primera – Proksimu, policijsku misiju EU u Skoplju i EUPM, policijsku misiju EU u Sarajevu.

Uloga EU u „ocuvanju bezbednosti” prevazilazi ove relativno kratkorocne pristupe. U toku Procesa stabilizacije i pridruzivanja, EU je formirala mehanizam za prevazilazenje jaza izmedju postkonfliktnog upravljanja i dugorocnog politickog i ekonomskog razvoja.

S druge strane, NATO moze tvrditi da je slicne rezultate postigao i njegov program pod nazivom Partnerstvo za mir, koji je zapocet pre Procesa stabilizacije i ima siru geografsku osnovu.

Najvazniji zakljucak je da su politicke strategije NATO i EU uglavnom uskladjene, sto se odrazava u snaznoj podrsci koju imaju oba ova procesa.

Ova zajednicka politika predstavlja drugi faktor koji je prouzrokovao dodatno priblizavanje i saradnju ove dve organizacije u regionu zapadnog Balkana tokom protekle dve godine.

Ova saradnja je podstakla reformske procese u celom regionu, narocito u Skoplju, Tirani i Zagrebu, koji su maju 2003. potpisali Jadransku povelju.

NATO i EU imaju zajednicke politicke ciljeve na zapadnom Balkanu, a u njih spada formiranje stabilnih, prosperitetnih i miroljubivih demokratskih drzava.

Kako bi ostvarili ove ciljeve, Atlantski pakt i Unija su koristili razlicita sredstva – EU je koristila Proces stabilizacije, a NATO Partnerstvo za mir.

Uz to, obe organizacije su svesno odlucile da zapadnobalkanskim drzavama ponude i nesto vise – naime, clanstvo.

NATO i EU su nedvosmisleno najavili da sve zemlje u ovoj oblasti mogu postati clanice. Zemljama kavkaskog regiona, Ukrajini i Moldaviji nije ponudjeno nista nalik tome, tako da ponuda time dobija na znacaju i ne treba potceniti njen uticaj na stabilizaciju.

Naravno, postojace razlike u vremenu koje je potrebno da bi ove zemlje postale punopravni clanovi obe organizacije. Vecina zapadnobalkanskih zemalja ce se pridruziti NATO u pre ulaska u EU.

Medjutim, to u krajnjoj liniji zavisi od samih ovih zemalja, jer su NATO i EU klubovi koji pred kandidate za clanstvo postavljaju slicne uslove.

To znaci da ce se na zapadnom Balkanu nasi politicki ciljevi u visokoj meri preklapati i da dve organizacije mogu vrlo blisko da saradjuju.

Pored tehnickih aspekata, najsiri uslovi za clanstvo u obe organizacije mogu se podeliti u tri glavne oblasti – vlast, sudstvo i medjunarodnu saradnju.

Institucije vlasti predstavljaju najocigledniju kategoriju. NATO i EU se demokratski klubovi koji od svojih clanova zahtevaju visoke upravne standarde.

Sve zapadnobalkanske zemlje su polozile ovaj osnovni ispit. Pored toga, zemlje Jadranske povelje su prosle i test civilne kontrole nad vojskom.

Kada se radi o efikasnosti, postenju, transparentnosti i razgranatosti javnih institucija, situacija ipak nije tako jednostavna.

Kako bi clanstvo u EU bilo ostvarljivo, EU mora biti sigurna da ce se odluke vlasti sprovoditi u razumnom roku.

Postenje i cestitost su takodje od vitalnog znacaja. Ponovo, zbog institucionalnih i razloga i dobre volje, EU i NATO insistiraju na besprekornim standardima licnog ponasanja i delovanja u okviru vladajucih struktura zemalja clanica.

Obe organizacije obezbedjuju znacajna finansijska sredstva za buduce i aktuelne clanove. Poreski obveznici postojecih zemalja clanica imaju isto toliko prava da budu sigurni da se njihov novac trosi u prave svrhe, koliko i gradjani zemalja zapadnog Balkana. Cestitost i efikasnost idu zajedno, podjednako kao i korupcija i neefikasnost.

Transparentnost moze izgledati kao neobican zahtev kada se radi o vojnoj alijansi ili politickoj i ekonomskoj uniji.

Jasno je da vlast ne treba da bude toliko transparentna da dozvoli citanje svakog dokumenta odmah posle njegovog nastanka. Da parafraziramo dobitnika Nobelove nagrade Linusa Polinga, covek treba da ima otvoren um – i otvorenu vlast – ali ne toliko otvoren da mu mozak ispadne napolje.

Medjutim, institucije vlasti treba da budu otvorene za ispitivanje i visi zvanicnici i ministri moraju biti spremni da napuste svoj polozaj ako se pokaze da su njihovi postupci ispod standarda. To predstavlja odgovornost.

Poslednji zahtev usmeren prema strukturama vlasti u buducim clanicama odnosi se na odrazavanje raznolikosti drzave kojoj sluze. Raznolikost moze biti snaga, a ne slabost, za razliku od misljenja koje je prisutno u regionu.

NATO i EU su veoma raznovrsne u pogledu jezika, kulture i politickih i pravnih sistema, ali ove organizacije niko nece nazvati slabim.

Nase interesovanje za raznovrsnost i unapredjenje polozaja manjina ne proistice samo iz pitanja ljudskih prava, vec predstavlja i poziv zemljama regiona da potrebu za potpunim ukljucivanjem sopstvenih manjina u glavne tokove politickog zivota pretvore u svoju prednost.

Institucije vlasti zemalja Jadranske povelje postale su efikasnije, transparentnije i reprezentativnije. NATO i EU sada pocinju da usredsredjuju svoje aktivnosti na njihove pravosudne sisteme.

U BJRM, ciji je broj stanovnika tek nesto veci od dva miliona, u sudovima se nagomilalo oko milion sudskih slucajeva. Cak i ja mogu da izracunam broj neresenih slucajeva po glavi stanovnika. To isto mogu da ucine i potencijalni investitori.

Ko ce investirati u projekat ako ne moze na sudu dokazati svoje vlasnistvo nad imovinom koju koristi? Hrvatska pati od slicne sudske „skleroze”. Vlasnicka prava je podjednako tesko ostvariti i u Albaniji.

Mnogi faktori mogu pruziti objasnjenje za ovakvu situaciju, pocev od neadekvatnog finansiranja, obucenosti i opreme, sve do prevelikog broja zakona, politickog uplitanja i korupcije.

Neki, ili svi ovi faktori mogu biti odgovorni za ovo, ali umesto da trazimo krivca, bolje je da uperimo prst na problem i pronadjemo resenja.

Finalni element nase vizije za zapadni Balkan odnosi se na medjunarodnu saradnju. Jadranska povelja u ovom slucaju predstavlja model regionalne kooperacije.

Bilateralna i multilateralna kooperacija izmedju i unutar tri zemlje potpisnice Jadranske povelje znacajno je porasla posle njenog potpisivanja.

Jos jedan vazan aspekt odnosi se na medjunarodnu saradnju sa organizacijama kao sto je medjunarodni tribunal za ratne zlocine.

Saradnja sa Haskim sudom nije pozeljna iskljucivo sama po sebi, vec se uklapa i u siri politicki okvir koji podrazumeva vladavinu prava.

NATO i EU ne insistiraju na saradnji s Haskim tribunalom samo radi utvrdjivanja odgovornosti pojedinaca za postupke koji su bili suprotni zakonima rata i covecnosti, vec zele da vlade zemalja u regionu pokazu dobru volju u nepristrasnoj primeni zakona i uspostavljanju vladavine prava. Nijedna vlada ne sme biti u polozaju da dovodi u pitanje nezavisni sud.

Sve zemlje zapadnog Balkana ce naposletku ispuniti svoju sudbinu i pridruziti se EU i NATO. To je samo pitanje vremena i napora.

NATO i EU ce pruziti savete, pomoc i, povremeno, opomene i upozorenja. Ali politicko delovanje, koje obuhvata i teske i nepopularne odluke, mora poteci iz samih zemalja zapadnog Balkana. Mi ne mozemo naciniti te odluke umesto njih.

Mihael Salin je specijalni predstavnik EU u Skoplju.