Komentar: Napredak Tribunala
Ricard Goldston, prvi glavni tuzilac Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju, objasnjava kako je nakon nepovoljnog pocetka, Haski tribunal za ratne zlocine nacinio ogroman napredak, ostvarujuci veliki uticaj na Balkanu, u ostalim konfliktnim zo
Komentar: Napredak Tribunala
Ricard Goldston, prvi glavni tuzilac Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju, objasnjava kako je nakon nepovoljnog pocetka, Haski tribunal za ratne zlocine nacinio ogroman napredak, ostvarujuci veliki uticaj na Balkanu, u ostalim konfliktnim zo
Kada sam, 15. avgusta 1994.godine, stigao u Hag kako bih preuzeo kancelariju glavnog tuzioca Medjunarodnog Krivicnog Tribunala za bivsu Jugoslaviju, tribunal je fakticki vec bio otpisan kao izgubljen slucaj.
Iako je tribunal osnovan od strane Saveta Bezbednosti UN-a 15 meseci ranije, istrazivanja ratnih zlocina tada jos uvek nisu bila zapoceta. Sudije, koje su bile postavljene skoro godinu dana pre toga, bile su nezadovoljne i otvoreno pominjale svoje povlacenje. Ujedinjene Nacije suocavale su se sa do tada najtezom finansijskom krizom, a obezbedjivanje osoblja za novi pod-organ Saveta Bezbednosti predstavljalo je veliki problem. Citava ideja o tome da bi balkanske vodje, kao podstrekaci genocidnih ratova, trebalo da zavrse na optuzenickoj klupi, bila je mahom odbacena kao puka fantazija.
Danas, nepunih sedam godina kasnije, tribunal vrvi od aktivnosti. Mnoga sudjenja su u toku, a zatvor UN je popunjen. Ostaje, naravno, nezadovoljstvo time sto Slobodan Milosevic, Radovan Karadzic i gen. Ratko Mladic nisu medju zatvorskim stanarima, premda licno verujem da ce se uskoro i to dogoditi.
Broj sudija povecan je sa 11 na 14, cemu treba dodati i 27 vanrednih sudija koji, po principu slucaj-po-slucaj, sude zajedno s redovnim sudijama. I tribunal u Ruandi, ciji sam glavni tuzilac takodje bio, pokazao je znatan napredak, te se tako najznacajnijim nalogodavcima genocida iz 1994. vec sudi, ili ce im se uskoro suditi, na procesu u Arusi.
Dva medjunarodna suda su vec doprinela nastanku zadivljujucih pravnih presedana, sto pak dovodi do osetnog napretka u razvoju humanitarnog prava. Pojedinacno gledano, seksualni delikti u potpunosti su priznati kao ratni zlocini i vec ugradjeni u definicije takvih zlocina u Rimskom statutu stalnog Medjunarodnog Krivicnog Suda (MKS).
Napori dva tribunala podsticajno deluju i u nekim drugim oblastima krivicnog zakona. Sa raznih strana je vec potvrdjeno da je nova atmosfera koja je nastala oko istrazivanja ratnih zlocina u bivsoj Jugoslaviji i Ruandi doprinela hapsenju gen. Avgusta Pinocea 1999. u Londonu. To je, izvesno, dalo podstrek konferenciji u Rimu, na kojoj je, tokom juna i jula 1998, 120 nacija usvojilo statut MKS. Sada je verovatno da ce u narednih 18 meseci preostalih 60 drzava ratifikovati Rimski Ugovor i da ce MKS u pravom smislu reci poceti s radom.
Prisustvo haskog tribunala je bez sumnje igralo presudnu ulogu u odredjivanju nacina na koji je NATO 1999. vodio kampanju na tlu bivse Jugoslavije. Javno je potvrdjeno da su vojne vlasti NATO bile u stalnim konsultacijama sa strucnjacima za humanitarno pravo ,u vezi sa izborom ciljeva koji se smatraju opravdanim po medjunarodnom pravu.
Uprkos tome sto se o uspehu te nove brige za legalnost u ratu moze raspravljati, radi se o nesporno ispravnom koraku. Pri tom je u pitanju korak koji je umnogome nacinjen zahvaljujuci cinjenici da su vojni i politicki lideri postali svesni postojanja jednog medjunarodnog krivicnog suda nadleznog za ratne zlocine pocinjene na tlu citave bivse Jugoslavije. Nezavisno od toga jesu li ili nisu pri izboru pojedinih ciljeva cinjene greske, van svake sumnje je to da bi broj civilnih zrtava bio znacajno veci da nije postojao tribunal.
Osnivanje dva tribunala pri UN podstaklo je i mnoge rasprave unutar same politicke arene. Prva rasprava, kao i nesagledive posledice njenog razresenja, precesto se zaboravljaju. Da bi osnovao jugoslovenski tribunal, Savet Bezbednosti je, u maju 1993, morao priznati postojanje neposredne veze izmedju mira i pravde. Prihvatanjem ove sustinske povezanosti postalo je moguce osnivanje krivicnog tribunala kao, prema Poglavlju 7 Povelje UN, mirotvornog mehanizma.
Zatim je usledila debata o tome da li bi tribunal otezavao mirovne pregovore. U vreme pregovora u Dejtonu (Ohajo), bio sam kritikovan zbog podnosenja optuznice protiv Karadzica. Ispostavilo se da je ta optuznica olaksala postizanje sporazuma u Dejtonu, time sto je optuzenog iskljucila iz razgovora.
Da mu je bilo dopusteno da zastupa Republiku Srpsku, bosansko-hercegovacko vodjstvo ne bi bilo spremno ni da prisustvuje samitu - koji se, uostalom, odigravao svega tri meseca nakon uzasnog masakra u Srebrenici. Ali se to ipak dogodilo.
Ono sto sam zaista naucio iz podizanja optuznice protiv Karadzica, to je da tuzioci uopste ne treba da uzimaju u obzir politicke okolnosti prilikom podizanja optuznice. Pored cinjenice da bi to bilo neprofesionalno, ni tuziocima ni njihovim savetnicima nisu dostupne politicke ekspertize na temeljima kojih bi ovakve svoje odluke zasnivali.
Slicna diskusija izbila je i povodom optuznice protiv Milosevica, podignute za vreme NATO-vog bombardovanja Srbije. Neki kriticari dokazivali su da Milosevic, suocen s optuznicom, nikada nece popustiti, i da zasigurno nikad nece voljno sici sa vlasti. Ali predsednik Finske Marti Ahtisari i nekadasnji ruski ministar spoljnih poslova Viktor Cernomirdin, koji su zajedno ugovorili okoncanje bombardovanja, saopstili su mi kasnije da im Milosevic nikada nije pomenuo optuznicu.
Drugi kriticari navodili su da je trenutak u kome su ova i druge optuznice podignute bio uslovljen prikupljanjem ili zadrzavanjem obavestajnih informacija od strane vodecih zapadnih vlada. Ali za takve tvrdnje nikada nisu potkrepljene bilo kakvim cinjenicama.
Zestoka debata trenutno se vodi oko odnosa izmedju dva tribunala i formiranih komisija za istinu i pomirenje. U bivsoj Jugoslaviji, to podrazumeva odvojene komisije za istinu u Bosni i Srbiji - sto su dva sasvim oprecna scenarija, pri cemu se oba, mora se naglasiti, mnogo razlikuju od desavanja u mojoj Juznoj Africi.
U Bosni je zaustavljanje borbenih dejstava, do kojeg je doslo neposredno posle Dejtonskog sporazuma, fakticki stupilo na snagu krajem 1995. Predvodnici civilnog drustva dugo su zahtevali da se formiranjem jedne komisije za istinu potpomogne vazan posao suda u Hagu. Oni ne traze moc da bi odobravali amnestije, nego radije zele da izdejstvuju uverljivu platformu sa koje bi se culi glasovi zrtava, ma kojoj zajednici da one pripadaju. Posle pocetnog protivljenja iz tribunala, danas srecom podrska jednom takvom telu raste.
Komisija za istinu koju je u Srbiji osnovao predsednik Vojislav Kostunica predstavlja nesto sasvim drugo. On je svoju komisiju odredio bez konsultacija sa predstavnicima razlicitih segmenata civilnog drustva. Ali najgore je sto je komisiju predlozio u nastojanju da opravda svoje odbijanje da se Milosevic posalje na sudjenje u Hag.
Ohrabrujuce je da je protekle sedmice predsednik Dzordz Bus saopstio predsedniku Kostunici da ce dalja ekonomska pomoc zavisiti od potpune saradnje njegove vlade sa tribunalom, ukljucujuci i udovoljavanje zahtevu za sudjenjem Milosevicu. Ovo je jedini moguci principijelni pristup, kada se u vidu ima obavezujuci i bezuslovni karakter rezolucije Saveta Bezbednosti kojom je sud osnovan.
Ove rasprave, njihovi izazovni i uzbudjujuci ishodi, kao i vazni koraci u razvoju humanitarnog prava, ne bi se ostvarili bez uspostavljanja samih tribunala. Za njihov uspeh zasluzni su mnogi, a posebno nevladine organizacije i mediji.
Da ovi vazni sektori medjunarodnog civilnog drustva nisu pokazali veru u elementarnu filozofiju pravde za zrtve, tribunali bi verovatno doziveli sramotnu smrt, a medjunarodno humanitarno pravo se ne bi tako bujno razvijalo kao danas.
Ricard Goldston, sudija Ustavnog suda u Juznoj Africi i predsedavajuci Nezavisne medjunarodne komisije za Kosovo, bio je glavni tuzilac za ratne zlocine u tribunalima za bivsu Jugoslaviju i Ruandu, od avgusta 1994. do oktobra 1996.
