Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: moramo se boriti za ocuvanje secanja na bosanske logore

Nakon svoje prve posete srpskim zarobljenickim logorima koje su on i ITN otkrili svetu pre dvanaest godina, novinar Ed Vulijami razmislja o lekcijama koje Srbi jos uvek nisu naucili.
By IWPR Balkans

"Prijatelji moji, ovde smo da bi skromno obelezili ono sto se desilo na ovom mestu", rekao je Muharem Murselovic, bosnjacki politicki lider iz Prijedora, teskim glasom.


"Stojimo na prokletom tlu, na mestu za koje nisam ocekivao da cu mu se ikada vratiti. Nisu to ocekivali ni mnogi drugi medju prisutnima koji su slusali Murselovica – iz razlicitih razloga. Ovo je mesto na kome se nalazio logor Omarska, mesto na kome se bestijalno ubijalo, mucilo, prebijalo i silovalo tokom cetiri letnja meseca 1992. godine.


Oni se polako krecu na ovaj dan komemoracije – 6. avgust, dvanaestogodisnjicu zatvaranja logora – izmedju napustenih, industrijskih hala boje rdje, koje su zauvek obelezene onim sto se u njima desavalo.


Nusreta Sivac, jedna od prezivelih, postavlja cvet na sva mesta na podu gde su njene mrtve prijateljice nekada spavale, u prostorijama za zene koje su "sluzile hranu i cistile zidove soba za mucenje, prekrivenih krvlju", kako kaze. To su bile prostorije na drugoj strani hodnika u odnosu na sada praznu kancelariju gde je Nusreta, kao i ostale zatvorenice, silovana iz noci u noc. Ona prolazi pored prozora kroz koji je gledala masovne pokolje muskaraca na betonskoj cistini ispod – iz dana u dan.


Satko Mujagic poznaje ovo stratiste veoma dobro: njegova dvogodisnja kcerka se sada igra s loptom upravo na mestu gde je on jedva stao u red za sledovanje hleba jer je bio isuvise slab zbog dizenterije. Oslanjao se na svog oca. Malo kasnije, dete ubere cvet. "Ubrala si cvet na mestu gde ti je otac krvario", kaze neko. "Sad, kada sam ponovo ovde imam osecaj da i dalje ne razumem nista", dodaje Satko. "Nasilje koje se dogadjalo ovde nema nikakve veze sa bilo cim, cak, ni sa ratom. To je prosto neshvatljivo."


Sehiba Jakupovic, mlada zena cije je lice izobliceno bolom, posmatra prostorije u zgradi koju su zvali "Bela kuca" iz koje je malo ko izasao ziv; njen muz Alem je bio medju onima koji su nastradali. "Sada imam dete od 12 godina", kaze tiho. "Tek je bilo beba u to vreme."


I ja sam povezan sa svim ovim jer je zatvaranje Omarske usledilo nakon tog mracnog popodneva 5. avgusta 1992. godine kada sam sa svojom ekipom iz ITN-a pristigao na ovo mesto.


Malo smo toga videli 5. avgusta, ali, ipak, dovoljno: muskarci koji izlaze iz hangara, u razlicitim fazama propadanja – neki su bili kao skeleti, obrijanih glava – i vodili su ih preko dvorista, pod budnim okom vojnika u mitraljeskim gnezdima, u kantinu gde bi kao izgladneli psi progutali porciju retkog pasulja, dok im se koza uvijala kao pergament oko njihovih kostiju. "Ne zelim da govorim bilo kakve lazi", rekao je jedan covek, "ali ne mogu da govorim istinu".


Omarska me je od tada progonila. I dalje sam sretao prezivele ili rodjake nastradalih: u rovovima tokom preostale tri godine rata, u dijaspori i u Hagu gde su oni (i ja) svedocili o zlocinima.


Cudno je, zapravo traumaticno, stajati ponovo u sada praznoj kantini logora i setati betoniranim krugom gde su drilovali zatvorenike, a za koji se ispostavilo da ce kasnije postati polje smrti.


Uznemirujuce je lutati ovim zlokobnim zgradama – ogromnim hangarom, pogotovo, gde su zatvorenici prebijani i odakle su ih prozivali u smrt. Pristup ovim zgradama nam je bio onemogucen tog dana 1992. godine. Preprecili su nam put naoruzani strazari i sam komandant logora Zeljko Meakic, koji sada ocekuje pocetak sudjenja u Hagu.


Zatim, tu je i takozvana "Crvena kuca". Sada znamo da su tu mnogim zatvorenicima prerezali grkljan. Tesko je sve to objasniti, po ovoj istoj letnjoj vrucini, dok se prolazimo kraj ovih uzasavajucih zidova, izmedju guma i bagera koji su sada smesteni ovde, i pokusavamo da se prisetimo vriska ovih ljudi koji se mogao cuti svakoga dana, tog paklenog nasilja.


Svima nam je u glavi jedno pitanje dok se okupljamo ovde u Omarskoj – uzasna neizvesnost. Sta ce se desiti sa ovim mestom na kome sada stojimo? Koliko dugo ce ovi dobri ljudi biti u mogucnosti da upraznjavaju pravo na posetu, meditaciju, odavanje poste i secanje u tisini koja govori glasnije od reci? Koliko ce dugo morati da prolaze kroz ponizenje kao sto je podnosenje molbe za dobijanje dozvola od vlasti, koje su poricale postojanje logora, radi kontemplacije o onome sto im se desilo kao i njihovim bliznjima?


Ovo je rudnik gvozdene rude u drustvenom vlasnistvu koga ce bosanske srpske vlasti prodati jer im je isuvise stalo da prikriju sta se desavalo ovde. Britanski proizvodjac celika LMN-ISPAT je vec zainteresovan za delove rudnika Omarska. Doduse, u vreme pisanja ovog teksta nisu bili poznati planovi o tome sta ciniti sa bivsim zarobljenickim logorom.


Postoji uzasavajuca mogucnost, dakle, da ce Omarska kao fizicko istorijsko svedocanstvo nestati, da ce prostorije u kojima su zene masovno silovane postati kancelarije, i da ce kantina gde su izgladneli muskarci stajali u redu za sledovanje vodene supe postati mesto gde ce se zaposlenima sluziti brza hrana. Moguce je da ce betonski krug gde su muskarci ubijani postati vozni park za blestave nove skode; da ce hangar u kome su boravili zarobljenici i iz koga su prozivani u smrt postati ponovo magacin ovog industrijskog postrojenja; i da ce "Bela kuca" i "Crvena kuca", gde su ljudi stradali od hladnog i vatrenog oruzja, gde su prebijani na smrt, biti srusene ili koriscene kao kancelarije ili kao skladista za masinske alate.


Ovo je, na neki nacin, sveta zemlja ovde u Omarskoj i to mora ostati tako. Sacuvati Omarsku – to je vazan zadatak zarad proslosti, sadasnjosti i buducnosti. Zarad Bosne i istorije, i zarad potomaka pocinilaca zlocina i zrtava.


Neka niko ne poredi, ni na trenutak, Omarsku sa Ausvic-Birkenauom. Tako nesto uraditi je beskorisno i opasno. Niko nije bio besniji od mene kada sam video naslove poput "Belzen 1992". Time se prosto islo na ruku onima koji su zeleli da umanje ili cak negiraju ono sto se desavalo u logorima bosanskih Srba.


Ipak, odjek otkrica ovih logora 1992. godine, sa cime su se duboko saosecali oni koji su preziveli holokaust, bio je neizbezan u svetskoj javnosti. Konsultovao sam se sa tadasnjim direktorom Memorijalnog muzeja holokausta u Vasingtonu Valterom Rajhom i pitao koji su termini najprikladniji. Da li bi rec "odjek, eho" bila prava? "Odjek ili eho, jasno i glasno", odgovorio je on.


Svako ko je bio u Ausvicu – tom mestu bez boja, gde je i sam vazduh ispunjen zlom – zna da takvo iskustvo menja ljudima zivot. To je mesto koje na sopstveni nacin govori o najvecem zlocinu koji je ikada pocinjen protiv covecnosti, te je stoga sveto – i za istoriju i za pamcenje. I vecina ce se sloziti da postavka muzeja nije ta koja najvise pogadja coveka, vec pustos Birkenaua, koji je ostavljen onakvim kakvog su ga nacisti napustili 19. januara 1945. godine. Cini se kao da su ga napustili pre nekoliko minuta, ali opet – koliko je dug minut u mestima kao sto je Ausvic?


U onoj meri u kojoj pokusaj da se uniste bosanski muslimani predstavlja "eho" projekta Treceg rajha, u istoj meri bi zahtev da se Omarska sacuva trebalo da predstavlja odjek svetosti Ausvica. Ono sto pogotovo upada u oci jeste da je Omarska sada pusta, i ta sablasna tisina koja govori o onome sto se desilo ovde. Ocuvanje Omarske je od sustinske vaznosti za ocuvanje tog secanja.


To je prvi i jednostavan deo argumenta – jer se tu radi o necemu sto je proslost i sto je sveto, o odavanju poste i o osecanjima, i iznad svega, tu se radi o secanju. Ipak, ne radi se samo o komemoraciji kada se zalazete za ocuvanje autenticnog izgleda Birkenaua – i kada se zalazete za to isto u Omarskoj. Daleko od toga.


Drugi deo argumenta je da se takva mesta, i muzeji posveceni secanju na masovna ubistva i genocid, ne ticu samo proslosti; oni zive u sadasnjosti i uticu na buducnost. Ona su univerzalna.


U govoru kojim je otvorena konferencija o genocidu 1998. godine, gde su se Bosna i Ruanda nasli na dnevnom redu, bivsi predsedavajuci komiteta savesti Muzeja holokausta, Tomas Burgental, pricao je o ulozi koju ima Birkenau: "Zidovi tog muzeja odjekuju u usima svih, odjekuju glasovima miliona muskaraca, zena i dece koji su umrli u holokaustu. Oni ne iznose samo svoje pojedinacne price i ne prekorevaju nas zbog toga sto nismo ucinili dovoljno da bi ih spasili. Oni nas pozivaju, u svoje ime, u ime buducih generacija, u ime covecanstva, da se borimo i iskorenimo genocid".


Omarska moze i mora ispuniti istu ulogu. Ona moze progovoriti u ime onih koji su postali zrtve u srpskom pogromu, ali i u ime onih koji bili zrtve slicnog nasilja. Omarska se moze obracati buducim generacijama prenoseci im ono sto se desilo u nadi da se to nikada nece dogoditi.


Pored pamcenja i podsecanja, tu je i jedna urgentnija stvar: radi se o istini i ocuvanju istorijskog zapisa.


Postojanje Birkenaua je jedna vrsta potvrde. Tu se iznosi istina koju niko ne bi smeo da se usudi da ospori. Iznosi se istina o onome sto se desilo Jevrejima i drugima koji su podelili njihovu sudbinu. Kao takvo, ovo mesto je konacan i ubedljiv odgovor na posast revizije holokausta; konacan odgovor onima – a oni istrajavaju, u neonacistickim rupama i jazbinama – koji osporavaju, razvodnjavaju ili zamagljuju neizrecive, neshvatljive uzase holokausta.


Revizionizam u vezi sa pokoljem u Bosni je goropadan i istrajan. Tako je to bilo od kada su Tomas Dajhman i njegova grupa u Londonu, pod okriljem kruzoka pod nazivom "Zivi marksizam", ustvrdili da su logori koje smo ITN i ja pronasli izmisljotine. Oni su prihvatili srpski termin "kolektivni centri", tvrdeci da su zatocenici bili tamo po sopstvenoj volji.


Visi sud u Londonu je Dajhmanove optuzbe proglasio krsenjem civilnog prava nakon sto ih je ITN osporio u pravnom postupku. Potonje presude u Hagu su ovakve optuzbe raskrinkale kao smesne i otrovne.


Moze se oprostiti onome ko je smatrao da ce nakon priznanja krivice bivseg politickog lidera bosanskih Srba Biljane Plavsic za uragan nasilja koji je nastao pod njenom vlascu revizionisti prosto nestati. Najzad, ko bi to trebalo da zna bolje: oni ili zena (i njene kolege i podredjeni) na osnovu cijih je naredjenja izvrsen pogrom?


Ali ne. Evo ih ponovo, i to u Svedskoj na stranicama magazina koji se zove "Ordfront". Prosle godine je ovaj list preneo intervju sa autorom Dajanom Dzonston o njenoj knjizi pod naslovom "Krstaski rat budala", gde se izrazavaju sumnje u broj zrtava srebrenickog masakra; autenticnost masakra u Racku na Kosovu; koriscenje sistematskog silovanja u ratu u Bosni; i pravu brojku smrtno nastradalih u bosanskom ratu (zvanicna procena je vise od 200.000, dok Dzonstonova tvrdi da zrtava nije bilo vise od 50.000). I kao i ranije, pripadnici brbljivih staleza su pozdravili ovaj otrov kao "izvanredan rad" u pismu koje su, izmedju ostalih, potpisali Noam Comski, Arundati Roj, Tarik Ali, Dzon Pildzer i drugi.


Samo se jedna stvar moze uraditi protiv tako opakih i zbunjujucih spletki. A to je da se iznosi i ponavlja istina, i da se demonstrira ubedljivo ocuvanim stratistem, na koje se mogu pozivati oni koji su preziveli i oni ciji su nadrazi tu stradali, tako sto ce se govoriti istina koja bi se odrzala u zivotu kao fizicki spomenik mrtvima.


Medjutim, u ovome je u problem. Osporavanje onoga sto se desilo na ovim mestima se savrseno slaze sa namerama vlasti bosanskih Srba u Prijedoru (i drugde). Niko ne bi voleo vise od samih pocinilaca zlocina da izbrise – i pretvori u kancelarijski prostor, skladista za robu i vozne parkove – mesto gde su se odigravala masovna ubistva i brutalna mucenja.


Kako se cini, pocinioci zlocina imaju podrsku onih istih vlasti koje poseduju i upravljaju lokacijom koncentracionog logora. Nacisti su pokusali da uniste dokaze kada su napustali Birkenau, razarajuci krematorijum dok njegova unutrasnja kvrgava metalna konstrukcija nije bila izlozena pogledu. Medjutim, nacisti su proterani iz Poljske, a niko ne proteruje Srbe iz Prijedora. Da li postoji ikakav podsticaj za Republiku Srpsku, RS, i prijedorsku opstinu da sacuva spomenik sopstvenim nepriznatim zlocinima?


Ali to ne mora da bude tako. Postoje dva nacina da se to spreci i da se zastiti sveto mesto Omarska – i idealan rezultat bi bio konvergencija jednog i drugog.


Jedan od nacina bi bio da rudnik Omarsku kupi neka kompanija, koja bi bila spremna da napravi veliki gest prema istoriji i secanju, i pretvori samu lokaciju koncentracionog logora unutar jednog veceg kompleksa u spomenik i/ili muzej.


Drugi je da medjunarodna zajednica ucini nesto delotvorno i preduzme korake da zastiti to mesto, kao sto su to uradili u Potocarima, u blizini srebrenickog stratista. To je jedini masakr zbog koga je podignut spomenik na teritoriji pod srpskom kontrolom.


Tesko je zamisliti bilo kakvu intervenciju Ureda visokog predstavnika koja bi bila cenjenija od ove. U idealnom scenariju, medjunarodno prisustvo u Bosni bi moglo funkcionisati zajedno sa jednim investitorom, nudeci obestecenje u zamenu za zastitu lokacije.


Tokom rata, zivot Bosnjaka je bio jeftin u ocima medjunarodne zajednice. Malo je vredeo pod raskosnim lusterima duz koridora moci kojima prolaze diplomate i politicari. Zivot Bosnjaka je bio potrosna roba dok su se svetski lideri rukovali sa onima koji su sada optuzeni za genocid. Ako bi medjunarodna zajednica potvrdila takav svoj stav tako sto bi dopustila da Omarska ode nepoznatom kupcu na aukciji, bez ikakve garancije da ce se lokacija zastititi kao spomenik, to bi predstavljalo groteskno istrajavanje na takvom pristupu.


Preostala je jedna konacna, kljucna, cetvrta stvar: ubedljiv argument medju povratnicima u prijedorsku regiju u prilog ocuvanja Omarske.


Nakon rata u Bosni je upadljivo potpuno odsustvo priznanja na strani bosanskih Srba onoga sto su ucinili. Samo se jedan od optuzenih, gospodja Plavsic, izjasnila krivom u Hagu za sve sto se desilo na ovom mestu i drugde, i takodje je pozvala na pomirenje.


Medjutim, oko Omarske, prica povratnika propada kroz crnu rupu secanja izvrsilaca zlocina. Strazari na ulazu u rudnik Omarska nam kazu: "Nije ovde bilo nikakvog logora. To su sve lazi, muslimanske lazi i izmisljotine novinara".


"Nema pokajanja", kaze jedna od prezivelih iz logora Nusreta Sivac. "Niko se nije izvinio, niti priznao ono sto se desavalo. Kada razgovarate sa Srbima u Prijedoru, oni nece nista reci o logorima. U kraju ima 145 masovnih grobnica i na stotine pojedinacnih grobova, i mi pozivamo na komemoracije lokalne vlasti, ali oni nikada ne dolaze".


"Cak i sada", kaze bosnjacki politicki lider iz Prijedora, Muharem Murselovic, "Srbi nece da prihvate da se bilo sta desilo. Uvek sam u dilemi – da li su oni ludi ili se prave da su ludi?"


Ne moze mir opstati pod takvim okolnostima. Mir i miroljubivi suzivot su moguci jedino ako izvrsilac prizna sta je uradio, kaze Sabahudin Garibovic, bosnjacki povratnik u obliznji Kozarac i osnivac Udruzenja prezivelih iz koncentracionog logora. "Svaki put kad vidim srpskog ekstremistu podsetim ga na ono sto se desavalo pred njihovim ocima, i to na takav nacin za koji se nadam da bi mogao promeniti njegov stav. Takav ekstremista mora da shvati da oni moraju promeniti misljenje ako se zeli da ova zemlja opstane. Za bilo kakvu zajednicku buducnost je preduslov da oni priznaju ono sto su cinili i da se izvine za to", kaze ona.


Evo u cemu je sustina problema. Razmotrite ovo: moderna Nemacka je progresivna demokratska zemlja jer su se Nemci pretezno suocili sa onim sto su ucinili, pogledali su se u ogledalo i prihvatili su ono sto su videli.


Pokusali su da shvate ne samo sta se desilo nego i zasto. Generacija kojoj pripadaju Gerhard Sreder i Joska Fiser je bila od kljucne vaznosti za priznanje zlocina koji su njihovi sunarodnici pocinili. Integralni deo tog procesa priznavanja i zaceljivanja rana je bilo zastita stratista na kojima su se odigrali ratni zlocini i pokusaji da se komemoracije pretvore u fizicke objekte kao sto su izgravirane zeleznicke sine na Grunvald stanici u Berlinu, odakle su vozovi putovali ka Ausvicu. Takvi spomenici su temelji moderne nemacke demokratije.


Buducnost suzivota u Bosni, bilo kakva nada za Srbe, Hrvate i Bosnjake da stvore zajednicku buducnost ce zavisiti od ovakvog priznanja i prihvatanja istine koja je sadrzana u podizanju spomenika. U ovom trenutku, malo je naznaka da je takvo priznanje na pomolu.


U Trnopolju, drugom brutalnom logoru koji smo otkrili 5. avgusta 1992. godine, podignut je spomenik – palim bosanskim Srbima. Na mestu jos jednog logora – Keraterma, gde je 150 muskaraca masakrirano tokom samo jedne krvave noci, medju stotinama drugih, se sada nalazi trgovina automobilima.


Uz ovakvo neprestano negiranje zlocina, mira ne moze biti. Mir se ne moze graditi na unistavanju fizickog secanja. Niti mir pocinje "zaboravom i oprastanjem" o cemu medjunarodna zajednica neprestano govori. Mir pocinje priznavanjem onoga sto se desilo i prihvatanjem toga. A prihvatanje cinjenice da su pocinjeni zlocini zapocinje procesom zastite stratista i podizanja spomenika. Takva dela su od sustinske vaznosti za mir. Tu mir pocinje.


Bosnjacki zahtevi u vezi sa Omarskom su iritirajuce skromni. "Kad bi mogli imati samo neku vrstu spomenika – mozda kad bi se 'Bela kuca' ogradila. Znamo da je isuvise ako bi trazili da se ocuva citav kompleks", kaze Garibovic.


Ipak, mudar je kad kaze: "Mi zelimo samo nesto sto bi sacuvalo secanje na ono sto se desilo i da na najblazi nacin probudimo savest Srba. To je veoma vazna stvar. Ako mi ne probudimo tu savest, mozemo na sve zaboraviti. A to bi bila najtuznija stvar od svega – zaboraviti ono sto se desilo i sto bi se opet moglo dogoditi sutra. Da, sutra."


Ed Vulijami je nagradjivani novinar londonskog dnevnog lista "Obzerver".