Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: MAKEDONCI SE UDALJAVAJU OD ETNICKIH PODELA

Rezultati referenduma pokazuju da javnost vise nema apetita za otvaranje starih sporova.
By IWPR Balkans

Cini se da nema mnogo sumnje da je odluka Amerike da prizna Makedoniju pod njenim ustavnim imenom znacajno doprinela neuspehu referenduma odrzanog u nedelju, kojim je trebalo da bude odbacen zakon kojim bi albanska manjina dobila vecu moc na regionalnom nivou.


Makedonci su vecinom ignorisali nacionalisticki inspirisani plebiscit, buduci da je samo 26 posto stanovnika sa pravom glasa izaslo da glasa 7. novembra, sto je daleko manje od 50 procenata, koliko je neophodno da bi referendum uspeo.


Ishod je poraz nacionalistickih pokusaja da se sprece reforme koje se sprovode od zavrsetka etnickih sukoba 2001. godine. Ali nije samo odluka SAD, objavljena tri dana ranije, dovela do propasti refrenduma.


Cak i bez ove diplomatske intervencije bilo je jasno da vecina glasaca planira da signalizira svoju podrsku multietnickoj formuli koja je uvedena Ohridskim sporazumom kojim su okoncani sukobi u avgustu 2001, i svoje protivljenje ozivljavanju starih etnickih sukoba.


Predmet referendum bio je o zakon kojim se menjaju administrativne granice unutar Makedonije, sto je deo paketa mera za decentralizaciju kojima lokalna uprava stice vecu moc.


Etnicki Albanci bi postala vecina u nekim integrisanim opstinama.


Zakon je usvojen u avgustu 2004. godine na inicijativu vlade pod vodjstvom socijaldemokrata, i dozivljava se istovremeno kao krucijalni korak u ostvarivanju odredbi Ohridskog mirovnog sporazuma, i preduslov za prijavljivanje Makedonije za clanstvo u Evropskoj uniji i NATO.


Ovaj referendum je mesecima predstavljao goruce pitanje koje je ugrozavalo nestabilne odnose izmedju etnickih zajednica i prizivalo dvojne utvare podele Makedonije i “velike Albanije”.


Glasanje je podrzala glavna opoziciona snaga, nacionalisticka VMRO-DPMNE, zajedno sa nekoliko manjih stranaka. VMRO-DPME je podigla uloge sumornim upozorenjima da bi novi zakon prakticno podelio zemlju na dva dela time sto bi u nekim regionima Albancima dao vecinski status.


Glasanje je, medjutim, pokazalo da vecina ljudi odbacuje ovaj argument, kao i ideju da ce Makedonci biti primorani da napuste oblasti u kojima lokalnu vlast drze Albanci.


Referendum je, takodje, pokazao da vecina ipak ne zeli da dopusti da ga nacionalisti upotrebe za rusenje sporazuma koji je skupstina vec odobrila.


Mada dogovor postignut u Ohridu nije narocito omiljen medju Makedoncima, sve se vise prihvata stav da je mirovni sporazum doneo nov, pozitivan razvoj u medjuetnickim odnosima.


Nacionalizam mozda nije nestao, ali ljudi sa obe strane shvataju da multietnicko drustvo nema alternative. Cinjenica da je sukon 2001. godine bio relativno kratak i da je broj zrtava bio ogranicen doprinela je ovom procesu.


Sama kampanja za referendum izazvala je nove etnicke tenzije i podstakla sumnje kod albanske manjine da Makedonci ne podrzavaju multietnicko drustvo. Ipak, mala izlaznost je pokazala da vecina u obe zajednice podrzava Ohridski plan.


Rezultat bi sada trebalo da podstakne Albance da pruze prijateljsku ruku i pokazu Makedoncima da nemaju skrivenu nameru da se otcepe.


Mada je vecina glasaca prepoznala – i odbacila – referendum kao sredstvo borbe za moc i pokusaj odredjenih politicara da se vrate na vlast na talasu nacionalistickih osecanja, to ne znaci da su bili spremni da bez ostatka podrze vladu.


Ispitivanja javnog mnjenja pred referendum pokazivala su da do 60 procenata izbornog tela planira da upotrebi svoje glasacko pravo. Taj visoki postotak pokazuje da su ljudi zeleli da pokazu nezadovoljstvo izazvano time sto im vladajuca koalicija nije na ispravan nacin prezentovala svoje predloge za novo uredjenje lokalne uprave.


Vlada je pozvala glasace da bojkotuju referendum, upozoravajuci da bi pozitivno glasanje predstavljalo ozbiljan udarac za napore Makeodnije da se pridruzi EU i NATO.


Medjunarodna zajednica je potvrdila takva strahovanja. Visoki zvanicnici, ukljucujuci sekretara za odbranu SAD, Donalda Ramsfelda, predsednika Evropske komisije Romana Prodija i britanskog ministra za Evropu, Denisa Meksejna, posecivali su Skoplje i prenosili ozbiljna upozorenja da bi odbacivanje decentralizacije vratilo sat unazad.


Mnogi lokalni novinari i politicari osudili su ovo nezeljeno mesanje – ali neki analiticari smatraju da rezultat opravdava intervenciju medjunarodne zajednice, koja je slicnu ulogu odigrala i kada je trebalo progurati odluke u vezi sa prihvatanjem Ohridskog sporazuma.


Tokom proteklih godina, Makedonija se suocavala sa brojnim izazovima. Krajem februara, izgubila je predsednika, Borisa Trajkovskog, u tragicnoj nesreci. Dve sedmice kasnije, doslo je do eksplozije nasilja na susednom Kosovu. Mesec dana kasnije, predsednicki izbori u Makedoniji doveli su do ostavke vlade kada je pemijer preuzeo funkciju sefa drzave.


Kroz sve ove burne dogadjaje, ukljucujuci i poslednji referendum, makedonski narod je pokazao veoma visok stupanj zrelosti i ambiciju da se priblizi ostvarivanju politicke ravnoteze i ekonomskog prosperiteta.


Ostvarivanje ovih ciljeva je sledeci izazov sa kojim ce se suociti ova mala zemlja. Kako Makedonija ulazi u novu fazu, odbacujuci konacno fundamentalne dileme o etnickoj i politickoj stabilnosti, i ocekujuci mesto u redu za prijem u clanstvo EU, vlada se suocava sa krucijalnim zadatkom ekonomske i sistemske reforme.


Tek kada reformise svoje sudstvo, javni sektor i osiromasenu ekonomiju, Makedonija ce konacno biti u stanju da se oslobodi stereotipne predstave o balkanskoj drzavi koja je trajno hendikepirana besmislenim plemenskim sukobima, i tako se razvije u stabilnu, prosperitetnu demokratiju.


Ana Petruseva je menadzer IWPR projekta u Makedoniji