KOMENTAR: KUCNUO JE CAS DA SE OKONCAJU DESTRUKTIVNI SUKOBI IZMEDJU KLANOVA NA KOSOVU

Kada sam prvi put videla mapu Metohije u atlasu za osnovnu skolu, secam se da je u opisu stajalo kako se radi o najplodnijem, lepom i turistickom delu Kosova.

Kada sam, medjutim, posetila Metohiju 17. aprila, umesto prijatne atmosfere najlepseg dela Kosova zatekla sam klimu smrti i poriva za samounistenjem.

Takvo je bilo raspolozenje u kome se nalazilo 80.000 ozaloscenih koji su se okupili pod tmurnim i kisovitim nebom na pogrebu 24 godisnjeg Envera Haradinaja.

Enver, brat Ramusa Haradinaja, bivseg premijera Kosova koji se sada nalazi u Hagu gde ceka sudjenje za ratne zlocine, ubijen je 15. aprila hicima iz automobila.

Njegovo ubistvo predstavlja jos jedno poglavlje u seriji misterioznih ubistava i pokusaja ubistava koja je potresala region tokom proteklih sest godina.

S obzirom na to da lokalna i medjunarodna policija nisu uspele da rese vecinu tih ubistava, svaka rasprava o tom pitanju neizbezno podrazumeva i odredjeni broj pretpostavki.

Medjutim, uzimajuci u obzir sve informacije do kojih se moze doci, cini se da su sva ili, bar, vecina ubistava vezana za sukob izmedju porodica Musaj i Haradinaj, dva najmocnija klana u Metohiji.

Kada bi policija obavljala svoj posao i zaista uhvatila pocinioce, to bi bile sjajne vesti. U medjuvremenu, zajednica mora da ucini nesto kako bi se zaustavilo novo nasilje u Metohiji.

Inspiraciju treba pronaci u dogadjajima iz ranih devedesetih, kada je harizmaticni Anton Ceta vodio kampanju za zaustavljanje krvnih osveta na Kosovu.

Tada je oko 500 aktivista posetilo sela na Kosovu, razgovaralo sa porodicama i organizovalo masovne skupove na kojima je sprovedena pomirenje i okoncano nekoliko stotina krvnih osveta.

Ove nedelje, u diskusiji o toj ideji, neki su primetili da bi danas bilo veoma tesko primeniti isti princip, s obzirom da je najubedljiviji argument u Cetinoj kampanji bio da Albanci ne treba da se ubijaju medjusobno u trenutku kada im je potrebno jedinstvo protiv rezima Slobodana Milosevica.

Pomirenje izmedju klanova Haradinaj i Musaj veoma je tesko ostvariti. Sukob obuhvata prastare zadjevice i na obe strane ima toliko ljutitih ljudi, da je prakticno nemoguce obezbediti da svi clanovi porodice i prijatelji postuju dogovor o prestanku ubistava, zastrasivanja i provociranja.

S druge strane, u slucaju da se ovaj sukob nastavi, mnogo toga dolazi u pitanje. Rizik je previse veliki u trenutku kada kosovski Albanci moraju da dokazu da su vredni nezavisnosti koju zahtevaju. Na kocki je previse toga i ne sme se dozvoliti da se ova ubistva nastave.

Kosovski lideri moraju razmisliti o tome da zaloze svoju reputaciju i daju sve od sebe, cak i ako izgleda da je pokusaj pomirenja osudjen na neuspeh. U suprotnom, ubistva ce se nesmetano nastaviti.

Pomirenje nije potrebno samo porodicama Haradinaj i Musaj, vec i Kosovu i kosovskim Albancima izvan Metohije.

Nezavisnost Kosova nece imati puno znacaja ako delovi njegove zajednice nastave da zive po nazadnim pravilima koja vode poreklo iz srednjeg veka.

Ako bi se uklonio iracionalni nagon za osvetom da bi se povratilo dostojanstvo (ili zato sto rodjaci to ocekuju), tada ni porodicama, a ni njihovim pristalicama ne bi odgovaralo da se nastavi sa ubistvima.

Prirodno, porodica Haradinaj zeli da se Enverov ubica nadje iza resetaka. Porodica Musaj takodje zeli da policija uhvati ubicu Sadika Musaja, ciji identitet je poznat policiji. To bi trebalo da se izvrsi bez obzira da li ce se porodice pomiriti ili ne.

Pomirenje ne treba da obuhvati legitimizovanje ranijih ubistava, vec ga treba iskoristiti kao sredstvo za sprecavanje novih.

Iako bi se reklo da je sada red na Haradinajeve da izvrse osvetu, to je poslednja stvar koja je porodicama sada potrebna, kada su od sedmoro brace kod kuce ostala samo dvojica.

Pored toga, Ramus Haradinaj ce najverovatnije uciniti sve sto je u njegovoj moci da smiri situaciju.

U govoru koji je poslao na pogreb svoga brata, on je rekao – ponavljajuci poruku koju je uputio kosovskim Albancima kada je odlazio u Hag – da je od najvece vaznosti da se obezbedi "zastita ne samo zivota vojnika i veterana OVK, vec i zivota svakog gradjanina Kosova. To je najbolji nacin da se da podrska procesu drzavne izgradnje koji se sada odigrava na Kosovu.”

S druge strane, kada sam posetila porodicu Musaj posle ubistva Sadika Musaja 2. februara, oni su izgledali uplaseni, ali i puni besa prema Haradinajevima.

Ova porodica veruje da je sukob poceo u junu 1999. kada je Daut Haradinaj ucestvovao u ubistvu Sinana Musaja, tadasnjeg clana rivalske grupe OVK.

Sest godina kasnije, Enver Haradinaj je ubijen, Ramus je u Hagu, a Daut sluzi petogodisnju kaznu na Kosovu. Sigurno je doslo vreme da porodica Musaj pokaze svoju zrelost putem oprostaja.

Ovo pomirenje se mora odigrati pre nego sto Daut Haradinaj izadje iz zatvora, sto ce izazvati nove tenzije.

Medju clanovima porodice Musaj napetost je pre dva meseca bila toliko velika da su predvidjali kako ce Daut doci po njih, osim ako ga oni prvi ne napadnu.

Ako Daut bude morao stalno da se osvrce i sa sobom vodi telohranitelje, to ce za njega biti losa zamena za slobodu.

Nema potrebe da navodimo zbog cega obe strane veruju da su one zrtve ovog sukoba. Obe strane imaju svoje razloge.

Sada je potrebna autoritativna figura koju postuju obe strane, pozeljno iz same Metohije, koja ce iskoristiti priliku koja se ukazala i okoncati sukob.

Zivoti mladih i starih clanova porodice Musaj i Haradinaj moraju postati vredniji nego sto su bili zivoti njihovih predaka. Njihova buducnost je ogledalo koju drzimo ispred sebe i vrste drustva koje zelimo da izgradimo.

Kada sam poslednji put posetila porodicu Musaj, najveci utisak je na mene ostavio pritisak od strane ljudi koji su dosli da izjave saucesce. Oni su insistirali da smrt Sadika Musaja mora biti osvecena.

Svaki znak neodlucnosti od strane nekog clana porodice u pogledu izvrsenja instinktivne osvete bivao je docekan suprotstavljenim stavovima rodjaka, koji su izjavljivali da bi oni „znali sta treba da urade da je njihov clan porodice u pitanju...”

Ovaj mentalitet je srceparajuci. Najveca je nesreca na Kosovu sto ljudi koji nisu voljni da se svete bivaju obelezeni kao bezvredne kukavice.

Umesto toga, putem „oprastanja krvi”, porodicne staresine mogu ukloniti ovaj primitivni teret sa ledja muskaraca. Drustvo im mora pomoci u tome da shvate u kolikoj meri je to, u stvari, hrabar cin.

Anton Ceta je ucinio upravo to kada je ubedio ljude iz albanskih sela Glodjane i Strelic da postoji vreme kada „oprastanje krvi” predstavlja najhrabriju stvar koja se moze uciniti.

Ovaj princip treba ponovo primeniti u 21. veku na Kosovu, gde dve porodice rizikuju potpuno istrebljenje – ako im spoljni svet ne pritekne u pomoc.

Jeta Dzara je direktor IWPR-a za Kosovo i nedavno je objavila istrazivanje o metohijskim ubistvima u tekstu pod naslovom "Kosovski divlji zapad". Procitajte tekst na sledecoj stranici: http://www.iwpr.net/index.pl?archive/bcr3/bcr3_200502_542_1_ser.txt