Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: kosovski Albanci se moraju suociti sa svojim demonima

Suocavanje sa prosloscu ne moze se ograniciti na zahteve za zadovoljenjem pravde za zlocine koje su pocinili drugi.
By IWPR Balkans

Veci deo albanskog javnog mnjenja smatra nepravednom nedavnu okrivljujucu presudu clanovima "lapske grupe", koju cine bivsi pripadnici Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, za ratne zlocine pocinjene nad albanskim civilima.


Oni veruju da je sudska presuda politicki motivisana, te da ce naneti stetu izgledima za pomirenje izmedju Srba i Albanaca.


Medjunarodno sudsko vece osudilo je na sedamnaest godina zatvora bivseg komandanta Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, Rustema Mustafu, jer je naredio da se ubiju petorica kosovskih Albanaca za koje je verovao da su saradjivali sa Srbima, kao i zbog toga sto nije "sprecio nelegalno pritvaranje" civila u lapskoj oblasti na severu Kosova tokom oruzanog sukoba 1998. i 1999. godine.


Nazim Mehmeti je osudjen na trinaest godina, Latif Gasi na deset, a Naim Kadriju na pet godina zatvora.


Najstarija albanska nevladina organizacija za ljudska prava, "Savet za ljudska prava i slobode", osudila je ove sudske presude opisujuci ih kao "pokusaj Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu da kriminalizuje borbu OVK za slobodu kao i da stavi znak jednakosti izmedju oslobodilackog rata, prava na samoodbranu kosovskih Albanaca i srpskog genocidnog, destruktivnog rata i okupacije."


Nekoliko akcija ekstremista u Pristini i Podujevu, posle donosenja presude, doprinelo je utisku da se medjunarodni sudovi na Kosovu ne prihvataju kao garanti vladavine prava i principa pravde.


Postavlja se pitanje zasto niko na Kosovu ne podrzava aktivnosti medjunarodnih sudija i zasto albanska vecina podrzava kriticare sudjenja bivsim pripadnicima OVK okrivljenim za ratne zlocine.


Pre nego sto se pokrene ovo pitanje, vazno je ponoviti da su srpske snage pocinile masovne, brutalne ratne zlocine tokom sukoba na Kosovu zbog kojih je Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju u Hagu podigao optuznice protiv nekoliko najvisih srpskih zvanicnika.


Bivsi jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic bio je prvi, a posle njega su usledile optuznice protiv bivseg nacelnika Generalstaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanica, zatim bivseg potpredsednika savezne vlade Nikole Sainovica i bivseg predsednika Republike Srbije Milana Milutinovica. Svi oni se terete za pocinjene ratne zlocine po osnovu individualne i komandne odgovornosti.


Pitanje srpskih zlocina pocinjenih na Kosovu takodje je pokrenuto tokom sudjenja Slobodanu Milosevicu, mada bi, zapravo, bilo potrebno nekoliko godina da se dokumentuju svi ratni zlocini.


Albanci nemaju primedbe kada Haski tribunal sudi pojedincima za ratne zlocine izvrsene nad etnickim Albancima. Takodje su u pravu kada misle da se pravda ne moze zadovoljiti jedino sudskim putem.


Kada se pripadnicima jedinica specijalne policije i armijskih jedinica, koji su pocinili zlocine na Kosovu, bude sudilo u Srbiji, pokazace se da ovde uistinu postoji vladavina zakona i da Beograd prihvata odgovornost za zlocine izvrsene za vreme Miloseviceve vladavine.


Istina je da ovakvih sudskih procesa jos uvek nije bilo u Srbiji, mada su lica za koja se tvrdi da su naredila i izvrsila ove zlocine znatno nizeg ranga od haskih optuzenika, a dostupna su lokalnim sudovima.


Na Kosovu, s druge strane, mada ima sudjenja Srbima koji su navodno izvrsili ratne zlocine u pokrajini, albansko javno mnjenje je i dalje nezadovoljno nacinom na koji medjunarodne sudije dele pravdu.


U osnovi albanskog nezadovoljstva lezi siroko rasprostranjeno verovanje da su Albanci bili zrtve, a da takav status ne mogu imati srpski civili, ili albanski i romski civili, koje su pripadnici rasformirane Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, sumnjicili za saradnju sa Srbima.


Niko na Kosovu ne prica o ubistvima i misterioznim nestancima srpskih i romskih civila, ali i navodnih albanskih izdajnika tokom 1998. godine i posle dolaska medjunarodnih snaga na Kosovo.


Svi veoma dobro znaju da je istoga dana, kada su se srpska policija i vojska povukle sa Kosova, a medjunarodne snage, KFOR, usle na teritoriju pokrajine, zapoceo lov na one Srbe koji su ostali na svojim ognjistima.


Ipak, niko nije spreman da razgovora o tome. Na Srbe koji su ostali na Kosovu gledalo se kao na ratne zlocince. Lako je bilo njih uhapsiti i optuziti za genocid ili ratne zlocine. Svako ubistvo srpskog civila opradavalo se objasnjenjem da je zrtva bila pripadnik paravojnih formacija i kriva za genocid nad Albancima. Uhapsene Srbe su proglasavali krivim pre nego sto bi im se uopste sudilo.


Kada je UNMIK administracija imenovala medjunarodne sudije, mnogi Albanci su od njih prirodno ocekivali da proglase krivim svakog optuzenog Srbina za zlocine koje su pocinile srpske snage.


Nevolje su nastale kada su medjunarodni tuzioci poceli da menjaju optuznice lokalnih albanskih tuzilaca kao, na primer, u slucaju Milosa Jokica. Mada su ga lokalni tuzioci teretili za genocid, medjunarodni tuzioci su ga oslobodili optuzbi.


Kada je Sava Matic, jedan drugi kosovski Srbin, oslobodjen optuzbi, Albanci su protestvovali ispred zgrade suda u Prizrenu. Oni su oslobadjanje ovog srpskog civila videli kao poricanje cinjenice da su se zlocini uopste dogodili, a ne kao sudsku odluku kojom se utvrdjuje da li je ovaj covek kriv ili nevin.


Slicno tome, oni druge slucajeve u kojima su medjunarodne sudije oslobodile etnicke Srbe optuzbi smatraju neuspehom pravosudnog sistema i jos jednim znakom da medjunarodna zajednica nije na njihovoj strani.


U sustini, postoji duboko ukorenjeno verovanje da su svi Srbi krivi za ratne zlocine. Upravo zbog toga Albanci smatraju nepravdom svaki slucaj u kome se neki Srbin oslobodi optuzbi, bez obzira da li za navode o pocinjenim zlocinima u optuznici postoje dokazi ili ne.


Albanska antipatija prema medjunarodnim sudijama koji su vodili sudski proces "lapskoj grupi" ukazuje na njihovo cvrsto verovanje da su ratne zlocine iskljucivo cinili Srbi, a nikako Albanci.


Upravo zbog toga niko na Kosovu ne prepoznaje ovo sudjenje kao vaznu pravnu i moralnu lekciju za albansko drustvo. Okrivljujuca presuda u njihovom slucaju, u stvari, pokazuje da niko nema pravo da uzima zakon u svoje ruke, cak ni bivsi pripadnici Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, kao sto su Mustafa, Gasi, Mehmeti i Kadriju.


Tokom ovog sudjenja prvi put su javno pomenuti zlocini o kojima svi na Kosovu sve znaju, ali bi radije izbegli razgovor o tome, bilo iz straha od osvete ili zbog toga sto veruju da su bivsi pripadnici OVK bili u pravu kada su ubili bivse saradnike Srba.


Okrivljujuca presuda medjunarodnog sudskog veca kojim je predsedavao sudija Timoti Klejson otvorila je mogucnost za kosovske Albance da se suoce sa svojom nedavnom prosloscu. Ovaj proces ne moze se ograniciti na zahteve za zadovoljenjem pravde za zlocine koje su pocinili Srbi.


Bas kao sto se srpsko drustvo mora suociti sa zlocinima koje je izvrsila srpska policija, armija, paravojne jedinice i naoruzani civili, albansko drustvo se mora suociti sa sopstvenom prosloscu. Njihova proslost je takodje obelezena zlocinima pocinjenim nad srpskim i romskim civilima kao i ubistvima i nestancima Albanaca optuzenih za saradnju sa Srbima.


Pomirenje izmedju dve nacije moze zapoceti kada obe strane budu priznale sopstvenu odgovornost cime bi se potvrdilo ljudsko dostojanstvo zrtava politickih i etnicki motivisanih ubistava. To je razlog zbog koga bi izrecene kazne clanovima "lapske grupe" trebalo posmatrati kao doprinos razvoju albanskog drustva na Kosovu dok se suocava sa sopstvenom prosloscu, a ne preprekom medjuetnickom pomirenju.


Natasa Kandic je izvrsni direktor Fonda za humanitarno pravo iz Beograda.