Komentar: ko je odgovoran
Koji organi vlasti na Kosovu treba da snose odgovornost za neuspeh u sprecavanju nedavnog izbijanja nasilja?
Komentar: ko je odgovoran
Koji organi vlasti na Kosovu treba da snose odgovornost za neuspeh u sprecavanju nedavnog izbijanja nasilja?
Nedavni sukobi izmedju Albanaca i Srba na Kosovu, u kojima je zivot izgubilo najmanje dvadeset cetvoro ljudi, a povrednjenih ima na stotine, ne bi trebalo da posluze kao povod za postavljanje starog pitanja o tome da li je moguca koegzistencija dve glavne etnicke zajednice na Kosovu. Vaznije od toga je pitanje koji organi vlasti treba da snose odgovornost pred zrtvama?
Evropa i SAD postepeno su se povlacili sa Kosova, u uverenju da je sve u redu, ostavljajuci za sobom ne samo nereseno pitanje statusa vec i jedinstven sistem uprave u kojem odgovornost pred gradjanima ne postoji.
S jedne strane, tu je Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, kao nosilac najvise vlasti, nadlezna za policiju i sudstvo. S druge, Kosovo ima i Provizorne institucije samouprave, PISG, sastavljene od izabranih gradjana, cija ovlascenja nisu veca od ovlascenja saveta ucenika u nekoj gimnaziji. Ovu strukturu dalje komplikuje uticaj koji vlada Srbije ima na kosovske Srbe.
Ukupno uzevsi, sistem uprave na Kosovu izgleda kao vizantzijski lavirint sa vratima u Pristini, Beogradu i u Ujedinjenin nacijama. Ni vlasti ni gradjanstvo ne uspevaju da se snadju u mnogim njegovim senkama i racvanjima.
Dakle, koje organe vlasti narod Kosova – i albanski i srpski – moze smatrati odgovornim za neuspeh u sprecavanju nedavne erupcije nasilja? Lokalno izabrane PISG odgovorne su pred izbornim telom, ali one ne raspolazu stvarnim autoritetom, dok UNMIK ima moc, ali je odgovoran samo pred Savetom bezbednosti UN.
Prema sadasnjem ustrojstvu, vrsioci vlasti na Kosovu – kako oni lokalni tako i medjunarodni – svakako su “najnezavisniji” na svetu – u tom smislu da za vlast kojom raspolazu nisu odgovorni pred gradjanstvom.
UNMIK je pripremio mapu koju cini niz standarda koje stanovnici Kosova moraju ostvariti pre nego sto se otvori pitanje konacnog statusa. Beograd i kosovski Srbi zahtevaju da ovaj region ostane deo drzave Srbije i Crne Gore, dok albanska vecina zahteva nezavisnost. Na putu se nalaze dve prepreke: da bi PISG ispunile postavljene zahteve u pogledu standarda, UNMIK im mora preneti veca ovlascenja.
Ali, UNMIK okleva da to ucini, jer bi to priblizilo Kosovo sticanju nezavisnosti, a kao sto je UNMIK u vise navrata upozoravao, cak i ako standardi budu ostvareni, nema garancija da ce tome nuzno uslediti nezavisnost Kosova.
Dok pitanje statusa ostaje u limbu, razvijaju se dva paralelna sistema vlasti. Ovlascenja su podeljena izmedju Ujedinjenih nacija, koje jesu pravno nadlezne, ali ne i odgovorne, i PISG, koje su, u najboljem slucaju, samo moralno odgovorne. Krajnji rezultat je “drzava bez drzave“ u kojoj se naglasak stavlja na stalno vezbanje demokratije umesto na imenovanje odgovornih izabranih predstavnika i vladavinu prava.
Mada buduci status Kosova ostaje neizvestan, UNMIK mora jasno transformisati svoju ulogu u “gradjenju drzave” i ustanoviti zdrava nacela vrsenja vlasti koja ce jednako vaziti za UNMIK i za PISG, tako da gradjani Kosova mogu od njih ocekivati odgovornost. Na primer, UNMIK je pokrenuo inicijativu za borbu protiv korupcije, ali u isto vreme je jasno stavio do znanja da se ta politika nece primenjivati na UN organe vlasti, koji i dalje kontrolisu budzet.
UNMIK se takodje mora pozabaviti pitanjima o kojima ne moze biti dalje rasprave, kao sto je sudbina nestalih lica i povratak Srba. To se ne moze raditi na parce, kao sada, vec kolektivno, tako da interesi obeju grupe budu zadovoljeni. O stanovnicima Kosova ne bi trebalo govoriti kao o etnickim Albancima ili etnickim Srbima – sto samo produbljuje podele – vec kao o gradjanima.
Policija i sudstvo treba da budu osnazeni tako sto ce se dozvoliti da vladavina prava stekne primat u odnosu na partikularne politicke interese Zapada. To bi dovelo do hapsenja grupa poput takozvanih “srpskih cuvara mosta“ koji patroliraju mostom preko reke Ibar u podeljenoj Mitrovici, kao i albanskih militanata koji koriste “nacionalizam” da bi maskirali svoje kriminalne radnje.
Posle rata, nevladine organizacije su pokrenule vise “interetnickih gradjanskih” inicijativa posvecenih zajednickim ciljevima kao sto je poboljsanje zdravstvenog i skolskog sistema. Njima je potrebna podrska.
Imajuci u vidu poslednje dogadjaje, UNMIK, PISG i Srbija bi morali snositi odgovnrnost zbog toga sto samo formalno podrzavaju interese gradjanstva. U PISG veruju da im nekoliko reci izgovorenih na srpskom jeziku ili poseta srpskoj enklavi mogu doneti poene kod medjunarodne zajednice; UNMIK ne koristi svoja zakonska ovlascenja kada su u pitanju krsenja zakona; dok vlada u Beogradu nastavlja da potpiruje vatru etnickih neprijateljstava.
Na kraju, odgovornost snose i Evropa i SAD zbog svojih izlaznih strategija pripremljenih za Kosovo i zbog zaobilazenja pitanja o konacnom statusu.
Fron Nazi je direktor projekata za Balkan, East West Management Institute, Inc.
