Komentar: Kako Pomiriti Kosovo

Jedini nacin da se izadje iz trenutne krize na Kosovu i Metohiji, KiM, jeste da se stavi moratorijum na sve diskusije o finalnom statusu Kosova, bilo da se radi o njegovoj nezavisnosti ili opstanku u okviru Jugoslavije, za bar sledeca tri izborna kruga.

Ovim pitanjem zaokupljeni su i Srbi i Albanci i njegovo resavanje vodi daljim sukobima. Treba da protekne vreme pre nego sto se postigne zajednicki kompromis pod pokroviteljstvom medjunarodne zajednice.

Potrebno je odloziti konacno resenje statusa Kosova i Metohije, kako bi se omogucilo buducim generacijama da trezvenije razmisljanju o tom problemu. Po prvi put u nasoj istoriji, medjunarodna zajednica je na Kosovu. Njeno neutralno prisustvo uzdize se iznad ekstremizma obe zajednice i pruza mogucnost za postizanje pravednog i uzajamno prihvatljivog resenja.

Medjunarodna zajednica svesna je da resenje statusa Kosova koje vodi apsolutnoj pobedi jedne strane ne bi bilo u funkciji stabilnosti regiona.

Ostavljajuci resenje konacnog statusa KiM po strani, medjunarodna zajednica bi, zajedno sa lokalnim rukovodstvom, trebalo da radi na demilitarizaciji drustva i jacanju civilnih institucija. I, anravno, treba preduzeti sve kako bi se ozivela ratom pogodjena ekonomija. Medjunarodna zajednica svesna je da nezavisno Kosovo ne bi moglo ekonomski da opstane, jer nema ekonomsku podlogu za to. Njegovo vestacko odrzavanje i finansiranje bilo bi po nju preskupo i neisplativo.

Prioritet treba dati postizanju mira, stabilnosti i bezbednog povratka svih onih koji zele da se vrate svojim domovima. Naposletku, uspostavljanje mira, ljudkih prava i demokratskih institucija predstavljaju politicki cilj medjunarodne zajednice od njenog dolaska na Kosovo.

Trebalo bi razbiti blokadu u komunikaciji izmedju Beograda I Pristine. Srpsko javno mnjenje mora se upoznati sa patnjom ne samo srpskog vec i albanskog naroda. Beograd se mora suociti sa albanskom verzijom stradanja. Nije rec samo o neophodnoj komuniakciji izmedju poltickog rukovodstva vec, pre svega, izmedju ljudi koji su bili zrtve sukoba.

U ovom trenutku nepremostiv jaz deli obe zajednice. Albanski politicar, koji bi ponudio opciju ispod nezavisnosti Kosova, bio bi politicki mrtav.

Srpski politicar koji bi ponudio nezavisno Kosovo, s druge strane, takodje bi pocinio politicki suicid. Albanska zajednica odbija institucionalne veze sa Srbijom u buducnosti, srpska zajednica odbija da zivi na KiM bez institucionalnih veza sa Srbijom.

Sustina problema na Kosovu svakako se moze sazeti u sledecem: albanska zajednica zeli Kosovo kao svoju drzavu, za zasniva to pravo kao legitimno, zbog etnicke brojnosti; Srbi ne zele da se odreknu Kosova, insistirajuci na istorijskom pravu na ovu teritoriju, koje nije mit vec je na njemu nastala i razvijala se srpska drzava. Upravo tu, na Kosovu i Metohiji, izgradjene su prestonice i reprezentativne gradjevine srpske drzave. Upravo tu su se dogodili kljucni dogadjaji koji su odredili istoriju srpskog naroda i drzave.

Srpsko-albanski nereseni odnosi su obelezili citav prosli vek. Pitanje uredjenja tih odnosa bilo je problem za Kraljevinu Jugoslaviju, za SFRJ - Titovu Jugoslaviju, i konacno i za poslednju Jugoslaviju, SRJ. Isprobana su razlicita resenja: liberalna, konzervativna, ekonomska, ali ni sa jednim nismo dobili mir kao ocekivan cilj. Imali smo i resenje od 1941.do 1945., tokom drugog svetskog rata, kao projekat Velike Albanije, koje je omogucila nacisticka Nemacka. Sva ta resenja su pala na ispitu istorije.

U borbi suprostavljenih vizija, smenjivala se dominacija albanske i srpske zajednice na vlasti. Uvek kada je jedna zajednica dominirala, cinila je sve da egzistencija druge zajednice bude otezana.

Stoga, ako se setimo, za vreme albanske dominacije na Kosovu od 1961. do 1981 godine, oko 92.000 slovenskog stanovnistva, Srba, Hrvata i Crnogoraca iselilo se sa Kosova pod pritiskom. Od 1981. do 1990, jos 50.700 je napustilo svoje domove.

Dolaskom Slobodana Milosevica na vlast 1987.godine i njegovog obecanja kosovskim Srbima: "Niko ne sme da vas bije!"- dominacija albanske zajednice zamenjuje se dominacijom Srba. Srbi, u euforiji pobednika, nisu primecivali potrebe albanske zajednice.

Resenje koje je ponudio Milosevic, predstavljalo je zlocin za Albance, ali po svojim posledicama, nista manji zlocin i za Srbe. Milosevicev zlocin medjunarodna zajednica kaznila je bombardovanjem Jugoslavije, u kojem je ginulo civilno stanovnistvo, i povlacenjem institucija Srbije i Jugoslavije s Kosova.

Od dolaska KFOR-a i UN-a na KiM, suoceni smo sa euforijom albanske zajednice koja ne primecuje potrebe Srba na Kosovu, niti identifikuje Srbe i srpsku drzavu kao faktor koji je od znacaja za stabilnost u regionu.

Za poslednje dve i po godine, etnicko ciscenje pod Milosevicem zamenjeno je drugim etnickim ciscenjem: preko dve trecine teritorije KiM je ocisceno od Srba, pokrajina je prezivela duhovni egzodus. Preko 110 manastira i crkava je sruseno, preko 15.000 knjiga na srpskom jeziku je unisteno. Sa Kosova je proterano 250.000 Srba, 1300 ih je ubijeno, isto toliko kidnapovano, a desetine hiljada kuca sruseno.

Preko 30 gradova je preimenovano, na stotine ulica su takodje dobile nova imena. Desetine srpskih spomenika koji su svedocili o kulturnom prisustvu Srba je unisteno, a istaknuti su spomenici albanske simbolike.

Srbi danas na Kosovu zive u nekoliko vecih ili manjih enklava u nezapamcenoj etnickoj segregaciji. Ako bi jednom recenicom definisali trenutno stanje na KiM kazali bi: na Kosovu su i dalje Srbi bez prava na slobodan zivot, demokratski orijentisani Albanci bez prava da govore.

Treba iskorisiti sansu koja je data obema zajednicama - medjunarodno prisustvo. Ono omogucava polarizovanim zajednicama na Kosovu da zajednicki rade na stvaranju pravednog drustva gde vecina nece ugrozavati prava manjine, gde obe zajednice mogu ostvariti svoj potencijal.

Rada Trajkovic lider je koalicije kosovskih Srba, Povratak.