Komentar: Izgradnja Nove Vizije Za Balkan

Prosle nedelje se u Beogradu ludo slavilo. Ali kao sto je napisao jedan stari prijatelj i kolega novinar: ?Niko ne pominje mrtve, ranjene, nestale. Zemlja je unistena. Zbog cega? Sunce je isto, nebo je jos uvek plavo samo je rasplozenje sivo.?

Sigurno da je narodu u Srbiji drago da je bombardovanje okoncano, ali nemaju mnogo cemu da se nadaju posto im je otadzbina unistena a vodja koji ih je poveo u cetiri katastrofalna rata je jos uvek a vlasti.

Sada je na Zapadu - pobedniku u poslednjem ratu - da napravi rez sa citavom decenijom sukoba na Balkanu i da dovede trajni mir ne samo Srbiji vec i citavom regionu. To ne znaci samo okoncanje etnickog ciscenja na Kosovu. To takodje znaci degradiranje nacionalisticke politike, nepotizma u upravnim organima i propagande koja opija.

To takodje znaci da kosovski sporazum ne sme da se prihvati kao nekakav skrpljen dogovor, vec kao prekretnicu za Balkan. Sada je dosao trenutak za hrabre nove vizije za citav region, kako bi zahvaljujuci ekonomskom rastu i politickoj integraciji balkanski ratovi postali stvar proslosti.

Posto je toliko mnogo mirovnih sporazuma prekrseno, veoma mali broj ljudi - a pogotovo kosovski Albanci - veruju u papir na koji je Beograd stavio svoj potpis. Bez obzira koliko je to opravdano ili ne, ovaj posledji rat ih je naterao da prodju prakticnu i psiholosku kataklizmu. Kada se uzme u obzir koliko paznje je svet posvetio Balkanu poslednjih meseci, i spominjanje pakta o stabilosti i drugih programa rekonstruckije, ljudi koji zive u regionu se nadaju da ce im Zapad pomoci da ponovo stanu na noge.

U medjuvremenu, ce Zapad mozda hteti da se usredsredi na Kosovo i na Albance i zatim da krene dalje. Posleratna obnova je ogroman zadatak. Prioritet koji ima medjunarodna zajednica - da pomogne kosovskim Albancima da se vrate kucama sto pre i da nadju smestaj pre zime - predstavlja veoma vazan prvi korak.

Cim se jugoslovenska vojska potpuno povuce sa Kosova - a ocekuje se da ce to biti ucinjeno u roku od nedelju dana - jedna od glavnih prepreka koja se nalazila pred izbeglicama koji su hteli da se vrate kucama ce nestati. Uz snazan mandat i oko 50.000 mirovnih vojnika, administracija UN bi trebalo da bude u stanju da nadgleda njihovu repatrijaciju. Kao sto je rekao jedan albanski novinar sa Kosova, ?Jedan moj prijatelj kaze da nece ici nazad na Kosovo ukoliko ga na granici ne doceka americki vojnik i albanski policajac.?

A nije neverovatno da ce se upravo to dogoditi. Medjutim, dok se kosovski Albanci nadaju medjunarodnoj pomoci u godinama koje dolaze, izgledi za srpsku manjinu na Kosovu su pesimisticni. Strahujuci od odmazde, mnogi su odlucili da napuste Kosovo i krenu u Srbiju zajedno sa Vojskom Jugoslavije. U Srbiji ce narasti broj izbeglica a oni ce se pridruziti svojim sunarodnicima iz Hrvatske i Bosne - zaboravljenim zrtvama proslih ratova jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica.

Srbija izgleda kao da predstavlja plodan teren za buduce nerede. Narod je razocaran a a celu zemlje nalazi se nekolicina optuzenih ratnih zlocinaca. Oslabljen u toku dva i po meseca bombardovanja, Beograd vise nije u poziciji da izveze konflikt van granica Jugoslavije. Medjutim, suvise cesto je Milosevic u proslosti resavao sukobe tako sto je stvorio nove, a jos uvek ima na raspolaganju Pandorinu kutiju potencijalnih sukoba koje bi mogao da eksploatise u Jugoslaviji - domacu opoziciju u Srbiji, kao i medju nesrpskim stanovinistvom u Sandzaku i Vojvodini, i u Crnoj Gori.

Gledano na kratki rok, srpska opozicija se nalazi u najranjivijem polozaju. Oznaceni u drzavnim medijima tokom NATO bombardovanja da su petokolonasi, borci za demokratiju i ljudska prava plase se ?dana posle.? Oni strahuju da ce oni biti najvece zrtve Milosevicevih napora da ucvrsti vlast kod kuce.

Mreza nezavisnih novinara Instituta za izvestavanje o ratu i miru koji se nalaze u citavom regionu izvestavali su tokom citavog rata, ali od prvog dana bombardovanja autori u Jugoslaviji - ukljucujuci i one koji su citirani u ovom clanku - su nas molili da ne objavljujemo njihov identitet: Rizik je previsok.

Jedan izvestac je napisao, ?Sve dok vazdusni napadi NATO-a traju, dobro je. Ali neka nam je Bog u pomoci kada prestanu.? Drugi kolega je isto ovo izrazio jos jasnije: ?Kosovo je sada slobodno a mi se jos uvek nalazimo u zatvoru.?

Prema navodima jednog naseg novinara iz Sadzaka - regiona koji se delom nalazi u Srbiji a delo u Crnoj Gori a granici se i sa Kosovom i sa Bosnom - vise od 20.000 slovenskih Muslimana koji cine vecinsko stanovnistvo u regionu su napustili svoje domove i utociste nasli kod svojih sunarodnika u Bosni otakako je NATO zapoceo napade. Oni koji su ostali su nervozni.

U Vojvodini, pokrajini na severu Srbije, situacija je manje napeta. Medjutim, madjarska manjina koja broji oko 350.000 ljudi strahuje da posto je Madjarska sada clanica NATO-a, da ce oni postati zrtve anti-NATO raspolozenja. Vodje ove manjine su javno kritikovali bobardovanje. Ali ovo bi moglo da bude nedovoljno da spreci Milosevica da im se osveti.

U Crnoj Gori, manjem partneru Srbije u jugoslovenskoj federaciji, Vojska Jugoslavije je pokusavala da podrije prozapadnu vladu Mila Djukanovica. Kao rezultat ovoga, neki Crnogorci uporedjuju situaciju u njihovoj republici sa situacijom koja je bila u Sloveniji, pre nego sto je ona proglasila nezavisnost 1991. godine. Zeljko Ivanovic, urednik novina u prestonici, Podgorici, napisao je pre nekoloko nedelja da, ?Crna Gora se oseca kao da je uoci rata - vojne kontrole i gnezda automatskog oruzja se nalaze sirom zemlje, granice su zatvorene, a naoruzani muskarci upadaju u stanove i odvode muskarce u lisicama.?

Medjutim izazovi regionalnog mira obuhvataju mnogo veci prostor nego sto su granice Jugoslavije koje se stalno skupljaju. Makedonija i Albanija, koje su izvukle najdeblji kraj u izbeglickoj krizi i odakle su krenule snage NATO-a, su ekonomski iscrpljene. Obe zemlje ocekuju znacajnu ekonomsku pomoc, i nadaju se da ce primiti nekakav znak od Evropske unije (EU) i NATO-a da je njihova saradnja biti od pomoci za clanstvo u ovim organizacijama kome se oni nadaju.

Bugarska i Rumunija, i teska situacija u kojoj su se nasle, su zemlje na Balkanu koje se cesto zaboravljaju jer je paznja usmerena iskljucivo na Kosovu. One su zabelezile pad trgovine koja se u normalnim okolnostima krece preko Jugoslavije - zbog unistavanja mostova preko Dunava i zatvaranja tranzitnih puteva. U Bosni, gde je troipogodisnji mir jos uvek krhk uprkos prisustvu 31.000 vojnika predvodjenih od strane NATO-a, politicke i etnicke tenzije su u porastu posledjih nekoliko nedelja, jer Srbi i Muslimani nisu mogli da usaglase svoj stav povodom bombardovanja.

Zato nova vizija mora da bude regionalna. A centralni deo te vizije mora biti pravda. Zapad je predugo oklevao - jednog trenutka se suprotstavljao nacinalistickim vodjama a zatim je od njih ocekivao da ispune mirovne sporazume. Takav haoticni pristup su koristili lokalni mocnici, a medju obicnim ljudima u citavom regionu je iyayvao dubok cinizam. ?Suvise dugo se Zapad slagao sa etnickim projektima u regionu, a lekcija je bila da nacionalisti mogu da ih ostvare a da im nista ne bude, ? objasnila je Sonja Biserko, borac za ljudska prava koja je nedavno napustila Beograd. ?Prevladao je oportunizam, sto je znacilo da su svi krenuli za nacionalistima. Ljudi su se jednostavno smejali ako je neko postavio pitanje morala.?

Prakticno to znaci da krivicnom sudu za ratne zlocine u Hagu mora da se da puna i bezrezervna podrska. Mora se ici do kraja sa optuznicom protiv Milosevica i drugih srpskih lidera, kroz dalje istrazivaje, i ukoliko je neophodno, nove optuzbe za zlocine koji su pocinjeni na Kosovu i ranije u Bosni.

Zapadne vlade moraju da predaju sve relevantne dokaze tribunalu, cak i u onim slucajevima, kao u Bosni, gde to nosi rizik da ce region biti destabilizovan. Najjaci signal koji bi Zapad mogao da posalje o svojoj novoj politici bi bilo trenutno hapsenje optuzenih vodja bosanskih Srba za ratne zlocine - Radovana Karadzica i generala Ratka ladica, kao i svih drugih optuzenih, koji jos uvek nisu privedeni pravdu, ukljucujuci i Milosevica, ako se ukaze takva prilika.

Sada posto je jugoslovenski vodja optuzen vise nece biti prihvatan kao ozbiljan parter za pregovaranje kao sto je to bio slucaj u proslosti.

Drugi cilj mora biti stimulisanje povratka izbeglica u Bosnu, gde mnogi jos uvek zive u privremenom smestaju, i u Hrvatsku, gde su nedostatak novca, krsenja ljudskih prava i nacionalisticka vlada u Zagrebu sprecavali povratak stotine hiljada Srba.

Trece, Zapad mora da promisli probleme etnickog nacionalizma i da pronadje mehanize pomocu kojih ce biti moguce resiti tenzije izmedju suvereniteta i manjinskih prava. To znaci da se ponovo analiziraju dokumenti, pogotovo oni iz Bosne, kojima se garantuje polozaj nacionalistickih partija, i da se traze novi putevi kojim bi se ohrabrila demokratsko ucestvovanje, od izbornih sistema do pomoci gradjanskom drustvu.

Na slican nacin, ekonomska pomoc mora da bude znacajna, sveobuhvatna i brza. Doslo je do nekog napretka u sferi ekonomije - u Bugarskoj pa cak i u Makedoniji / sto je bio rezultat crvste ekonomske politike i medjunarodne finansijske podrske. Medjutim, uprkos razgovorima - koji su zpoceli davne 1994. godine - o balkanskom paktu stabilnosti kojim bi se citav region regenerisao pod okriljem EU-a, takav plan se nije ostvario.

Da bi zaista pokazao srpskom narodu da ovo nije bio rat protiv obicnih ljudi vec protiv srpskog rezima, Srbija ne bi smela da bude iskljucena iz paketa ekonomske pomoci, uprkos protivljenju predsednika Bila Klintona i britanskog premijera Tonija Blera da zemlja primi ikakvu pomoc sve dok je Milosevic na vlasti. U isto vreme, pomoc za obnovu se mora ciljno usmeravati najnizim nivoima uprave i pod veoma strogim uslovima kako bi se sprecilo da dodje do njene zloupotrebe od strane rezima.

Cilj novog pristupa je da se citav region usmeri u pravcu razvoja i da se ohrabri ekonomska integracija - kako u okviru regiona tako u okviru Evrope - cak i u onim delovima gde jos nije doslo do politicke integracije. Trebalo bi ponuditi integraciju u evropske bezbednosne i politicke strukture uz jasne korake i raspored za ostvarivanje clanstva.

Konacno, i sto je mozda jos najvaznije, Zapad mora da nastavi da vrsi pritisak na beogradski rezim - ne samo na Milosevica, vec na citav establisment, koji je pokusavao da sprovede smrtonosnu ideju Velike Srbije. Sve dok Miloseviceva vlada ostane a vlast, pobeda Zapada ce biti samo delimicna, koju ce mnogi mozda jos i zazaliti. Medjunarodne snage su vec rasporedjene na nekoliko lokacija u regionu, ali jos uvek ne na mestu gde su svi sukobi poceli.

Glatki prelaz u demokratiju izgleda kao malo verovatna opcija u Beogradu. Stoga, cak i ako NATO snage udju na Kosovo, politicari, diplomate, ministri finansija i vojni planeri bi morali da gledaju unapred i cak razmatraju mogucnost da ce rasporedjivanje snaga biti potrebno i u samoj Jugoslaviji. Ratovi na Balkanu nece biti okoncani sve dok se ne promene jednom i zauvek oni koji su ih osmislili i sprovodili.

Antoni Borden je izvrsni direktor a Kristofer Benet visi urednik Instituta za izvestavanje o ratu i miru.