Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: ISTRAJNOST ZAPADA SE ISPLATI

Zahvaljujuci udruzenim naporima Evrope, SAD i ostalih, demokratija, slobodno trziste i zastita ljudskih prava postali su ciljevi kojima tezi vecina ljudi na Balkanu.
By IWPR Balkans

Cini se da demokratski procesi sirom Balkana predstavljaju efikasan protivotrov za nasilje. Da nije albanskih ekstremista u Makedoniji, ovaj period bi se mogao smatrati jednim od najboljih u proteklih deset godina. U trenutku kada su predsednik Stipe Mesic i premijer Ivica Racan stupili na duznost pre godinu i po, Zagreb je bio izvor problema koji su ophrvali Bosnu kao i "bic boziji" za Srbe u Hrvatskoj. Danas je Zagreb prijatelj Bosne i Hercegovine i pokusava da se iskupi za zla naneta hrvatskim gradjanima srpske nacionalnosti. Neophodno je, medjutim, da i dalje pruza podrsku povratku Srba u svoje domove kao i da nastavi sa izrucivanjem lica osumnjicenim za ratne zlocine Haskom tribunalu.


Za to ce Hrvatskoj biti potrebna ekonomska pomoc. Takodje je neophodna saradnja srpskog entiteta u Bosni, Republike Srpske, s obzirom da mnoge hrvatske izbeglice iz Bosne danas zive u srpskim kucama u Hrvatskoj. Povratak Hrvata u Republiku Srpsku omogucio bi povratak Srba u Hrvatsku.


Preokret do koga je doslo u Zagrebu doveo je do ocajanja hrvatske ekstremiste u Bosni. Njihovo podrivanje Dejtonskog sporazuma trebalo bi smatrati samrtnim ropcem jedne kriminalne strukture. Uzroci opravdanog negodovanja bosanskih gradjana hrvatske nacionalnosti moraju se otkloniti kroz demokratske procese, a ne mimo ustavnih okvira.


Situacija u Republici Srpskoj nije se u tolikoj meri poboljsala. Premijer Republike Srpske koji se zalaze za reforme priznaje da je obracun sa ratnim zlocincima od izuzetnog znacaja, ali se suocava sa snaznim otporom u sopstvenoj policiji i vojsci. Kriminalne i ekstremne organizacije u Republici Srpskoj su jos aktivne. Nakon sto budu porazene, medjunarodna podrska Republici Srpskoj morala bi biti brza i velikodusnija.


U Sarajevu su uspostavljene vlade bosnjacko-hrvatske federacije i bosanske drzave bez nacionalistickog predznaka i to po prvi put nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Ovu priliku ne treba propustiti. Treba ojacati centralnu vladu. Bosanske "entitete" kojima dominiraju nacionalisticke elite trebalo bi oslabiti, ali i eliminisati bilo kakvu mogucnost da uticu na sprovodjenje Dejtonskog sporazuma. Tri vojske koje trenutno postoje neophodno je integrisati u jedinstvenu armiju.


Da bi se postigao napredak u Bosni potrebna je saradnja Beograda gde je doslo do istinskih promena, ali su one spore. Srpski nacionalizam danas poprima manje zlokobne oblike, ali odredjeni segmenti drustva i stanovnistva jos uvek sanjaju snove o Velikoj Srbiji. Neophodno je preduzeti znacajnije korake. Nije dovoljno samo uhapsiti i izruciti Slobodana Milosevica, nego je takodje potrebno postupati veoma pazljivo sa albanskim ekstremistima u juznoj Srbiji, te ukinuti finansijsku podrsku Vojsci Republike Srpske.


Medjutim, u policiji i sudstvu jos uvek nije doslo do znacajnijih promena. Svedoci smo politickog nadmetanja izmedju tradicionalistickih snaga koje podrzavaju jugoslovenskog predsednika Vojislava Kostunicu i modernog bloka koji podrzava srpskog premijera Zorana Djindjica.


Rezultati izbora u Crnoj Gori predstavljaju znak upozorenja snagama koje se zalazu za nezavisnost s obzirom da imaju dovoljno glasova za pobedu na referendumu, ali ipak nedovoljno da bi takav ishod pretocili u stvarnost, jer je za to neophodna dvotrecinska vecina u crnogorskoj skupstini.


Predsednik Milo Djukanovic bi zeleo da kroz pregovore sa Srbijom dodje do nezavisnosti. U svakom slucaju, preduslov za postizanje sporazuma putem pregovora je znatno ozbiljniji dijalog izmedju Beograda i Podgorice, ali i izmedju samih Crnogoraca. Medjunarodna zajednica nije prevashodno zabrinuta za ishod ovog procesa u Crnoj Gori, vec za nacin na koji se taj proces moze odvijati. Ukoliko se kroz pregovore dodje do sporazuma o razdvajanju, Crna Gora nece predstavljati negativni presedan za situaciju u Bosni i na Kosovu.


Tirana je napravila znacajan pomak od sloma s pocetka 1997. godine. Demokratske institucije jacaju, a privreda i dalje ubrzano raste. Parlamentarni izbori odrzani proslog meseca protekli su dobro u poredjenju sa prethodnim izborima. Svi, sem nekolicine Albanaca, priznaju da je san o Velikoj Albaniji puki mit.


Prosle jeseni su lokalni izbori na Kosovu predstavljali vazan korak napred, a takodje je uspostavljena i multietnicka asocijacija kosovskih opstina. Ipak, da bi doslo do sustinskog poboljsanja stanja na Kosovu neophodno je uspostaviti upravljacku strukturu koja bi imala demokratski legitimitet. Stoga, izbori koji ce se odrzati ove jeseni na Kosovu nisu preuranjeni.


Sasvim je jasno kakav ce biti ishod predstojecih izbora. Albanske stranke koje se zalazu za nezavisnost pokrajine odnece pobedu. Medjutim, one moraju da shvate da nije moguca nikakva promena statusa Kosova bez prethodnog izglasavanja nove rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Rusi i Kinezi ne zele nikakve promene osim ukoliko ih Beograd ne zamoli da se uzdrze od glasanja. Stoga, konacan status Kosova zavisi od dogovora izmedju Beograda i Pristine.


Makedonija predstavlja najozbiljniji izazov onima koji veruju u demokratske vrednosti i ljudska prava. Albanski ekstremisti napadaju makedonsku drzavu, a makedonska armija je uzvratila pokusavajuci da postigne vojnu pobedu. Sukob je doveo do polarizacije izmedju etnickih grupa koja je vec dostigla kriticnu tacku.


Ovakav razvoj situacije predstavlja ozbiljnu opasnost po regionalnu stabilnost. Ukoliko gerilci u Makedoniji budu imali uspeha, to ce ohrabriti srpske i albanske ekstremiste na Kosovu, kao i srpske i hrvatske ekstremiste u Bosni. Sporazum o prekidu vatre postignut pod okriljem NATO-a je prvi znacajan korak napred. Jos uvek ima vremena za postizanje politickog resenja problema.


Tokom proslog meseca, KFOR se obrusio na gerilske linije snabdevanja na Kosovu. Americka administracija je izdala izvrsni nalog kojim se prikupljanje finansijskih sredstava u SAD za gerilske snage u Makedoniji stavlja van zakona. Specijalni izaslanik SAD pomaze Makedoncima da dodju do politickog resenja krize koje bi zadovoljilo i albansku stranu. Cini se da Evropa i SAD rade zajednicki na resavanju ovog problema.


Takva istrajnost donosi rezultate. Mada nikome ne moze biti prijatno sve dok Srbe na Kosovu zlostavljaju ili dok traje pobuna u Makedoniji, moze se reci da se situacija na Balkanu dramaticno poboljsala u odnosu na situaciju od pre deset godina. Zahvaljujuci udruzenim naporima Evrope, SAD i ostalih, demokratija, slobodno trziste i zastita ljudskih prava sada su ciljevi kojima tezi vecina ljudi na Balkanu.


Ipak, ne dele svi ove ciljeve. SAD i evropski partneri bi trebalo da nauce lekciju o tome kako efikasno poraziti ekstremiste. Zapad je ucinio pravu stvar pruzajuci podrsku demokratskoj opoziciji u Srbiji i umerenim snagama u Bosni. Zapad takodje sprecava doturanje oruzja i novca albanskim ekstremistima u Makedoniji i na Kosovu. Ukoliko se ovi napori pospese izrucivanjem najodgovornijih lica iz Bosne, Srbije i Hrvatske za pocinjene ratne zlocine Haskom tribunalu, bice znatno lakse doci do mirnog resenja problema.


Tesko je, medjutim, izaci na kraj sa nacionalistima koji su se udobno smestili u legitimnim demokratskim vladama. Mora se jasno staviti do znanja da americka pomoc podrazumeva odbacivanje bilo kakvih iluzija o stvaranju Velike Srbije ili Velike Albanije. Beograd mora prestati sa pruzanjem podrske separatistima u Bosni. Time ce se otvoriti vrata za prosirenje saradnje izmedju NATO-a, SAD i Vojske Jugoslavije kao i za ukidanje embarga Ujedinjenih nacija na uvoz oruzja.


Kosovski Albanci, sa svoje strane, moraju stupiti u dijalog sa Beogradom i okoncati svoju podrsku gerilcima u Makedoniji. Skoplje se mora razracunati sa losim ponasanjem svoje vojske i policije. Makedonska vlada ima pravo da se brani, ali ne sme voditi rat protiv civila.


Od kljucne vaznosti za bilo kakve napore da se poraze ekstremisti jeste uspostavljanje vladavine prava. Mi mozemo obnoviti skole i vratiti ljude svojim kucama, ali su za trajan mir neophodni red i zakoni. Uzrocnici problema na Balkanu su u podjednakoj meri kriminalni i politicki elementi. SAD bi trebalo da svoje napore preusmeri na podrsku policijskim snagama i nezavisnom sudstvu.


Vladavina prava bi trebalo da bude deo jednog sveobuhvatnijeg napora da se uspostave snaznije drzave na Balkanu. Cak i bez etnickih problema, Makedonija ce biti slabasna drzava, poput Albanije, koja je iskusila masovno nasilje unutar svojih granica mada u zemlji nije bilo etnickih tenzija. Za jacanje balkanskih drzava prevashodno bi trebalo da bude odgovorna Evropa, ali bi i SAD trebalo da daju svoj doprinos u borbi protiv kriminala.


Ako medjunarodna zajednica bude mogla da ujedini civilne napore koji se ulazu u Bosni, broj stranih vojnih trupa bi se mogao smanjiti. Danas ne postoji takva vojna pretnja Bosni koju Evropljani ne bi mogli da neutralisu. Razlog ostanka americkih trupa je zelja Vasingtona da uveri kako Evropljane, tako i same stanovnike Bosne, da SAD ne izbegavaju svoje obaveze u regionu. To se moze uciniti i na druge nacine.


To, medjutim, ne vazi za Kosovo gde jedino SAD uzivaju kredibilitet kako kod Albanaca tako i kod Srba zahvaljujuci cemu bi snage pod evropskim vodjstvom mogle da zadrze kontrolu nad situacijom. Neki tvrde da bi americka podrska nezavisnosti Kosova doprinela stabilizaciji situacije. Ipak, takav potez bi doveo do pogorsanja americkih odnosa sa saveznicima, kao i sa Srbima i Makedoncima. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ce ukinuti protektorat nad Kosovom tek kada Srbi budu poverovali da ce njihovi legitimni interesi biti zasticeni. Do tada, medjunarodne snage ce morati da ostanu u pokrajini.


NATO trupe su takodje neophodne u Makedoniji. Jedino NATO moze razoruzati gerilce, pod pretpostavkom da se prethodno postigne mirno resenje. Bice neophodni medjunarodni posmatraci, najverovatnije iz OEBS-a. Evropske trupe mogu predvoditi mirovne medjunarodne snage u Makedoniji, ali ce americka logisticka podrska i dalje biti od sustinske vaznosti.


Da li slati trupe bez prethodno postignutog politickog resenja? Problem je u tome sto NATO ne zeli da se bori niti protiv Albanaca ni protiv makedonskih vladinih snaga. Osim toga, prisilno razmestanje NATO trupa u delovima Makedonije bi moglo dovesti do daljih etnickih deoba i, mozda, cak podele zemlje. Ne postoji alternativa politickom resenju postignutom kroz pregovore.


Daniel Serwer je direktor americkog Instituta za mirovnu balkansku inicijativu