Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: Ekstremisti prete da razdvoje Bosnu

Nesposobnost medjunarodne zajednice da se na pravi nacin suoci sa ekstremnim nacionalizmom jedan je od kljucnih faktora za razumevanje aktuelne krize u Bosni
By Daoud Sarhandi

Ubrzo po potpisivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, britanski istoricar i strucnjak za Balkan Noel Malkolm je u clanku objavljenom u Dejli Telegrafu primetio da se na osnovu ovog dokumenta stvorila drzava koja ne funkcionise, drzava koja je podeljena na dva dela, a zatim "konzervirana u formalinu", kao u cuvenom eksperimentu Demijena Hersta.


Smatrajuci da ovo poredjenje na pravi nacin oslikava tadasnju situaciju, resio sam da ga iskoristim u svojoj knjizi Zlo ne zivi ovde: Slike iz rata u Bosni. Malkolm je u navedenom clanku zakljucio da je ova "post-modernisticka drzava" osudjena na raspad.


Kada sam se u decembru 2001. godine vratio u Bosnu, nakon trogodisnjeg odsustva iz zemlje, pitao sam se da li su Malkolmova mracna predvidjanja opravdana.


Krajem 1998. godine, uoci mog odlaska iz zemlje, postojale su odredjene naznake da ce se situacija odvijati u pozitivnom smeru - broj ubistava se smanjio, sloboda kretajanja je svakim danom bila sve veca, a u zemlju je polako poceo da pristize privatni kapital iz inostranstva. Kod gradjana se probudila nada da ce sve krenuti na bolje.


I do toga je, zaista, i moglo da dodje da su se oni koji su bili zaduzeni za nadgledanje procesa ukljucivanja Bosne u evropske tokove na pravi nacin suocili sa bolnim problemom ekstremnog nacionalizma koji je i dalje bio prisutan u zemlji.


Ali, to se nije dogodilo. Zbog toga se, s pravom, moze reci da ovo pitanje predstavlja kljucni faktor aktuelne krize u Bosni i da zbog toga i dalje postoji pretnja da ce doci do raspada zemlje.


Na pitanje sta misle o trenutnoj situaciji, svi ljudi su mi dali isti odgovor - kazu da je situacija sada gora nego pre tri godine i da postoji sve manje izgleda da ce biti bolje. Sve u svemu, prilicno mracna perspektiva.


Dan uoci svog odlaska iz zemlje, otisao sam na veceru sa nekoliko starih prijatelja iz Tuzle. Upitao sam jednog od njih, ostroumnog mladica po imenu Ensar, kako napreduju njegove studije. Odgovorio mi je da ce zavrsiti fakultet sledece godine.


"I sta ces onda da radis?", pitam ga ja.


"Nista, naravno!", odgovara mi on.


Prolama se smeh.


"A u buducnosti?", pitam ja, pokusavajuci da ovom pitanju dam optimisticki prizvuk


Jos glasniji smeh...


"Zar ne cujes sta ti kazem", rece on, "za nas nema 'buducnosti'."


I, kako stvari sada stoje, izgleda da je u pravu.


Uzmimo na primer pitanje zaposlenosti, bolje reci nezaposlenosti. Prosecna stopa nezaposlenosti je oko 40 odsto, a u Republici Srpskoj - gotovo celokupno radno sposobno stanovnistvo je bez posla.


U medjuvremenu, crno trziste cveta. Sverc robe i krijumcarenje droge i ljudi postao je normalan nacin zivota za mnoge. Generacije mladih narastaja odgajaju se u duhu u kome je kriminal jedini nacin da se zaradi za zivot i u kome ne postoji nista drugo cemu bi mogli da se nadaju.


Obrazovanje je u potpunosti etnicki obojeno. Svaka etnicka zajednica ima svoje nastavne programe, tako da se mali Muslimani, Srbi i Hrvati ne mesaju jedni sa drugima. Nastavni programi su rigidni, jednostrani i puni predrasuda, a to se narocito odnosi na predmete na osnovu kojih se formiraju stavovi mladih ljudi, kao sto su istorija, knjizevnost i veronauka.


S obzirom na to da se sve tri zajednice zestoko suprotstavljaju zajednickom obrazovanju, buduce generacije ce sve manje verovati svojim sugradjanima i jos vise ce se otudjiti jedni od drugih nego sto je to bio slucaj sa njihovim roditeljima.


Preko 250.000 bosanskih izbeglica i dalje zivi u inostranstvu, a za vecinu njih se sa sigurnoscu moze reci da se nikada nece vratiti u zemlju. S druge strane, postoji preko 500.000 interno raseljenih lica, koji se zaista nalaze u ocajnom polozaju. Mnogi od njih i dalje zive u kolektivnim centrima, prinudjeni da se svakoga dana suocavaju sa sve vecom bedom i siromastvom.


Prakticno je nemoguce da se organizuje povratak ovih ljudi njihovima kucama, zato sto u njima vec zive druge izbeglice, ili se radi o oblastima u kojima i dalje postoje tenzije i animozitet prema povratnicima.


I zaista, moze se reci da su Bosanci u sve vecoj bedi, osim one male grupe privilegovanih gradjana koji se mogu smatrati elitom. Prosjaci u ritama, svih uzrasta, postali su uobicajeni prizor na gradskim ulicama.


Da pojednostavimo - iako je proslo vec vise od sest godina otkako je sklopljen mir i uprkos cinjenici da je zemlja dobila preko 5 milijardi dolara inostrane pomoci, Bosna jos uvek ne funkcionise kao drzava.


Iako medjunarodna zajednica ulaze napore da se privreda u zemlji unapredi - u cemu je delom i uspela kroz stabilizaciju valute i otvaranje Centralne banke - posmatrano globalno, moze se reci da je na tom polju ona dozivela neuspeh, a glavni razlog je taj da je u protekle tri godine doslo do pogorsanja politickih prilika u zemlji.


U izvestaju Medjunarodne krizne grupe, koja prati desavanja u Bosni i ostalim zemljama bivse Jugoslavije, navodi se sledece:


"Uvazavanjem Republike Srpske kao legitimne drzave i sastavnog entiteta nove Bosne, Dejtonski sporazum je zapao u kontradikciju. Osnivanje RS predstavljalo je prvi korak ka stvaranju 'Velike Srbije', a drzava je osnovana u trenutku kada se sprovodio teror nad nesrpskim stanovnistvom".


U izvestaju se dalje navodi da je Srpska demokratska stranka - ciji je lider i osnivac Radovan Karadzic, haski optuzenik - sada ponovo na vlasti i da ubrzano konsoliduje svoje redove kako bi mogla da ima upliv u sve sfere drustvenog zivota.


I ne samo da se Republika Srpska protivi povratku nesrpskog stanovnistva, cak je i medjunarodna zajednica ovo pitanje ostavila po strani i ono trenutno nije u sferi njenog interesovanja.


Po recima Medjunarodne krizne grupe, "da u zemlju stalno ne pristizu direktne budzetske donacije i zajmovi iz inostranstva, vlada RS bi bankrotirala".


I dok medjunarodna zajednica konstantno potpomaze entitet koji je stvoren promovisanjem mrznje i masovnih ubistava, ministri RS se svim silama trude da podriju funkcionisanje bosanske drzave kako na lokalnom, tako i na federalnom nivou. Na taj nacin oni direktno ugrozavaju njen buduci opstanak.


Sve tri etnicke grupacije cesto podsecaju kriticare Dejtonskog sporazuma da je, ako nista drugo, ovaj dokument barem doprineo da se "prekine ubijanje". Cinjenica je, da je svaki zivot koji je spasen zahvaljujuci potpisivanju ovog dokumenta od neprocenjive vrednosti, ali to ne moze biti opravdanje za apsurdnu situaciju koja je nastala nakon okoncanja sukoba.


Sest godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma vreme je da se svedu racuni i da se ozbiljno preispitaju njegovi principi i ciljevi, kao i postignuti rezultati. One stavke dokumenta koje su se u praksi pokazale kao pogresne treba izbaciti i na njihovo mesto uneti nove koje bi odgovarale datoj situaciji.


Ne uspevajuci da stvari postavi na svoje mesto i da obuzda sirenje ekstremistickih i separatistickih ideja koje zagovaraju nacionalisti, pogotovu oni iz Republike Srpske, medjunarodna zajednica je zapravo izdala princip multietnicke Bosne za koji se sama zalagala, a svakodnevno smo svedoci ovoga.


Dokle god se teritorijalna i politicka struktura Bosne drzi nacrta iz Dejtona, Bosna nece biti primamljiva za inostrana ulaganja. Naprotiv, ona ce se uvek oslanjati na medjunarodnu pomoc i nece moci da funkcionise bez prisustva zapadnih vojnih trupa. Bosna ce tako stalno "plivati" u Malkolmovom formalinu, boreci se za stabilnost koju nikada nece stvoriti.


Bez obzira na to da li ce se Malkolmovo predvidjanje da ce biti "jos ratova u Bosni" obistiniti ili ne, sa sigurnoscu se moze reci da je trenutno stanje stvari opasno i degradirajuce i da gradjani Bosne vec sada placaju cenu mira.


Daud Sarhandi je, uz Alinu Bobok, autor knjige Zlo ne zivi ovde: Slike iz rata u Bosni.