Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: Dosijei i dalje tajni

Dok politicki rivali u Srbiji utvrdjuju svoje pozicije, zahtev Haga za otvaranje tajnih dosijea naisao na zid cutanja
By Bojan Dimitrijevic

Ni Kostunica, ni Djindjic - dvojica srpskih rivala - nisu spremni da za potrebe Medjunarodnog suda za ratne zlocine u Jugoslaviji, ICTY, otvore vojne i policijske arhive, na cemu insistira medjunarodna zajednica.


Obojica su, preuzevsi kontrolu nad vojskom - jugoslovenski predsednik Kostunica, i policijom - srpski premijer Zoran Djindjic - preuzeli i brojne Miloseviceve kadrove umesane u ratna zbivanja, koje su sada prinudjeni da stite, ako zele da u medjusobnom politickom obracunu zadrze lojalnost tih institucija.


S druge strane, zvanicnici medjunarodne zajednice insistiraju na arhivama, jer zele rasvetljavanje istine oko umesanosti Milosevicevog rezima u rat. Tacnije, u potrazi su za pisanim dokazima protiv osumnjicenih za ratne zlocine.


Te poruke vlastima preneli su tokom aprila i pocetkom maja glavni tuzilac Haskog tribunala Karla del Ponte i americki ambasador za pitanja ratnih zlocina, Pijer Risar Prosper, koji su u odvojenim posetama boravili u Beogradu.


Do sada, usled tih pritisaka, oglasili su se srpski ministar policije Dusan Mihajlovic i savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanovic, najavivsi da ce Beograd saradjivati sa Haskim tribunalom, ali te izjave nisu pratili konkretni potezi.


Zoran Zivkovic, savezni minister policije saopstio je da ce Hagu biti ustupljena sva dokumenta koja ne ugrozavaju interese drzave. Ko je taj koji odlucuje sta je interes drzave, ostalo je nerasvetljeno.


Tome se ne treba cuditi. Srpski premijer trenutno se nalazi u rascepu izmedju zelje da zastiti sebi lojalne ljude iz vrha policije, koji su mu pomogli da preuzme vlast 5. oktobra, kada je pao Milosevic, i obaveze da saradjuje sa Hagom, ciji je zagovornik do sada bio. Objavljivanje arhiva, nije tesko zakljuciti, moglo bi da iskompromituje te kadrove. Otuda se moze ocekivati da ce premijer pokusati da se nagodi sa Hagom, tako sto ce policijsku arhivu ustupiti, ali bez onih segmenata koji kompromituju njegove najblize saradnike.


S druge strane, antagonizam za otvaranje arhiva jos vise je izrazen kod Kostunice koji se oslanja na Vojsku Jugoslavije (VJ) a posebno na njenu tajnu sluzbu - vojnu sluzbu bezbednosti, koja inace vazi za jedno od najsnaznijih uporista antihaskog lobija u SRJ.


Vojni vrh strahuje da bi otvaranje arhive moglo drasticno da ugrozi pozicije visokih vojnih kadrova, posebno visokih oficira vojne sluzbe bezbednosti, koji su aktivno ucestvovali u tajnim i javnim akcijama sprovodjenja Miloseviceve ratne politike.


To bi, takodje, moglo da prouzrokuje opstu kompromitaciju jedine tajne sluzbe koja je ostala nepromenjena posle pada Milosevicevog rezima i nije pretrpela nikakve ideoloske i kadrovske smene.


Kostunica po svaku cenu zeli da ocuva monolitinost te sluzbe da bi mogao da je koristi u borbi protiv politickih protivnika. Dobar primer za to bila je nedavna akcija vojne sluzbe koja je uhapsila clana Djindjicevog kabineta, potpredsednika srpske vlade Momcila Perisica pod sumnjom da je jednom americkom diplomati dostavljao poverljiva vojna dokumenta. Ovom akcijom je Kostunica uzdrmao Djindjicevu vladu, prikazavsi je u nepatriotskom svetlu.


Otuda, kada Kostunica govori o arhivama, kao visim drzavnim interesima ili potrebama da drzava cuva svoje tajne, da se naslutiti da tako stiti svoj interes, cuvajuci lojalnost sluzbi.


Ali, cuvanje dokumenata daleko od ociju javnosti, nije samo posledica sadasnjih politickih borbi u Srbiji. Otpori otvaranju arhiva dolaze iz same policije a posebno iz vojske, jer su obe institucije naviknute da u proteklih 50 godina, u vreme vladavine komunistickog rezima, imaju monopol nad svim dokumentovanim podacima, sto dalje od ociju javnosti.


To znaju svi koji se bave istorijskim istrazivackim radom. Dokumentacija VJ nalazi se u nadleznosti Vojnoistorijskog instituta u Beogradu. Arhiva u tom institutu je jos uvek nedostupna ne samo za zahteve Haskog tribunala, vec i za jugoslovenske gradjane.


U razgovorima sa jugoslovenskim istoricarima koji bi zeleli da iskoriste arhivu za istrazivanja, predstavnici VJ znaju da kazu da su voljni da gradju pruze na uvid javnosti, ali samo cekaju da ih politicari oslobode adminstrativnih stega tajnosti.


Ali, u medjuvremenu, vojska se postarala da na svaki nacin zabrani uvid u svoju arhivu, jer na gotovo svim dokumentima u toj arhivi stoji oznaka vojne tajne. Za razliku od prakse u demokratskim zemaljama, u VJ jos uvek nije stvorena institucija godisnjeg oslobadjanja gradje za javnu upotrebu u skladu sa istorijskom distancom.


VJ je takvim birokratskim trikom uspela da spreci da dodje do otvaranja ne samo arhive iz proteklih godina nego i do istorijske dokumentacije koja datira iz proteklih decenija.


To onemogucava srpsku javnost ne samo da se sazna istinu o mnogim svezim dogadjajima, vec i o mnogim znacajnim dogadjajima iz jugoslovenske istorije od zavrsetka Drugog svetskog rata.


Sve to govori da je VJ i dalje ideoloska institucija, izrasla iz Titovog vremena, cija je uloga zamisljena kao odbrana politickog sistema tog doba. Stare navike da bude upotrebljena u politicke svrhe, tesko se iskorenjuju.


To se vidi najbolje iz sledeceg primera: najnovija istorijska gradja ipak moze da bude dostupna javnosti kada od toga imaju koristi ljudi iz vojnog vrha - objavljivanje zbirke dokumenata "Vojska Jugoslavije i Kosovo i Metohija 1998-1999. - Primena pravila medjunarodnog prava..."


U knjizi su objavljeni dokumenti VJ koji govore o sukobima na Kosovu, a u ovom slucaju bio je interes aktuelnog nacelnika Generalstaba VJ generala Nebojse Pavkovica i komandanta vojnih snaga tokom rata na Kosovu 1999. godine, da domacoj i medjunarodnoj javnosti pruzi dokaze da se pod njegovom komandom veoma pazilo na izbegavanje zlocina ili prekomerne upotrebe sile.


U tim objavljenim dokumentima, ne samo sto se pokazuju podaci koji argumentuju Pavkoviceve namere, vec se kroz neke od njih provlaci i teza da su za razlicite problematicne dogadjaje na Kosovu odgovorne snage srpske policije.


Na drugoj strani, iako se putem medija salje reformisticka slika Vlade Srbije, otvaranje arhiva u srpskoj policiji nije daleko odmaklo. Za sada je pruzena mogucnost da oni koji su svojevremeno prisluskivani i praceni, pogledaju svoje dosije u Resoru drzavne bezbednosti (RDB). Pojedinci su mogli da vide da su bili tretirani kao tzv. unutrasnji neprijatelji, ali su mnogi kljucni podaci, koji bi ukazivali na tehnike pracenja, imena dostavljaca i "saradnika RDB-a" ostali sakriveni.


Na ovaj nacin zasticen je integritet sluzbe, ali je ostala mogucnost da razni "spavaci" i honorarne uhode ostanu u mraku i dalje spremni da budu reaktivirani. Mimo toga, kao da se tu stalo sa otvaranjem druge arhivske gradje policije i njenih sluzbi.


Zvanicnici u srpskoj policiji, slicno vojnicima tvrde da ce sva gradja biti dostupna, ali kada to odobri srpska skupstina, zatim kada se izvrsi komisijski pregled i kada tehnicki gradja bude dostupna.


Istrage oko najpoznatijih politickih zlocina za koje se veruje da je Milosevicev rezim organizovao preko RDB poput ubistva novinara Slavka Curuvije, 6. aprila 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, ukazuju na zabrinjavajuci podatak da u sluzbi nedostaje relevantna gradja.


Nedostatak dela gradje koji bi ukazivao na konkretnu organizaciju ili izvrsavanje zlocina izazvao je skepsu srpske javnosti da ce se dokumenti o tamnim stranama aktivnosti RDB, pa i vojne sluzbe bezbednosti ikada pojaviti u javnosti.


Postoje indicije da su Milosevicevi kadrovi u RDB iskoristili prelazni period vlasti neposredno posle pada rezima Slobodana Milosevica od 5.oktobra 2000. godine koji je trajao cetiri meseca i da je pri tome unisten veliki deo kompromitujuce dokumentacije.


Ima indicija i da je bivsi sef RDB Rade Markovic pojedine segmente dokumentacije predao kolegama iz vojne sluzbe bezbednosti, procenjujuci da ce ta sluzba, zahvaljujuci Kostunicinoj zastiti lakse sacuvati dokumentaciju.


Slicne politicke intervencije u arhivskoj gradji, nisu novina koju je uneo Milosevic. Ono sto je manje poznato javnosti jeste da su se cistke u arhivskog gradji u Jugoslaviji desavale i pre Milosevicevog pada. Posto je bivsi jugoslovenski lider Tito 1966. godine smenio mocnog Aleksandra Rankovica, doslo je do visegodisenje "revizije dokumentacije RDB", posle koje su stotine i stotine duznih metara arhivske gradje unistene.


Ulazak srpske policije po Milosevicevom naredjenju u prostorije federalne policije 1992, bio je sledeci korak u mogucem reduciranju gradje. I konacno, projektili NATO koji su unistili zgrade MUP-a 1999. godine, pruzaju sasvim dovoljno mogucnosti da se zvanicno objavi kako odredjene gradje zaista nema.


Jedan od dodatnih problema pri utvrdjivanju pune istine o mnogim dogadjajima iz proteklih godina je i cinjenica da su mnogi kljucni dogadjaji ili odluke donoseni bez pisanih tragova, naredjenja ili dokaza. Ta karakteristika Milosevicevog rezima predstavlja problem za istrazitelje Haskog tribunala, ali i za istoricare koji ce se baviti istrazivanjem ove epohe u Srbiji.


Milosevic je bio poznat po sklonosti da ne deli tajne svojih aktivnosti sa sirim krugom svoje vladajuce nomenklature. Prema svedocenjima njegovih bliskih saradnika Milosevic je cesto usmeno izdavao svoje zapovesti i odluke. Tako su licni kontakt, dogovor, telefonski poziv, selektivno informisanje saradnika - spadali u stalni repertoar njegove taktike vlasti.


Zbog toga mnoge aktivnosti rezima odvijale su se bez konkretnih pisanih dokaza, iako je spektar dogadjaja vrlo veliki: od kadrovske kombinatorike, politickih zlocina, kontrole kriminalnih aktivnosti, vodjenja rata, direktnog komandovanja, strateskih odluka.


Zbog mogucnosti da arhive ne daju sve odgovore na mnoge dogadjaje iz proteklih godina, Haskom tribunalu ostaju posredni dokazi ili, takozvani insajderi, ljudi iz same sluzbe koji su voljni da progovore bilo putem svojih memoara, bilo direktnim pojavljivanjem na Haskom tribunalu.


Upravo zahvaljujuci karakteristikama Milosevicevog rezima, ali i ranijeg rezima Josipa Broza Tita mnogi kljucni politicki akteri skupljali su dokumentaciju kako bi sebe opravdali ili obezbedili u buducnosti.


Time se otvara mogucnost da se u javnosti i Haskom tribunalu pojave dokumenti koji uopste nisu stajali u vojnim ili policijskim sefovima, vec u fiokama nekih bivsih mocnika.


Kada ce se citav proces pokrenuti u ovom momentu najvise zavisi od procena Djindjica i Kostunice, koji zbog medjusobnih sukoba ali i paktiranja sa bivsim Milosevicevim saradnicima jos uvek izbegavaju da rese problem arhiva.


Bojan Dimitrijevic je istoricar, saradnik Insituta za savremenu istoriju u Beogradu.