Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: BUGARSKOM SPORTU JE POTREBNO 'RASCISCAVANJE'

Politicari upotrebljavaju sportiste u svojim predizbornim kampanjama, a sam sport se zaglibio u kaljuzi rdjavog upravljanja i navodne korupcije.
By

Mnoge velike bugarske politicke stranke koriste slavne sportske licnosti da bi ostvarile bolje rezultate u svojim kampanjama uoci predstojecih junskih parlamentarnih izbora.


Vladajuci Nacionalni pokret Simeon II, NDSV, izabrao je fudbalsku zvezdu Jordana Leckova kao svog kandidata koji ce se boriti za osvajanje mandata u gradu Slivenu.


Desnicarska opoziciona stranka, Ujedinjene demokratske snage, UDF, u medjuvremenu je odabrao olimpijskog sampiona u atletici Hrista Markova da predvodi njihovu predizbornu kampanju.


Dok politicari ocito zele sportiste pored sebe na predizbornim dogadjajima za javnost, cini se da je malo ko spreman da se pozabavi problemima sa kojima se suocava bugarski sport, kao sto je lose upravljanje i prijavljeni slucajevi korupcije.


BBC je prosle godine snimio Ivana Slavkova, bugarskog clana Medjunarodnog olimpijskog komiteta, MOK, kako izrazava zainteresovanost za prodaju svog glasa u komitetu pri glasanju o buducem gradu u kome ce se odrzati olimpijske igre.


U programu pod naslovom "Kupovina igara", u okviru istrazivackog serijala "Panorama" na BBC-ju, koji je prikazan neposredno uoci olimpijskih igara u Atini, ukazuje se na siroko rasprostranjen obicaj koga bismo mogli nazvati "kes za glas" u trci za buduceg domacina igara 2012. godine. Konacna odluka MOK-a u slucaju Slavkov – koji uporno negira da je bilo sta lose uradio – ocekuje se u julu mesecu.


U samoj Bugarskoj, neki od lokalnih medija opisali su Slavkova kao zrtvu zavere, ali je zbog ove afere na bugarski sport na medjunarodnom planu pala teska sumnja da je opterecen korupcijom.


Nije onda iznenadjujuce, dok se bugarski ministar za sport i omladinu nada sredstvima Evropske unije namenjenim buducim zemljama clanicama, sto neki sumnjaju da ovaj novac nece biti iskoriscen na odgovarajuci nacin.


U komunisticko doba, bugarski sport se razvijao u skladu sa sovjetskom doktrinom.


Bio je centralizovan i pod kontrolom vlasti, a sve vazne odluke su donosili zvanicnici Bugarske komunisticke partije, BKP.


Tesko je bilo utvrditi mehanizam distribucije resursa potrebnih za pripreme sportista, a glavna svrha je bila dokazati Zapadu da je socijalisticki sport kvalitativno superiorniji.


Posle sloma komunizma, u sportu je i dalje vladao koncept ruskog centralistickog pristupa, ali je istovremeno, jednim delom, poprimao uticaje sa Zapada. Sada ima manje drzavnog novca za treninge, a vise klubova u zapadnom stilu.


Ovi izbori, poslednji pre bugarskog ulaska u Evropsku uniju, mozda dolaze u trenutku kada politicke partije odlucuju u kom smeru ce krenuti bugarski sportovi.


Ako, kako to istrazivanja javnog mnjenja pokazuju, naslednici bivse Bugarske komunisticke partije, Bugarska socijalisticka partija, BSP, pobede, sport ce verovatno i dalje nastaviti da koristi ruski centralizovani model u kome je glavni finansijer drzava.


Dve desnicarske opozicione stranke, UDF i Demokrati za snaznu Bugarsku, DSB, imaju bolje izglede da ucine nesto u bugarskom sportu.


Oni su priznali potrebu da se smanji drzavna administracija, da se smanji politicko uplitanje, kao i da se uvede vise profesionalaca u strukture sportskog menadzmenta.


Mada je prethodna vlada desnog centra, kojoj je na celu bio Ivan Kostov od 1997. do 2002. godine, zapocela reformu bugarskog sporta ukidajuci Savez za fizicku kulturu i sport, tvorevinu iz starog komunistickog vremena, ali ga je, na primer, aktuelna vlada bivseg kralja Simeona Saks Koburga ponovo vratila u zivot. Takodje su neki pripadnici stare komunisticke garde ponovo postavljeni na visoke polozaje u svetu sportskog menadzmenta.


Ahmed Dogan, lider Pokreta za prava i slobode, DPS, partije koja zastupa interese etnickih Turaka i mladji partner u vladi, kaze da ce omogucavanje pristupa bugarskog sporta sredstvima Evropske unije namenjenih buducim zemljama clanicama predstavljati veliko pitanje na predstojecim izborima..


DPS ce svakako imati koristi od takvog razvoja dogadjaja jer je ova stranka dobro zastupljena u Ministarstvu za sport i omladinu gde se Feim Causev nalazi na polozaju zamenika ministra.


Causev ne potice iz sporta, kojim se u mladosti nije bavio, ali je aktivan na medjunarodnoj sceni i zaduzen je za implementaciju Programa za omladinu Evropske komisije u Bugarskoj.


Prema zvanicnim podacima, izmedju 2001. i 2003. godine, Bugarska je dobila 1,5 miliona evra iz ovog programa Evropske komisije, a 9.000 mladih ljudi je ucestvovalo u 405 projekata koje su delom finansirani iz budzeta ovog programa.


Jos je, ipak, nejasno da li su evropska finansijska sredstva uistinu dala novi stimulans jednoj oboleloj sportskoj kulturi.


Jedan od ociglednih problema je postojanje politickog uplitanja u sport. Ministarstvo sporta bi trebalo da bude politicki nepristrasno; u praksi, politicari se neprestano mesaju u sport.


Posle svakih izbora, pristalice vladajuce stranke preuzimaju celne pozicije i time politizuju rad samog ministarstva.


Jos jedan ozbiljan hendikep je nedostatak dobrih zakona. Bivsa vlada BSP-a je u periodu od 1994. do 1996. godine donela nekoliko losih zakona o sportu i sportskim objektima.


Potonje vlade su usvajale amandmane ili promene zakona, pogotovo u oblasti privatizacije. Medjutim, bez prave posvecenosti politickog i sportskog establismenta, te promene ne predstavljaju nista drugo do nedelotvorne kozmeticke promene.


Privatizacija drzavnih sportskih objekata i organizacija je i dalje veoma kontroverzna. Vlada zeli da se ovaj proces nastavi, dok bi BSP i UDF radije videli na delu vise privatno-drzavnih partnerstava umesto ciste privatizacije.


U medjuvremenu, novi bogatasi koriste rupe u zakonu da kupuju sportske objekte za mali novac, obicno ih pretvarajuci u restorane ili barove da bi ostvarili brz profit.


Sustinske reforme, umesto ucesca poznatih sportista u predizbornim politickim kampanjama, su neophodne da bi se promenila percepcija da je bugarski sport neprofesionalan i korumpiran. Uprkos tome, malo je zelje medju postojecim sportskim menadzerima za takvom vrstom reformi.


Reklo bi se, na primer, da "gazde" u bugarskom fudbalu nisu previse srecne zbog pridruzivanja njihove zemlje Evropskoj uniji zbog straha od novih pravila kojima se insistira na polaganju racuna, javnim budzetima, transparentnosti i obaveznom osiguranju za igrace, sto bi moglo okoncati njihovo "staro dobro vreme".


Oni ne zele ni da plate modernizaciju stadiona, iako oni sada ne ispunjavaju evropske standarde.


Njihova zelja da izmaknu bilo kakvoj kontroli je razumljiva. Mada je fudbal u Bugarskoj najpopularniji sport, vlasnici klubova nisu promovisali visoke profesionalne standarde, a nema ni transparentnosti kod transfera igraca.


Bugarski navijaci izrazavaju svoje nezadovoljstvo stanjem u kome se nalazi bugarski sport – propalim stadionima i besramnim "namestanjem rezultata". Sve cesce, navijaci ne odlaze na svoje maticne stadione i napustaju svoje timove, a umesto toga ostaju kod kuce i gledaju na televiziji meceve iz Engleske, Italije, Spanije i Nemacke.


I igraci nacionalne reprezentacije su zapretili da ce se pobuniti, pozalivsi se Bugarskoj fudbalskoj asocijaciji na sve zivo – od losih plata i premija, pa do kvaliteta njihove Euro 2004 opreme.


Bez pritiska spolja, malo je verovatno da ce doci do istinske reforme bugarskog sporta. U medjuvremenu, Brisel bi trebalo da obrati vise paznje na to ko ce koristiti evropska sredstava namenjena sportu u Bugarskoj – i kako.


Viktor Karabalukov je pseudonim jednog bugarskog sportskog direktora.