Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: ARHIV MKSJ-a MORA BITI DOSTUPAN SVIMA

Politički lideri bi trebalo da zahtevaju potpun i slobodan pristup arhivu Tribunala, umesto što raspravljaju o mestu gde će on posle svega biti smešten.
By Robert Donia
Sa približavanjem zatvaranja Tribunala, koje se planira 2010. godine, rasplamsava se i javna debata o tome gde će naposletku biti smeštena bogata arhivska zbirka te institucije.



Poslednjih sedmica ni tročlano bosansko predsedništvo ne uspeva usaglasiti svoj stav o ovom pitanju, i pored velikog broja zahteva da se, po okončanju rada Tribunala, njegova dokumentacija smesti u Sarajevo.



No, predsedništvo raspravlja o pogrešnom pitanju.



Pripremajući se da donese konačnu odluku, Savet bezbednosti je od savetodavne komisije – na čijem je čelu bivši tužilac Tribunala, Ričard Goldstoun (Richard Goldstone) – zatražio da do kraja ove godine saopšti preporuku koja će se ticati krajnje lokacije i načina korišćenja arhiva Tribunala nakon 2010.



Ova komisija – kao i komentatori koji se tim pitanjem bave – naširoko raspravljaju o krajnjem vlasništvu nad arhivom i njegovom smeštaju. Nasuprot uobičajenom poimanju ovog problema, mi smatramo da bi se prebacivanjem arhiva u Bosnu (ili bilo koju drugu eks-jugoslovensku republiku) malo ili nimalo olakšale istrage koje se tiču istorije regiona ili onoga što se dešavalo u ratovima koji su vođeni tokom devedesetih.



Sa druge strane, skidanje vela tajnosti sa brojnih zbirki dokumenata iz arhiva predstavljaće glavni doprinos boljem razumevanju nedavne prošlosti regiona.



Arhiv Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) predstavlja ogromnu i neprocenjivu zbirku, čiji će fond biti neophodan svakome ko bude istraživao ono što se, u bilo kojoj od republika bivše Jugoslavije, dešavalo tokom devedesetih.



Ali, najvažnije je da se radi o digitalizovanom arhivu. Tokom poslednjih 15 godina, osoblje MKSJ-a skeniralo je doslovno svaki dokument, pa je mnoge od njih moguće i elektronski pretraživati, tako da je svako ko ima pristup kompjuterima Tribunala u prilici da među milionima dokumenata koje su prikupili istražitelji pronađe reference koje se tiču neke osobe, mesta, reči ili teme.



No, većina dokumenata – iako ih je lako pronaći i zatražiti preko identifikacionog broja – trenutno nije dostupna javnosti. Znatan deo zbirke istražitelji Tribunala pribavili su pod uslovima koji joj onemogućavaju ili ograničavaju pristup. Mnoge koristi od MKSJ-ovog doista modernog sistema pretraživanja dokumenata u velikoj su meri anulirane složenim i obuhvatnim ograničenjima njihovog korišćenja.



CENA TAJNOSTI



Zahvaljujući preteranoj tajnovitosti koja okružuje dokumenta Tribunala, istina o mnogim zbivanjima iz perioda nedavnih ratova uskraćena je žrtvama i advokatima, istraživačima i novinarima.



To je pokazala i parnica koju je pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) Bosna pokrenula protiv Srbije, i u kojoj je najviši sud UN-a Srbiju oslobodio direktne krivice za genocid koji je tokom devedesetih počinjen u bosanskom ratu.



S obzirom na politiku zaštite tajnosti koja se praktikuje u samom Tribunalu, timu bosanskih pravnika nije bio omogućen uvid u kompletne, neredigovane zapisnike sa sastanaka jugoslovenskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO), odnosno u dokumentaciju koja je u tajnom i neredigovanom obliku pred Tribunalom bila korišćena na suđenju pokojnom jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.



Ta su dokumenta svakako doprinela tome da sudsko veće MKSJ-a u jednoj svojoj preliminarnoj odluci obrazloži da dokazi tužilaštva opravdavaju optužbu za genocid. Ali ključni segmenti tih dokumenata, redigovani od strane srbijanskih zvaničnika, još uvek nisu dostupni javnosti.



Primer sa zapisnicima VSO-a pokazuje da se suštinsko pitanje ne tiče same fizičke lokacije, niti krajnjeg vlasništva nad arhivom Tribunala, nego univerzalnog pristupa dokumentima unutar nje. Malo je verovatno da će čuvari iz UN-a dopustiti univerzalan neograničen pristup, ali bi Ujedinjene nacije makar trebalo da uspostave mehanizam za skidanje oznake poverljivosti sa dokumenata u slučaju žalbe potencijalnog korisnika ili suverene države. Svaki potencijalni korisnik trebalo bi da ima koristi, kako od unapređene digitalne pretrage, tako i od pristupa svim relevantnim dokumentima.



Potencijalni korisnici trenutno nemaju nikoga ko bi zastupao njihove interese, niti makar i najelementarniju predstavu o tome kako je organizovana ogromna građa Tribunala.



MOGUĆNOSTI KORIŠĆENJA



Protekle smo decenije i nas dvoje koristili manji deo dokumentarne građe MKSJ-a. Bili smo u prilici da osmotrimo i organizacione sisteme koje pri dodiru sa ogromnom dokumentacijom Tribunala svakodnevno koriste istražitelji, advokati i sudije.



Informacijama se uglavnom pristupa posredstvom komjutera, i one su interno dostupne svakome ko poseduje šifru i makar rudimentarno poznaje način na koji su katalogizovane različite vrste dokumenata.



Na osnovu onoga što smo saznali o dokumentima i praksi, očekujemo da će ovi izvori ubuduće uglavnom biti korišćeni na sledeći način: istraživač će iz bilo kog dela sveta, posredstvom kompjutera priključenog na internet, pristupati veb-sajtu Tribunala. Korisnik ili korisnica će, odtipkavši temu o kojoj želi da se obavesti, pokrenuti kompjutersku pretragu – ustrojenu prema okrivljenom licu, datumu, imenu, mestu, ili registarskom broju dokaza (osmocifrenom broju koji MKSJ dodeljuje svakoj stranici dokumentacije koju procesuira).



Korisnik ili korisnica će potom biti usmeren ka izvesnom broju dokumenata koji sadrže ono što je zatraženo. Takav veb-sajt već postoji. On sadrži transkripte svega što je izgovoreno na svim dosadašnjim suđenjima, pri čemu te transkripte – nažalost – nije moguće digitalno pretraživati. Ukoliko bude primenjena odgovarajuća tehnologija, oni bi to mogli postati u roku od nekoliko sedmica.



Samo će u retkim prilikama korisniku ili korisnici biti neophodan originalni dokument – da bi se proverio neki pečat ili potpis, da bi se utvrdila pisaća mašina na kojoj je dotični dokument nastao – dok će armiji korisnika biti omogućeno da, u potrazi za svakim pojavljivanjem neke reči, pretraži milione dokumenata.



U stvari, mnogi dokumenti iz arhive Tribunala i nisu originali. Na primer, istražitelji Tribunala su iz arhiva Bosanske Federacije preuzeli stotine hiljada dokumenata, ali na ograničeno vreme, kako bi im se dodelio registarski broj i kako bi bili skenirani.



A potom su, u većini slučajeva, istražitelji ta dokumenta vratili u njihov matični arhiv – izuzev ukoliko se nije radilo o dokumentima koja su pribavljena od strane NATO-snaga u Bosni (SFOR) ili posredstvom nekog drugog vida prinude.



Arhiv Tribunala zadržava „verifikovanu kopiju“ originala, kao i prikladno pretraživ digitalni zapis dokumenta. Radi dodatne potvrde autentičnosti, istražitelj će morati da ode u regionalni arhiv u kojem se čuva original.



Ovde, kao i u većini slučajeva, ne možete da očekujete ništa bolje od skenirane, elektronske kopije, a digitalni zapis ima veliku prednost jer je pretraživ, prepoznatljiv, te da je istraživaču dostupan u roku od nekoliko sekundi.



No, tu se pojavljuje i stvarna prepreka širokoj upotrebi izvora Tribunala. Istraživaču će možda biti rečeno da je dokument koji je zatražio zapečaćen na 10, 15, 25 godina, ili zauvek – te da otuda nije dostupan. Još gore: mnoga dokumenta su povučena iz pretražive baze podataka zbog toga što je UN nastojao da zaštiti svoje države članice od neprijatnih otkrića.



TROŠKOVI ODRŽAVANJA



Ogroman fizički obim arhiva Tribunala postaće preveliki, nepodnošljivi teret za grad ili državu gde će biti smešten.



Korisnici koji sede ispred svojih kompjutera u Njujorku, Beču, Zagrebu, Beogradu, Prijedoru, pa čak i u svojim sarajevskim domovima, neće želeti da se odreknu ogromnih preimućstava digitalne pretrage i kopaju po ogromnim, nesavladivim fizičkim arhivama.



U međuvremenu, smeštaj, održavanje i čuvanje tog dragocenog materijala podrazumevaće i ogromne troškove na ime onih koji se staraju o njemu. Za smeštaj takve zbirke moralo bi da bude podignuto novo, veliko zdanje, opremljeno klima-uređajima i fizički obezbeđeno bolje no što su to danas sarajevski arhivi.



Mnogi posmatrači su zaključili kako su dva najozbiljnija kandidata za trajni fizički smeštaj arhiva – Budimpešta i Hag. Premda buduća lokacija ne znači previše gradu ili državi gde će arhiv biti smešten, interesi same institucije bi na najbolji način bili zadovoljeni ukoliko arhiv ostane u Hagu. Taj grad je svetski centar međunarodnih pravosudnih institucija, uključujući Međunarodni krivični sud (MKS) i MSP.



Osim toga, novi tužilac Tribunala zalaže se za to da sud nastavi da postoji u rudimentarnom obliku, kako bi sačuvao kapacitete za suđenje Karadžiću i Mladiću (ukoliko budu uhapšeni nakon 2010.). Najgora zamisliva opcija bila bi da ta zbirka međusobno tesno povezanih dokumenata bude podeljena, u kom slučaju nijedna pojedinačna zbirka ne bi imala dovoljan autoritet – što je situacija koja je povezana i sa mogućnošću falsifikovanja i uništavanja dokumenata.



KLJUČNO PITANJE



Trenutno su dokumenti Tribunala dostupni javnosti samo ukoliko su na samom suđenju uvršteni u dokaze, ili na temelju odluke samih veća ili kancelarije Sekretarijata. Sve dok je ta institucija aktivna, zvaničnici Tribunala će – često iz opravdanih razloga – biti skloniji tajnosti nego otkrivanju. Promena bi morala da usledi nakon što ova institucija bude zatvorena, ali do te promene neće doći bez pritiska zemalja članica UN-a i potencijalnih korisnika arhiva.



Nadamo se da će politički lideri Bosne i ostali kojih se tiče arhiva Tribunala promeniti temu rasprave i postati zagovornici slobodnog pristupa građi, umesto što troše vreme na utvrđivanje „groblja“ na kojem će počivati fizički arhiv.



Edina Bećirević je viša predavačica na Fakultetu kriminalističkih nauka u Sarajevu. Robert Donia je profesor istorije na Univerzitetu Mičigen i ekspertski svedok na brojnim suđenjima održanim pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.