Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: Albanci na gubitku

Proslonedeljno nasilje na Kosovu ide na ruku Beogradu jer su sada izgledi za podelu veci.
By IWPR Balkans

Bice dovoljno vremena za Albance na kosovskoj politickoj sceni da razmisljaju o tome kako su dopustili sopstvenim ekstremistima prosle nedelje da zabiju katastrofalan autogol.


Oni su od sebe odbili svoje medjunarodne saveznike, isli na ruku Beogradu i mozda su ugrozili svoje sanse za sticanje nezavisnosti – sto je jedini cilj o kome su albanski politicari mogli da se sloze do sada bez potezanja oruzja jednih na druge.


Dok su srpske kuce u centralnom i juznom Kosovu gorele 17. i 18. marta, mnogi medjunarodni mediji su prenosili onu istu pricu koju su napustili 1999. godine: sukobi izmedju Srba i Albanaca. Zapravo, nesto drugo se desavalo.


Radikalni albanski ekstremisti – ratni veterani Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, nezaposlena omladina, studentski aktivisti i verovatno nekoliko celija Albanske nacionalne armije, ANA, koje je do nedavno pokusavala da destabilizuje zapadnu Makedoniju – izgubili su strpljenje zbog petogodisnjeg odugovlacenja medjunarodne zajednice da se razresi konacni status Kosova.


Kosovo – koje je jos uvek zvanicno deo Srbije i Crne Gore – zapravo je protektorat Ujedinjenih nacija od juna 1999. godine kada je Srbija bila prisiljena da povuce svoje snage nakon jedanaest nedelja NATO bombardovanja.


Ekstremisti su pokusali da primene recept koji je vec testiran u drugim delovima bivse Jugoslavije – citaj: Hrvatska i Republika Srpska. Prvo, proterati etnicke manjine i potom cekati da te medjunarodna zajednica nagradi priznanjem drzave, ili makar (u slucaju Republike Srpske) entiteta.


Posle prvih problema koji su izbili u severnom delu podeljenog grada Kosovske Mitrovice, uocljiv je bio obrazac po kome se nasilje valjalo centralnim i juznim Kosovom. Gomile ljudi su napale Srbe koji zive u izolovanim, malim enklavama, a neki od njih koji su izbegli sada se nalaze u vojnim bazama KFOR-a.


Kuce i crkve su nestajale u pozaru. Na sudjenju u Hagu, Slobodan Milosevic bi bio ponosan da vidi koliko je svojih ucenika njegov rezim ostavio za sobom na Kosovu. Svaki kosovski Albanac se seca kako je taj isti rezim u leto 1998. godine sistematski palio albanske kuce, selo po selo.


Politicki okvir je sada drugaciji. Zapad se bavi "ratom protiv terorizma" i svakako nema bas nesto simpatija za jos jedan talas paljenja i pljackanja na Balkanu. Umesto Milosevica koji je tada vladao Kosovom, sada postoji Misija Ujedinjenih nacija, UNMIK.


Stavise, u nekim obracunima albanski ekstremisti su se obrusili na medjunarodne trupe. Vozila Ujedinjenih nacija su zapaljena, a deo osoblja UN je proveo noci u strahu, skrivajuci se u zgradama UN ili privatnim kucama.


Napetosti izmedju lokalnog stanovnistva i medjunarodnih snaga pojacavale pojacavale su se tokom prethodnih godinu dana. Ne bi uvek trebalo kriviti lokalno stanovnistvo za to. Medjutim, eksplozija nasilja prosle nedelje sada je taj animozitet ucinila javnim.


Medjunarodne snage vise nisu bliski saveznici Albanaca. Za neke grupe, one su cak prepreka nezavisnosti.


Poruka Zapada sada je, takodje, drugacija. U jasnom upozorenju, Savet Evrope je 19. marta poslao otvoreno pismo predsedniku vlade Kosova Bajramu Redzepiju: "Pokusaji da se iskoristi eskalacija medjuetnickog nasilja zarad politickih ciljeva vecinskog stanovnistva su neprihvatljivi."


Potom se nastavlja: "Vec je ocigledno da albanska vecina na Kosovu – i njihovo politicko vodjstvo – nisu uspeli da stvore buducnost za Kosovo u kome ce svi ljudi imati mogucnost da zive u miru i stabilnosti."


Nije rec samo o promeni u simpatijama medjunarodne zajednice. Albanska populacija se suocava sa svojom najgorom nocnom morom – podelom Kosova, koju je kratkovida strategija ekstremista odjednom ucinila mogucom.


Mozda Srbi nece moci da se vrate svojim domovima u centralnom i juznom Kosovu, ali ce verovatno biti smesteni uz one koji zive u severnim enklavama koje se naslanjaju na administrativnu granicu sa Srbijom – severnu Mitrovicu, Zubin Potok i Leposavic.


I Beograd i Ujedinjene nacije, iz sopstvenih sebicnih razloga, ucinice sve da ih zadrze tamo, cak i ako sila bude neophodna da ih razdvoji od Albanaca. To ce biti de facto, ako ne de jure, srpski entitet unutar Kosova.


Misija Ujedinjenih nacija ne moze dopustiti da svi Srbi napuste Kosovo. UNMIK ne zeli da prizna da je projekat "multietnickog" Kosova, koji je misija trebalo da izgradi, propao.


Neki se pitaju da li su medjunarodne trupe, koje stite Srbe u severnoj Mitrovici, tamo da se bore protiv albanskih ekstremista ili da sprece srpsko iseljavanje – sto bi, ako bi se desilo, zapecatilo konacni neuspeh medjunarodne zajednice.


Beograd je iskoristio dogadjaje od prosle nedelje da zabelezi izvesne poene – po prvi put za poslednjih petnaest godina – jedna vazna diplomatska pobeda.


Dok su neki lokalni mediji nastavili da sire govor mrznje kao i do sada, politicari su zapadnim zvanicnicima i medijima govorili upravo ono sto su zeleli da cuju. Kriza se mora resiti diplomatskim sredstvima – nema zveckanja oruzjem u tim recima.


Cak je i ultranacionalisticka Srpska radikalna stranka, SRS, osudila paljenje dzamija u Nisu i Beogradu. Protiv huligana koji su zapalili dzamije podnete su krivicne prijave. Isti oni nacionalisti koji su sanjali o "Velikoj Srbiji" i koji su pokrenuli tako mnogo ratova sada drze predavanja o Evropskoj uniji i prednostima integracije.


Naravno, ovde postoji prikrivena agenda. Nijedan ozbiljan srpski politicar ne smatra da je Kosovo izgubljeno, te je zbog toga potreban novi, pragmatican pristup. Novi srpski pristup je da se uzme sto se vise moze. U ovom trenutku to znaci podelu Kosova, pri cemu bi severni deo ostao pod zastitom medjunarodnih snaga, ali bi njim vladao Beograd.


Beograd sanja o bosanskom resenju ovde, pri cemu bi se entitet kosovskih Srba uspostavio na slicnim osnovama kao i Republika Srpska. O ovoj strategiji se vec raspravlja jer je plan o kantonizaciji pre nekoliko nedelja spominjao srpski premijer Vojislav Kostunica, a nedavno je na njega ukazao potpredsednik vlade Miroljub Labus.


Uz snaznu podrsku Srpske pravoslavne crkve, SPC, Beograd ce uciniti sve sto je u njegovoj moci da zadrzi preostale Srbe na severu pokrajine. Strategija izgradnje paralelnih institucija koja se odavno primenjuje u severnom delu Mitrovice, a koja je iritirala Albance tokom proteklih nekoliko godina, ce se nastaviti. Srpska drzava ce nastaviti da izdaje dokumenta ljudima u severnoj srpskoj enklavi, gradeci srpski zdravstveni i obrazovni sistem tamo, isplacujuci penzije i slicno.


Mnogi od ovih Srba ionako nemaju gde da odu. Neki su vec pokusali – i nisu uspeli – da se presele u Srbiju 1999. godine, ali su ih njihovi susedi nazivali "Siptarima".


Zvanicnici Ujedinjenih nacija na Kosovu odbili su da medijima daju bilo kakvo logicno objasnjenje nedavnih dogadjaja, sto dovoljno govori o konfuziji i metezu u njihovim redovima.


Na kratak rok, zvanicnici UN na Kosovu ce pokusati da umanje znacaj nedavnog nasilja, da smire situaciju i poprave sopstveni moral. Slicna poruka ce stici od albanskih politicara; proslava pete godisnjice vazdusnih napada NATO-a zajednicki ce se organizovati kao podsecanje na njihove zajednicke ciljeve.


Medjutim, na dugi rok, Ujedinjene nacije su u skripcu. Da bi zastitili manjine, UN moraju postupati u skladu sa strategijom Beograda i drzati ih odvojeno od Albanaca na severu. Albanci nece tako lako prihvatiti podelu, sto znaci da postoje izgledi za novo nasilje – mozda cak i rat.


Sto se tice kosovskih Srba, oni su sluzili interesima Beograda vec jako dugo, kako pod Milosevicevim rezimom, ali i posle, mada iskljucivo zarad izbora – kada je trebalo prebrojavati njihove glasove.


Tokom pet godina takodje su posluzili Ujedinjenim nacijama. Ostali su u svojim nebezbednim, izolovanim enklavama, a samo njihovo postojanje opravdavalo je izvestaje UN o "multietnickom" drustvu koje nastaje zahvaljujuci naporima medjunarodne administracije.


A sta cemo sa kosovskim Albancima, koji su tako puno propatili pod Milosevicem, a njihove patnje Srbija sistematski odbija da prizna?


Njih bi, mozda, najbolje bilo opisati na nacin na koji je nekada srpski nacionalisticki pisac Dobrica Cosic opisao Srbe – nacija koja dobija u ratu, ali gubi u miru.


Gordana Igric je menadzer balkanskog projekta IWPR-a.