Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komandant srbijanske policije izvinio se za ubijanja na Kosovu

Na žalbenom saslušanju, Vlastimir Đorđević je priznao krivicu, ali je od sudija zatražio da ga ne smatraju odgovornim za sve zločine.
By Rachel Irwin
  • Vlastimir Đorđević u sudnici. (Fotografija: IWPR)
    Vlastimir Đorđević u sudnici. (Fotografija: IWPR)

Bivši šef srbijanske policije, Vlastimir Đorđević, izrazio je na ovosedmičnom žalbenom saslušanju svoje duboko izvinjenje porodicama onih koje su srpske snage ubile tokom sukoba na Kosovu, koji se odigrao potkraj devedesetih godina.

„Duboko mi je žao svih žrtava na Kosovu i patnje njihovih porodica. Upućujem bezrezevno izvinjenje porodicama svih kosovskih Albanaca koji su izgubili živote, kao i onima koji su raseljeni. Iskreno saosećam sa njihovim bolom i nadam se da će budućnost regiona biti u znaku mira“, rekao je Đorđević članovima žalbenog veća.

U vreme trajanja sukoba na Kosovu, Đorđević je bio zamenik ministra unutrašnjih poslova i šef javne bezbednosti – što znači da je komandovao policijskim snagama Srbije.

U februaru 2011., Đorđević je proglašen odgovornim za smrt 724 civila albanske nacionalnosti, kao i za deportaciju i prisilno raseljavanje najmanje 200,000 ljudi tokom 1999. Osuđen je i za progon – zbog zločina deportacije, prisilnog raseljavanja i uništavanja imovine koja je kulturno ili verski značajna kosovskim Albancima.

Izrečena mu je zatvorska kazna u trajanju od 27 godina, u koju će biti uračunato i vreme koje je od 2007. proveo u zatvoru. (Više o prvostepenoj presudi vidi u tekstu „Đorđević osuđen na 27 godina“.) 

U svom obraćanju žalbenim sudijama, Đorđević je 13. maja priznao da se „nije usprotivio prikrivanju“ kojem je srbijanska policija 1999. godine pribegla da bi sakrila ubistva kosovskih Albanaca.

„Nisam preduzeo mere za pronalaženje i krivično gonjenje počinitelja – a to je trebalo da uradim. Duboko žalim zbog toga, kao i zbog činjenice što nisam odmah dao ostavku. Nisam imao snage i moći da se suprotstavim ministru [unutrašnjih poslova]“, kazao je Đorđević.

U to vreme se, kako je rekao, osećao „marginalizovano“. „Pretpostavljam da sam zbog toga smatrao da smem da odvratim pogled“, dodao je on.

Đorđević je rekao da razlog zbog kojeg u prvostepenom postupku nije priznao krivicu leži u tome što „tužilaštvo tvrdi da sam ja odgovoran za apsolutno sve što se dogodilo na Kosovu“.

„Ja jesam imao izvesnu ulogu, i prihvatam da zbog toga moram biti kažnjen, ali presuda sudskog veća iskrivljuje stvarnu prirodu te uloge. Molim vas da objektivno preispitate moju ulogu i postupke. Presudom mi je pripisana prevelika krivica“, kazao je on.

Đorđevićevi advokati su taj stav ponovili i u podnescima koje su predali veću.

„Mi tvrdimo da je Đorđevićeva povezanost sa zločinima na Kosovu prenaglašena i da je kazna koja mu je izrečena preoštra“, kaže branilac Rasel Hopkins (Russell Hopkins).

Hopkins je dobar deo vremena posvetio ulozi svog klijenta u jednom masakru koji je izvršila srpska paravojna jedinica Škorpioni. U selu Podujevu, grupa od devetnaestoro žena i dece albanske nacionalnosti bila je 28. marta 1999. postrojena i streljana. Svega petoro ih je preživelo.

U prvostepenoj presudi je zaključeno da su u vreme podujevskih ubistava Škorpioni bili inkorporirani u snage srbijanske policije, te da je to učinio „lično“ Đorđević.

Štaviše, u presudi stoji da je Đorđević bio obavešten o masakru „gotovo odmah“, kao i da je „ta jedinica bila povučena sa Kosova, ali da nikakva stvarna istraga nije usledila“.

„Okrivljeni je znao da nije bilo istrage, ali je uprkos tome – svega nekoliko dana kasnije – odobrio premeštaj pripadnika iste te jedinice natrag na Kosovo“, nastavlja se u presudi.

Branilac Hopkins je osporavao tu verziju događaja i dovodio u pitanje kvalifikaciju iz presude po kojoj su Škorpioni bili „naširoko poznata i ozloglašena“ formacija.

Hopkins je tvrdio da Škorpioni nisu postali dobro poznati sve do 2005., kada je obelodanjen video-snimak koji prikazuje kako pripadnici te jedinice ubijaju šestoricu muslimanskih zarobljenika – uhvaćenih u julu 1995. u bosanskom gradu Srebrenici, te potom prevezenih u selo Trnovo.

„Ne postoji jasna osnova za tezu po kojoj su takve stvari bile naširoko poznate još 1999.“, kazao je Hopkins, dodajući kako nema dokaza da je njegov klijent u to vreme znao za zločine koje su Škorpioni prethodno počinili u Bosni i Hrvatskoj.

Hopkins je osporavao i ocenu sudskog veća po kojoj je Đorđević trebalo da „u najmanju ruku naglasi potrebu za proveravanjem“ Škorpiona pre njihovog uključivanja u policijske snage, pošto su dvojica priopadnika te formcije prehodno bili osuđeni u Hrvatskoj. Hopkins je rekao da njegov klijent jeste izvršio proveru njihove prošlosti u Srbiji, ali da nije bilo lako saznati da su osuđeni u drugim zemljama.

Dalje, po Hopkinsovim rečima, „sudsko veće istrajava u mantri po kojoj su Škorpioni bili paravojna formacija“.

„Škorpioni nisu [delovali] zajedno sa policijskim i vojnim strukturama – oni su bili u njihovom sastavu. Nisu bili nikakva ’para’-formacija“, kazao je Hopkins.

Dodao je da su nakon masakra u Podujevu stigli medicinski timovi iz Srbije, koji su pokušali da spasu živote. Đorđević je odmah saznao za ta ubistva, pa je dva dana kasnije na lice mesta stigao i istražni sudija – tvrdi Hopkins.

„Nije bilo prikrivanja. Umesto toga, sva tela su adekvatno sahranjena na lokalnom groblju“, kazao je Hopkins.

On je rekao da – ukoliko je neki od pripadnika Škorpiona koji su sudelovali u ovome doista bio vraćen na Kosovo – to nije učinjeno „namerno“. Štaviše, po njegovim rečima „izgleda nesporno“ da glavni počinitelj, Saša Cvjetin, nije bio preraspoređen. U stvari, Cvjetina je kasnije jedan beogradski sud osudio na 20 godina zatvora.

Branioci tvrde da Đorđević nije trebalo da bude osuđen ni po još dva osnova: za „zajednički zločinački poduhvat“ i za „pomaganje i podsticanje“. Tu su se pozvali na zaključke koji su nedavno usvojeni u slučaju bivšeg komandanta jugoslovenske vojske, Momčila Perišića.

U martu ove godine, žalbene sudije su odbacile osudu Perišića za pomaganje i podsticanje zločina u Bosni, jer su zaključile da je on bio „udaljen“ od dešavanja na terenu, te da nije dokazano da je njegova pomoć vojsci bosanskih Srba bila posebno usmerena ka činjenju zločina. (Više o tome vidi u tekstu „Jugoslovenski general oslobođen u žalbenom postupku“; za širu problematiku vidi tekst „Da li poništavanje prvostepenih presuda ugrožava kredibilitet Haškog tribunala?“.)

Odbrana tvrdi da je i Đorđević bio udaljen od zločina koji se spominju u optužnici, pošto je uglavnom boravio u Beogradu, dok je Kosovo u vreme trajanja sukoba posetio svega nekoliko puta.

„Mi sugerišemo da se Đorđevićevo ponašanje u svim situacijama uglavnom svodilo na načelnu podršku zakonitih aktivnosti. Hitro povlačenje Škorpiona nakon zločina u Podujevu sugeriše da njegovo ponašanje nije bilo usmereno na takve zločine“, kazala je braniteljka Meri O’Liri (Mary O’Leary).

Tužilaštvo je odbacilo sve argumente odbrane.

„Veće je razumno zaključilo da je Đorđević bio jedan od ključnih učesnika ZZP-a [zajednički zločinački poduhvat], kojim je pokrenuta 88-dnevna kampanja terora i ekstremnog nasilja nad kosovskim Albancima – kampanja u kojoj su najmanje 724 osobe bile ubijene, u kojoj su raseljene na hiljade ljudi, i u kojoj su mnoga sela kosovskih Albanaca bila pretvorena u zadimljene ruševine“, kazao je tužilac Kajl Vud (Kyle Wood).

Đorđević je na Kosovo poslao „zloglasnu zločinačku paravojnu formaciju“ Škorpioni i „dao im oružje“ – kazao je tužilac. „Odigrao je glavnu ulogu u tajnim operacijama prikrivanja više stotina leševa ubijenih albanskih civila na Kosovu – u objektima koje je kontrolisao, u operacijama kojima je rukovodio. Osigurao je da nikada niko ne bude kažnjen za zločine za koje je znao da su ih njegovi potčinjeni počinili na Kosovu.“

Vud je zatim konstatovao da su Đorđevićevi advokati „uopšteno ponavljali pogrešan sudski argument“ time što su krivicu pripisivali drugima iz komandnog lanca, dok su optuženika prikazivali kao „nemoćnog“ i nekoga ko nije imao vlast.

„Ovo nije prilika da on po drugi put iznosi sudske argumente. Na njemu je teret da na njih odgovori i on to nije učinio“, kazao je Vud.

Što se tiče argumenta o „posebnoj usmerenosti“, koji se odnosio na pomaganje i podsticanje zločina, tužilaštvo tvrdi kako taj zaključak ne samo da predstavlja „nejasan i nevažeći pravni standard“, koji stvara „procep u odgovornosti“, nego i kako isti zaključak na Đorđevića nije ni primenljiv.

Za razliku od Perišića, koji je pružao pomoć odvojenoj vojsci u drugoj zemlji, Đorđević je „imao stvarnu kontrolu nad policijom na Kosovu“, koje je tada bilo deo Srbije.

„On je raspolagao podrobnim saznanjima o dešavanjima na terenu i bio je duboko umešan u operativno odlučivanje na Kosovu“, tvrdilo je tužilaštvo.

Tužilaštvo se i samo žalilo na presudu koja je Đorđeviću izrečena 2011. godine. Ono se usprotivilo zaključku po kojem seksualna zlodela koja su počinjena nad ženama albanske nacionalnosti nisu okvalifikovana kao dela progona. Sudsko veće je zaključilo da bi tužilaštvo, ukoliko to želi da dokaže, moralo da ustanovi postojanje „diskriminatorne namere“, što u slučaju seksualnih zlodela nije učinjeno.

Protiveći se tome, tužiteljica Danijela Kravec (Daniela Kravetz) je rekla: „Zločin seksualnog zlostavljanja ne sme biti tretiran drugačije od ostalih akata nasilja samo zbog toga što sadrži seksualnu komponentu. A sudsko veće je upravo to učinilo.“

Žalbena presuda će biti izrečena u dogledno vreme.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.