Koliko vredi svedočenje špijuna? Lazarević preteruje, ali ukazuje na odgovornost JNA u ratu u Hrvatskoj

Ljudi koji se bave špijunažom provode živote u svetu tajni, gde ništa nije onako kako izgleda. Major Mustafa Čandić je petnest godina radio u Centralnoj kontraobaveštajnoj grupi (CKG) pri komandi RV i PVO. Čengić je svdočio da je cilj CKG-a između 1989 i 1991 bio da infiltriraju sve nivoe društva, uključujući policiju i vlast. Jedan od njihovih operativaca bio je i Predsednik Republike Srpska Krajina (RSK), Goran Hadžić, za koga je jedan drugi špijun, Slobodan Lazarević, svedočio da je sebe smatrao samo Miloševićevim posrednikom.

Smicalice i laži su među osnovnim alatima u ovoj profesiji, pa nije iznenađujuče kada se pokaže da je i kada svedoči pred Međunarodnim sudom bivši špijun i dalje sklon pogrešnoj interpretaciji činjenica, ili čak neiskrenostima. Trećeg i poslednjeg dana svedočenja, Milošević i prijatelj suda Tapušković su u laži uhvatili Slobodana Lazarevića, koji je prethodno dao značajne informacije o ulozi Vojske Jugoslavije u RSK.

Na primer, Milošević je prisilio svedoka da prizna da nije prisustvovao sastancima na koje je u Beogradu dolazila delegacija RSK, kao što je ranije rekao. Ispostavilo se i da je njegov pasoš, koga je nazivao diplomatskim, u stvari samo službeni pasoš. Milošević je zatim čitao iz pisama koje su mu uputili Lazarevićevi bivši kolege, ali nije uspeo da time poljulja svedoka. Kao dokumenti koji dolaze izvan suda i koji nisu dati pod zakletvom, oni nemaju težinu dokaza i mogu samo da se upotrebe u ispitivanju svedoka. Kada jednom svedok odgovori na pitanje, Miloševiću ne preostaje više ništa. Sudija Mej ga je zato u nekoliko navrata potsetio da autora pisma može da pozove u Sud da svedoči kada za to dođe vreme.

Milošević je zatim pokušao da diskredituje svedoka tako što ga je optužio da je za njim izdata poternica, da je bio upetljan u malverzacije i da je radio za britansku obaveštajnu službu. Lazarević je sve ovo porekao.

Prijatelj suda, Tapušković, je istakao da u izjavi koju je 1999 dao Kancelariji tužilaca Lazarević nije rekao da je bio prisutan kada su iz 21. Korpusa Armije RSK, u času kada je postalo jasno da su napušteni i okruženi na početku Operacije 'Oluja', pokušavali da telefoniraju Perišiću, Stanišiću i članovima Miloševićevog kabineta. Svedok nije ponudio objašnjenje za ovaj propust, osim što je potsetio da je voma detaljno opisao povlačenje srpskih snaga i civila iz Krajine.

Tapušković se zatim usmerio na razlike između Lazarevićeve izjave pred Sudom i one koju je dao 1999 u vezi incidenta kada mu je bilo naređeno da ubije dvojicu braće Hrvata. Lazarević se složio da je istinita ona verzija o tome zašto ih nije ubio koju je ispričao 1999. U drugim situacijama kada je upozoren na razlike između svoje dve izjave, Lazarević je rekao da zapis njegove ranije izjave sadrži greške koje su trebale biti ispravljene. Posle unakrsnog ispitivanja u kome je prijatelj suda pomagao Miloševiću, i dalje je ostalo nekoliko neobjašnjenih detalja. Takođe se čini da je uveličao svoju ulogu u nekoliko situacija, možda u želji da svoju profesiju prikaže što sličniju filmovima Džejms Bonda.

Tužilac Dermot Grum je onda veoma vešto pristupio rehabilitovanju svedoka. Grum je proveo svedoka kroz sve Miloševićeve i Tapuškovićeve tvrdnje, dajući mu priliku da svaku objasni ili porekne. Na primer, Grum ga je pitao Lazarevića da li je ikada radio za britansku obaveštajnu službu. 'Ne,' on je odgovorio. 'Da li ste ikada radili i za jednu drugu obaveštajnu službu osim KOS-a?' Svedok: 'Ne.' Grum je pokazao svedokov pasoš, iz koga se vidi da je 1996 jednom putovao u Grčku, a 1997 tri puta na Maltu. Pri tome nije bio uhapšen, što upućuje na zaključak da nije tačna Miloševićeva tvrdnja da je za njim izdata poternica.

Što se tiče Miloševićeve tvrdnje da je Lazarević bio običan prevodilac i da nije radio za KOS, Grum ga je naveo da objasni da je bilo mnogo dobrih prevodilaca iz Krajine, ali je ipak Lazarević bio odabran da putuje sa sve četiri delegacije na mirovne pregovore u inostranstvo. Za to mu je izdat lažni pasoš, iz koga se nije videlo da je on iz Srbije. Svedok je rekao da je putovao po specijalnom zadatku KOS-a. Milošević je tvrdio da oficiri JNA nisu bili u Armiji RSK, kao što je to tvrdio Lazarević, nego da su se oni vratili u svoj zavičaj kada se raspala Jugoslavija. Odgovarajući na Grumovo pitanje, svedok je rekao da je 99% oficira JNA u Armiji RSK bilo iz drugih delova zemlja, da su im porodice bile u Srbiji i da nisu imali veze sa Krajinom.

Milošević je takođe tvrdio da je Vrhovno Veće Odbrane RSK komandovalo Armijom RSK. Lazarević je na Grumovo pitanje odgovorio da je samo jednom video pismeno naređenje koju je Veće poslalo Armiji RSK; da nije nikada video da komandanti ARSK ili policije RSK primaju naređenja ili se konsultuju sa Većem; da članovi Vrhovnog Veća Odbrane nisu putovali ni na jednu mirovnu konferenciju, i da delegacije nisu ni jednom sa konferencija telefonirale u Veće -- svi telefonski pozivi su bili za Beograd.

Iako su je posle svega ostalo još nekoliko nejasnih detalja u Lazarevićevom svedočenju, oni nisu bili toliko značajni da bi doveli u pitanje verodostojnost cele njegove izjave. Na kraju se stekao utisak da su problematični detalji više rezultat preuveličavanja i potrebe da se pravi važan (na primer, tako što je nazivao svoj pasoš diplomatskim, ili veličao svoju ulogu u razgovorima sa Beogradom,) i želje da sebe prikaže u boljem svetlu (nije ubio dvojicu braće Hrvata zato što su oni otkrili njegove namere, a ne zbog principa.) Najproblematičnije je ostalo to što on u svojoj prvoj izjavi nije spomenuo da je prisustvovao paničnim poslednjim pozivima Beogradu kada je 21. Korpus Armije RSK bio okružen na početku 'Oluje.' Svedok nije mogao ovo dobro da objasni, pa na na sudijama ostaje da odluče da li trebaju da uvaže njegov detaljan izveštaj o tim telefonskim razgovorima.

Ipak, iz Lazarevićeve izjave se sačuvalo nekoliko važnih detalja: JNA je pripremala, snabdevala i komandovala Armijom RSK preko svojih oficira. O ratu i miru u RSK je odlučivala Srbija, a ne RSK. Oni su finansirali sastanke, odabirali i pripremali delegate koji su se konsultovali i poštovali naredbe JNA-VJ i srpskih vlasti. Njihova glavna direktiva bila je da ometaju mirovni proces. 21. Korpus Armije RSK i 20 hiljada Srba iz Hrvatske je bilo žrtvovano u Operaiji 'Oluja' da bi bili upotrebljeni u propagandnom ratu protiv Hrvatske. Iz te grupe izbeglica je nekoliko hiljada muškaraca držano u logorima u kojma su bili premlaćivani i pripremani za prisilnu mobilizaciju na hrvatskom ratištu (svedok je spomenuo tužbe koje su rođaci izbeglica koji su bili poslani na front podneli protiv SRJ i Srbije.) Anti-terorističke jedinice su izvršavale prljave zadatke - među njima je bio 'Pauk', specijalna jedinica sastavljena od srpskih paravojnika, JNA i srpske i lokalne policije. KOS je regrutovao osoblje Ujedinjenih Nacija i posmatračke Misije Evropske Zajednice. Srpska policija je dovela policajce iz RSK da im pomognu pri gušenju demonstracija protiv Miloševića. Nad svime što se desilo u RSK, i nad svim što je naređeno 'iz Beograda' lebdeo je Miloševićev lik.

Na kraju je Grum Lazareviću postavio nekoliko pitanja kojima bi ga rehabilitovao u očima domaće javnosti. Grum: 'Gospodin Milošević je nazvao Vaše svedočenje izdajom kolega i Srbije. Da li ste 1991 i 1992 godine verovali u Srpske ciljeve?' Lazarević: 'Apsolutno, svim srcem.' Grum: 'Da li sebe smatrate lojalnim Srbinom?' Lazarević: 'Do današnjeg dana sebe smatram lojalnim Srbinom.'

Svedočenje drugog agenta informativne službe, Mustafe Čandića, bilo je prekinuto zbog Miloševićeve iscrpljenosti zbog čega u petak nije mogao da prisustvuje suđenju. Lekari će da odluče da li se Milošević dovoljno oporavio da se suđenje nastavi u ponedeljak. Do sada je Čandić govorio o tome kako je Srbija naoružala srpske civile u Hrvatskoj i Bosni, o ličnoj zakletvi lojalnosti koju je Milošević zahtevao od svakog JNA generala, i o tome kako Centralana kontraobaveštajna grupa pri komandi RV i PVO nije uspela da se probije u Miloševićev uži krug, barem ne u prvo vreme.