Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Koliko siroko bi trebalo da bude odredjena krivica za genocid?

By IWPR ICTY
Prema nedavno donetim odlukama, pravo o genocidu se menja u postupcima pred MKSJ. U pozadini razlicitih pravnih analiza nalazi se fundamentalno pitanje: ko treba da bude odgovoran za najtezi od svih zlocina i u kom obimu? Dok je jasno da uzi krug izvrsilaca ima osnovnu odgovornost za genocid, manje je jasna odgovornost mnogih drugih cije je ucesce neophodno. Jedna osoba sama ne moze pociniti genocid. Genocid se takodje ne moze izvrsiti bez ucesca drugih, od planera logistike do vojnih snabdevaca, od onih koji vrse ubijanje do onih koji stoje i gledaju. Iako su svi neophodni u ovom lancu, nisu svi jednako krivi. Dok su neki od njih krivi po zakonu, krivica drugih je pre moralna i stoga oni ne mogu biti formalno-pravno kaznjeni.
Misija MKSJ-a je da se pravdi privedu samo oni koji su najvise krivi. Ipak, i u toj kategoriji postoje razliciti nivoi krivice. Statut MKSJ-a sadrzi osnovni kostur zlocina – definiciju i konture nacina na koji zlocin moze biti izvrsen. Na tribunalu je da stavi meso na taj kostur primenjujuci statut na razlicita cinjenicna stanja vezana za pojedince koji su optuzeni za ucesce u genocidu. Statut ne pruza vodic o stupnjevima krivice, npr. da li je onaj ko je dao naredjenje da se ubiju hiljade bosanskih Muslimana isto toliko kriv kao onaj koji je sacinio planove za to.
Mnoge diskusije u tribunalu usredsredjene su na nameru optuzenog. Kakve god da je radnje on preduzimao, da li je to cinio sa specificnom namerom da unisti bar deo bosanskih Muslimana? Cini se da je zakljucak tribunala da na onima koji dele tu nameru lezi najveca odgovornost. Pa ipak dve nedavne odluke, jedna koju je donelo zalbeno vece i jedna koju je donelo pretresno vece, dovode taj zakljucak u pitanje.
Svojim nedavnim odlukama razlicita veca MKSJ-a su: 1) potvrdila da se genocid u Srebrenici odigrao, iako primarni ucesnici jos uvek nisu identifikovani; 2) umanjila odgovornost i kaznu Radoslavu Krsticu sa 45 godina zatvora za genocid na 35 godina zatvora za podrzavanje i pomoganje genocida; 3) ponovo uspostavila optuzbe za genocid protiv Radoslava Brdjanina, politickog lidera bosanskih Srba, za ucesce u zajednickom zlocinackom poduhvatu iz koga je genocid bio predvidiva, iako ne i nameravana, posledica; 4) potvrdila optuzbe za genocid protiv Slobodana Milosevica, predsednika drzave koji je imao uticaj i navodno de facto vlast nad srpskim snagama na celom Balkanu, po cetiri teorije odgovornosti, od kojih dve ne zahtevaju postojanje genocidne namere.
Pretresno vece koje sudi Milosevicu poslednje je donelo odluku, za koju bi se moglo reci i da je iznenadjujuca, o tome sta cini genocid po Statutu MKSJ-a. Kao sto je pomenuto u prethodnom izvestaju KMP-a „Genocid bez namere' od 22. juna 2004. Pretresno vece III smatra da bi Milosevic mogao da bude oglasen krivim za genocid cak i ukoliko on sam nije imao genocidnu nameru ako se utvrdi da je ucestvovao u zajednickom zlocinackom poduhvatu sa ciljem da se pocini neko drugo krivicno delo (kao sto je nasilno proterivanje), ali su ostali clanovi poduhvata pocinili genocid, i ako je to bilo u potpunosti predvidivo.
Zasnivajuci to na nacinu na koji je citalo odluku zalbenog veca u predmetu Brdjanin, pretresno vece takodje smatra da Milosevic moze da bude osudjen za genocid kao nadredjeni onima koji su pocinili genocid, ukoliko se ustanovi da je on znao da njegovi podredjeni nameravaju da pocine genocid te da je propustio da ih u tome spreci ili da ih kazni, iako on sam nije delio nameru da se pocini genocid. Ova odluka suda dosla je u formi dela odluke kojom je odbijen zahtev prijatelja suda za oslobadjanjem Milosevica od optuzbi za genocid i za saucesnistvo u genocidu.
Prijatelji suda su, kao i neki pravni komentatori, tvrdili da bi osuda za genocid bila inkompatibilna sa odgovornoscu nadredjenog posto genocid zahteva postojanje specificne namere da se unisti grupa, u celini ili delimicno, a odgovornost nadredjenog ne zahteva postojanje takve namere. Pretresno vece III se s tim nije slozilo, odbijajuci argumente prijatelja suda kratkim obrazlozenjem: 'Na osnovu odluke zalbenog veca u slucaju Tuzilac protiv Radoslava Brdjanina, ovaj zahtev je neosnovan'. Sud se ovde pozvao na nedavnu odluku zalbenog veca kojim su ponovo na snagu vracene optuzbe za genocid protiv Radoslava Brdjanina, nakon sto ga je pretresno vece oslobodilo tih optuzbi.
Izgleda da je slucaju Brdjanin zalbeno vece donelo odluku po kojoj osoba moze biti kriva za genocid cak i ako nije imala specificnu nameru da unisti deo bosanskih Muslimana. Osvrcuci se na trecu kategoriju zajednickog zlocinackog poduhvata, vece je napisalo: 'Uzimajuci u obzir da je standard primenjiv na tu odgovornost ‘razumno predvidiva i prirodna posledica’ utvrdjen, krivicna odgovornost se moze pripisati okrivljenom za bilo koji zlocin koji pada izvan dogovorenog u zajednickom zlocinackom poduhvatu.' Zalbeno vece je navelo da 'treca kategorija zajednickog zlocinackog poduhvata nije razlicita od ostalih oblika krivicne odgovornosti koji ne zahtevaju dokaz postojanja namere kod okrivljenog da se pocini zlocin pre nego sto mu se pripise krivicna odhovornost.' Vece je zatim citiralo dva dodatna primera, podrzavanje i pomaganje, i odgovornost komandanta (ili nadredjenog). Zalbeno vece je ponovo uspostavilo optuzbe za genocid protiv Brdjanina.
Cini se da je odluka zalbenog veca u slucaju Brdjanin u sukobu sa drugom odlukom zalbenog veca donetom mesec dana kasnije u slucaju Krstic, gde je sud ustanovio da nema dovoljno dokaza da se utvrdi da je Krstic delio genocidnu nameru sa onima koji su primarno odgovorni za genocid (neimenovane osobe iz Generalstaba VRS-a). Njegova uloga je prigodnije okrarakterisana kao uloga onoga ko je podrzavao i pomagao, po zakljucku suda. Ovde, pomaganje i podrzavanje genocida predstavlja posebno krivicno delo (ili konsumirano delo), pre nego nacin izvrsenja genocida. Kako je, medjutim, pretresno vece u slucaju Milosevic protumacilo odluku u slucaju Brdjanin, onaj ko podrzava i pomaze genocid bi bio kriv za genocid, kao i nadredjeni i clan zajednickog zlocinackog poduhvata koji je imao drugaciji cilj, ali i genocid kao predvidiv rezultat.
Izgleda da sukob izmedju ovih odluka dolazi od razlicitih sudskih pristupa Statutu MKSJ i toga da li se odredjene radnje smatraju posebnim zlocinima ili nacinima izvrsenja zlocina. U slucaju Brdjanin, zalbeno vece je smatralo da je pretresno vece pobrkalo psihicki element (mens rea) zlocina genocida sa 'psihickim zahtevom oblika odgovornosti kojim je krivicna odgovornost navodno pripisana okrivljenom'. Kao sto novi slucajevi pokazuju, konfuzija se nastavlja.
Statut MKSJ-a predvidja tri kategorije zlocina: clan 3 - povrede zakona i obicaja ratovanja; clan 4 - genocid; clan 5 – zlocin protiv covecnosti. Statut predvidja nacine po kojima neko moze biti odgovoran za ove zlocine odredbom iz clana 7 (1): planiranjem, podsticanjem, naredjivanjem, izvrsenjem ili na drugi nacin podrzavanjem i pomaganjem u planiranju, pripremanju ili izvrsenju bilo kog od zlocina nabrojanih u clanovima 3, 4 ili 5. Clan 7(3) predvidja jos jedan vid odgovornosti – odgovornost nadredjenog za akte podredjenog ukoliko je nadredjeni znao ili imao razloga da zna da ce podredjeni izvrsiti jedno od dela predvidjenih iz cl. 3-5 ili je pocinio jedno od njih a pretpostavljeni je propustio da preduzme neophodne i razumne mere da bi sprecio te radnje ili kaznio izvrsioca nakon izvrsenja. Ovde se ne trazi dokazivanje specificne namere. Na primer, neko je kriv za izdavanje naredjenja da se napadne nebranjeni grad samo na osnovu toga sto je imao saznanje da je grad nebranj

en (i

zbog izdavanja naredjenja da se grad napadne).
Clan 4 Statuta definise zlocin genocida i nabraja radnje koje postaju genocid kada su izvrsene sa namerom da se unisti, u celini ili delomicno, nacionalna, rasna, religijska ili etnicka grupa: ubijanje pripadnika grupe; nanosenje teske telesne ili dusevne povrede pripadnicima grupe; smisljeno nametanje pripadnicima grupe zivotnih uslova sracunatih da dovedu do njenog potpunog ili delimicnog fizickog unistenja, itd. Te radnje bi se smatrale kriminalnim i same po sebi. Kada se vrse sa genocidnom namerom, one postaju zlocin genocida.
Clan 4(3) zatim prelazi na listu 'radnji' koje su kaznjive: genocid, udruzivanje radi izvrsenja genocida, podstrekavanje na izvrsenje genocida, pokusaj da se izvrsi genocid, i saucesnistvo u genocidu. Zalbeno vece je u slucaju Krstic napisalo da se clan 4 najprirodnije tumaci tako da zahteva da sve ove nabrojane radnje zahtevaju nameru da se grupa unisti u celini ili delimicno.
Konfuzija ili neslaganje je oko toga da li 'radnje' nabrojane u clanu 4(3) predstavljaju posebne zlocine ili su one nacini izvrsenja genocida. Drugim recima, da li je neko kriv za genocid time sto je podstrekavao na genocid ili je kriv za podstrekavanje da se pocini genocid? Sudsko vece je u predmetu Krstic primetilo da postoji preklapanje izmedju 'kaznjivih oblika ucestvovanja u genocidu' predvidjenih clanom 4(3) i opstih nacina na koji se mogu izvrsiti zlocini predvidjenih u clanu 7 statuta. Kada neko razmatra pokusaj koji pociva na cinjenici da genocid nije izvrsen, stav je da se radi o odvojenim zlocinima.* Ali to ne uzima u obzir saucesnistvo i nacin na koji tribunal to vidi.
U slucaju Krstic, zalbeno vece je uporedilo saucesnistvo (iz clana 4(3)) sa podrzavanjem i pomaganjem (iz clana 7(1)). Ono je zauzelo stav da saucesnistvo sadrzi u sebi i podrzavanje i pomaganje, ali i da je sire od toga. Smatrajuci da podrzavanje i pomaganje ne zahteva postojanje namere da se pocini genocid, vece je naglasilo da postoji dovoljno autoriteta da se podrzi zahtev za postojanjem specificne genocidne namere za saucesnistvo kada ono prevazilazi (kada je sire od) podrazavanje i pomaganje.
Tokom razmatranja ovog pitanja, pretresno vece u slucaju Milosevic je odbacilo shvatanje zalbenog veca u slucaju Milosevic, implicirajuci da je ono bilo ograniceno cinjenicnim stanjem u slucaju te da je diskusija o saucesnistvu bila izneta samo kao misljenje suda (da nije bila neophodna za odluku i da, zbog toga, nije precedent koji bi pretresno vece moralo da sledi). Po misljenju zalbenog veca, zasnovanog na oceni dokaza, Radoslav Krstic je bio covek koji se nevoljno nasao u zlu koje ga je okruzivalo. Cinjenica je da on nije sprecio upotrebu svojih trupa i sredstava u doprinosu tom zlu, ali je takodje i cinjenica da on sam nije imao nameru da pocini genocid.
Uzimajuci u obzir dokaze koje je tuzilastvo prilozilo do sada, pretresno vece u slucaju Milosevic je zauzelo stav da se saucesnistvo i podrzavanje i pomaganje, u ovom cinjenicnom stanju,** mogu izjednaciti. Stoga, krivica za saucesnistvo ne bi zahtevala da se utvrdi da je Milosevic imao genocidnu nameru. Vece je to i sugerisalo: 'Pravilna ocena odgovornosti okrivljenog u ovom slucaju moze biti saucesnistvo u genocidu', ali je i dodalo da bi konacna odluka o tom pitanju u ovom trenutku bila preuranjena.
U slucaju protiv Milosevica, pretresno vece je razmotrilo cetiri oblika potencijalne odgovornosti za genocid i naslo da je tuzilastvo prilozilo dovoljno dokaza da podrzi sve njih (ako se nadje da su dokazi validni). Prvi oblik jeste ucesce u zajednickom zlocinackom poduhvatu koji je za cilj imao genocid (unistenje dela bosanskih Muslimana kao grupe). To je nejcistiji slucaj i zahteva postojanje specificne namere. Drugi oblik je treca kategorija zajednickog zlocinackog poduhvata iliti doktrina zajednickog cilja, po kojoj je neko odgovoran za zlocine drugih clanova poduhvata koji su se mogli predvideti, iako on sam nije delio njihovu nameru (u ovom slucaju nameru da se pocini genocid). Treci oblik je podrzavanje i pomaganje, koje zahteva postojanje saznanja da postoji genocidna namera (kod drugih), ali se ta namera ne deli. Cetvrti oblik odgovornosti je odgovornost nadredjenog za genocid izvrsen od strane njegovih podredjenih. Po ovoj odgovornosti, Milosevic nije morao da deli

nameru

da se pocini genocid. Morao je samo da bude svestan da oni nad kojima je imao bilo de jure ili de facto kontrolu imaju nameru da pocine genocid i da su genocid i pocinili, a da je on propustio da ih u tome spreci ili da ih za to kazni. Izgleda da sudsko vece kaze da je odgovornost po bilo kom obliku isto sto i odgovornost za genocid, bez obzira na postojanje namere.
Treba naglasiti da je ova pravna konfuzija jeste stav suda (ni u kom slucaju jednoglasan) koji se razvija o tome ko treba da bude krivicno odgovoran za ovaj 'zlocin svih zlocina'. Sa stanovista zalbenog veca koje donelo odluku u slucaju Krstic 'genocid je jedan od najgorih zlocina koji covecastvo poznaje, i njegova tezina se reflektuje u striktnom zahtevu za postojanjem specificne namere. Kaznjavanje za genocid dolazi u obzir samo tamo gde je postojanje te namere nesumnjivo utvrdjeno. Postoji jasan propust pretresnog veca da pokaze dovoljno dokaza da je Radoslav Krstic imao nameru da pocini genocid. Krstic stoga nije kriv za genocid kao primarni pocinilac'. Ipak, sud je smatrao da je zlocin podrzavanja i pomaganja genocida bio dovoljno ozbiljan da mu se izrekne kazna od 35 godina zatvora.
Ono sto izleda da pretresno vece kaze suprotno ovome jeste da ce onaj cija moc i teznja za moci omoguce realnu mogucnost da dodje do genocida, i ko bez obzira na to preuzme taj rizik nastavljajuci da pruza sredstva onima koji nameravaju da ostvare genocid, za koga je i dalje veoma moguce da to spreci alii on ne cini nista i dozvoli da se to desi, biti smatran isto toliko krivim kao oni koji su namerno delali da uniste bosanske Muslimane. Po ovom shvatanju, ta osoba bi bila osudjena za zlocin genocida, a ne za neki od zlocina koji izgledaju kao manje vazni. Ovaj deo moze biti od kljucne vaznosti za razumevanje odluke pretresnog veca da se Milosevic mora suociti sa optuzbama za genocid i za saucesnistvo u genocidu cak i ako se ne moze pokazati da je on imao nameru da pocini genocid. Kratak osvrt na Brdjaninovu ulogu u zajednickom zlocinackom poduhvatu podrzava ovaj stav, posto je Brdjanin navodno bio primarni izvrsilac kampanje etnickog ciscenja kojom su nesrbi isterani iz regi

ona

Banja Luke u Bosni, i da je on navodno voljno i sa entuzijazmom igrao svoju ulogu. Zbog toga, on se suocava sa optuzbom za genocid.
Dok se pravna teorija moze raspravljati u vakuumu, ona dobija zivot kada se primeni na pojedinacno cinjenicno stanje. Krivica dvoje ljudi koji su osudjeni za isti zlocin moze biti veoma razlicita. Tamo gde zakon ne predvidja razliku izmedju stupnjeva krivice kao sto to Statut MKSJ-a ne predvidja, sudije ce naci nacina da uzmu u obzir takve razlike – bilo kroz duzinu kazne, kvalifikaciju krivicnog dela ili na druge nacine. Izgleda da je to upravo ono sto tribunal sada radi.
__________________________________________
* Druga stvar je kada pokusaj postaje genocid, obzirom da genocid ukljucuje nameru da se unisti grupa u celini ili delimicno. U nekom trenutku unistenje odredjenog broja, procenta ili elementa grupe prelazi iz pokusaja genocida u genocid.
** Sledeci izvestaj dace kratak osvrt o stavu pretresnog veca o dokazima koji mogu da podrze nalaz da je pocinjen genocid ili saucesnistvo u genocidu.