Kobni izbor - tragedija Dragana Obrenovica

U jednom od najdirljivijih, najtragicnijih, ali i veoma ohrabrujucih trenutaka u dosadasnjoj istoriji suda, Momir Nikolic se, izgubivsi samokontrolu, obratio sudu i 'narocito bosnjackoj javnosti', da iskaze svoje iskreno zaljenje i kajanje za zlocin koji se dogodio u Srebrenici I za svoje ucesce u njemu. 'Izvinjavam se zrtvama, njihovim porodicama i bosnjackom narodu zbog ucesca u tom zlocinu'. Pribravsi se, on je nastavio: 'Ja sam svestan da ne mogu vratiti mrtve i da svojim priznanjem ne mogu olaksati bol porodicama. Ali, zelim da doprinesem otkrivanju potpune istine o Srebrenici'. On je zatim uputio apel Vladi Republike Srpske i svim pojedincima koji su u tome ucestvovali da 'slede moj primer i priznaju sta su uradili i da se predaju'.

Gospodin Nikolic je rekao da je priznao krivicu da bi 'pomogao sudu i tuzilastvu da otkriju potpunu istinu' i da bi zrtve, njihova braca, majke, sestre mogli da izbegnu da svedoce i da time budu (ponovo) podsecani na 'strasnu tragediju'. 'Ja dozivljavam svoje priznanje kao vazan korak ka izgradnji poverenja i suzivota u Bosni i Hercegovini. Nakon priznanja krivice, izricanja i izdrzavanja kazne, zelim da se vratim u Bratunac i da tamo zivim sa svim narodima u miru i harmoniji kakva je vladala pre izbijanja rata'. On nije prvi krivac koji zali za nacinom zivota cijem je unistenju sam doprineo. Ipak, njegovo iskreno kajanje se ocigledno videlo iz spontanih odgovora koje je dao jednom od sudija.

Kada je gospodin Nikolic zavrsio svoju formalnu izjavu, sudija Karmen Marija Argibej ga je direktno pitala ono sto interesuje mnoge: 'Zasto ste to uradili…?' Bivsi nastavnik matematike je odgovorio: 'Ono sto se dogodilo 1995. godine je nesto sto ja nikada nisam zeleo da se desi, ni u 1995. ni u 1992.godini, nesto zbog cega sam ja bio odbacen jer sam se protivio ekstremistima'. On je sudijama rekao da je bio fizicki napadnut i da je zavrsio u bolnici zbog svog protivljenja. 'Uradio sam to iz straha da ce mi se nesto slicno ponoviti. Kao i mnogi drugi oficiri koji nisu bili dobrovoljno mobilisani, 1995-te sam ostao tamo i uradio samo ono sto mi je bilo naredjeno i sto sam morao da uradim. Nisam imao mogucnosti da se tome suprotstavim. Sada se kajem sto u tom trenutku nisam ponovo skinuo uniformu i sto nisam pobegao I skrivao se'.

Sudija Argibej je zatim pitala da li je to ono sto je on mislio da je trebalo da uradi, ali nije bio u mogucnosti. Nikolic je klimnuo glavom: 'To sam jednom pokusao da uradim, ali nisam naisao na razumevanje na mestu na koje sam otisao'. On je govorio o vremenu kada je postao izbeglica sa svojom porodicom u stanu povrsine 60 kvadrata u kome je bilo 14 ljudi. Niko nije bio zaposlen. Posto nije mogao da nadje drugo resenje, on se vratio. Gospodin Nikolic je rekao sudiji da je mogao da ode da je bio sam, ali da nije znao sta da radi sa svojom porodicom, posebno sa 4-godisnjim sinom.

Ponovo ga je sudija Argibej suocila sa pitanjem koje je u glavama mnogih: 'Da li razmisljate o najmladjem sinu svih onih koji su ubijeni u srebrenickom masakru?'

Nikolic je odgovorio: 'Naravno, sudijo. Jedan od najvaznijih razloga zasto sve ovo radim jeste griza savesti. U sebi nosim bol sve ovo vreme, i, verujte mi, dugujem izvinjenje svim zrtvama, svoj deci, svim majkama koje su izgubile sinove, i posebno zelim da se izvinim mojim ucenicima'. U tom trenutku Nikolic je doziveo slom i poceo da jeca.

Sud je odlozio pretres da bi razmotrio argumente i dokaze koji su izvedeni tokom poslednja tri dana, uz obecanje da ce presudu izreci pre zimskog odmora ili do pocetka januara. Tuzilastvo je predlozilo kaznu od 15 do 20 godina zatvora, dok je odbrana zatrazila od suda da izrekne zatvorsku kaznu od 10 godina.

Zavrsna rec tuzioca je, uprkos cinjenici da je njome zatrazena kazna zatvora u trajanju od 15 do 20 godina, bila argument u korist gospodina Nikolica. Tuzilac Piter Mekloski je konstatovao da je 'Momir Nikolic prvi oficir VRS koji je istupio i preuzeo odgovornost za najstrasniji masakr u ratu. To je bio veoma vazan korak'. Objasnjavajuci vaznost ovog cina pred sudom, tuzilac je rekao: 'Momir Nikolic je porucio svetu, posebno Muslimanima da se to desilo, i da se on, kao Srbin i kao covek, ne boji da kaze da se to desilo'. Gospodin Mekloski je naveo clanak Emira Suljagica, jednog od prezivelih iz Srebrenice, objavljen u Njujork Tajmsu, u kome je posebno naglaseno veliko olaksanje koje je gospodin Suljagic osetio po prvi put kada je Nikolic priznao srebrenicki masakr i prihvatio svoju odgovornost. 'Znacaj olaksanja za jednog Muslimana se ne moze proceniti', rekao je tuzilac.

Gospodin Mekloski je takodje rekao sudu da su potezi gospodina Nikolica suocili vladu Republike Srpske sa istinom koju je do tada negirala. Zbog gospodina Nikolica i gospodina Obrenovica, Republika Srpska ima mogucnost da prizna zlocine u Srebrenici i da zapocne istorijski put ka pomirenju koje ce joj omoguciti da ponovo prikljuci svetskoj zajednici.

Tuzilac je takodje pripisao Nikolicu u zaslugu to sto je on pokazao ukupnu sliku o onome sto se desilo u Srebrenici. Dok je Drazen Erdemovic, obican vojnik koji je ucestvovao u pokolju, ranije priznao i obezbedio sudu i javnosti potvrdu o sistematskom nacinu ubijanja, gospodin Nikolic je tome dodao siru dimenziju. Tuzilastvo se nikada vise nece suociti sa ogromnim zadatkom koje je obavilo na sudjenju Krsticu. Nikolicevo svedocenje je standard na osnovu koga ce moci da 'mere' sta drugi govore, i u isto vreme se slaze sa svedocenjima Muslimana i pripadnika holandskog bataljona. 'Mi sada znamo sta se dogodilo izvan svake sumnje', rekao je Mekloski sudu.

Nikolicevo priznanje krivice i opredeljenje da nastavi saradnju sa tuzilastvom je takodje i 'ogromno olaksanje' za zrtve i njihove rodjake koji bi u suprotnom bili pozvani da svedoce u slucaju Blagojevicu i u drugim slucajevima, sto bi, prema tuziocu, za neke od njih bilo ponovno svedocenje.

To su argumenti kojima je tuzilac potkrepio svoju preporuku da bi fer i pravicna kazna bila od 15 do 20 godina zatvora. U svom izlaganju, Mekloski nije rekao nista negativno o Nikolicu, ukazujuci na znacaj koji tuzilastvo poklanja njegovom priznanju.

Sa svoje strane. Nikolicev branilac gospodin Veselin Londrovic je poceo svoje izlaganje izjavljujuci: 'Odbrana prihvata nalaz da je ovaj masakr jedan od najgorih zlocina u Evropi nakon Drugog svetskog rata'. On je pred sudom rekao da glavne stvari koje treba uzeti u obzir prilikom izricanja kazne jesu tezina krivicnog dela (u Nikolicevom slucaju 'progoni') i individualna odgovrnost okrivljenog. Gospodin Landrovic je tvrdio da njegov klijent nije imao centralnu ulogu ni u planiranju ni u sprovodjenju srebrenickog masakra. Nije imao ni komandnu odgovornost, koja je bila na glavnom stabu VRS ili na komandi Drinskog korpusa VRS. Njegova odgovornost bila je u pomaganju da se organizuje transport zena i dece iz Potocara, i zatvaranje zdravstveno sposobnih muskaraca Muslimana pre njihove egzekucije. Po tvrdnji branioca Nikolic nije nikoga fizicki zlostavljao, premda je bio svestan da su muskarci Muslimani bili zlostavljani i napadani i nije nista ucinio da to spreci.

Gospodin Londrovic je tada uporedio poziciju gospodina Nikolica sa pozicijom gospodje Biljane Plavsic, koja je ranije priznala krivicu po jednoj tacki za progone I bila osudjena na jedanaest godina zatvora (na kaznu koju izdrzava u Svedskoj). Gospodja Plavsic, koja jeste imala komandnu odgovornost, je proglasena odgovornom za progone u 37 opstina, dok se Nikoliceva odgovornost proteze samo na jednu. Ona je odgovorna za 50000 mrtvih, rekao je branilac, dok je njegov klijent odgovoran za 'samo' 7000. Kada smrt dostigne ovaj nivo, takva poredjenja se cine irelevantnim i sramnim (barem za pisca ovih redova).

Suprotno gospodinu Nikolicu, Biljana Plavsic je odbila da saradjuje sa Kancelarijom tuzilastva. Ona je bila jedan od vodja RS, dok je Nikolic bio nedobrovoljno mobilisani oficir koji nije imao moci da zapocne istragu o zlocinima. Gospodin Londrovic je zakljucio: 'Imajuci sve ovo na umu, odbrana Momira Nikolica, uz svo duzno postovanje, smatra da ne bi bilo odgovarajuce osuditi Momira Nikolica na duzu kaznu od one izrecene Biljani Plavsic'. Ovakav argument pruza dodatnu podrsku kritikama 11-godisnje kazne Plavsicevoj. Ova kazna, koja je jedna od najpopustljivijih koju je sud izrekao, predstavlja veoma problematican standard za buduce kaznjavanje.

O olaksavajucim okolnostima, gospodin Londrovic je naveo pred sudom da 'nas zamasna kolicina olaksavajucih faktora navodi da tvrdimo da je Nikolic zasluzio ublazavanje kazne'. Kao primarne medju njima branilac je naveo Nikolicevo priznanje krivice, koje je ohrabrilo druge da istupe i priznaju svoje zlocine i doprinelo 'sustinskoj misiji' suda 'da utvrdi istinu u vezi sa zlocinima za koje ima nadleznost'. Gospodin Landrovic je nastavio: 'To je obezbedilo jedinstven i nesporni mehanizam za utvrdjivanje cinjenica koji veoma doprinosi izgradnji mira i pomirenja izmedju pogodjenih zajednica'. On je dodatno rekao da je to sacuvalo znacajna sredstva, koja bi bila potrosena za sudjenje, istragu i troskove odbrane.

Takodje, Nikoliceva saradnja sa tuzilastvom je olaksavajuca okolnost priznata Pravilnikom suda o postupku i dokazima. Pretresno vece pozvalo je tri svedoka kao svedoke suda da bi moglo da odluci koliko je kooperativan Nikolic zaista bio, nakon sto je ustanovilo da je on lagao da je pocinio vise zlocina nego sto stvarno jeste. Uz to, tuzilastvo je otkrilo pred sudom da je okrivljeni koji je priznao krivicu u drugom slucaju, Miroslav Deronjic, negirao Nikolicevu tvrdnju da je imao neformalan sastanak sa Deronjicem u noci 13. jula 1995. godine na kome je razgovarano o mestu na kome bi trebalo da budu ubijani muskarci Muslimani. Svedoceci na Nikolicevom rocistu za izricanje kazne, Deronjic je izjavio da se ne moze zakleti da Nikolic nije bio na tom sastanku. Bilo je to zbunjujuce vece, sa mnogo ljudi koji su dolazili i odlazili. Pretresno vece se usredsredilo na pitanje Nikolicevog kredibiliteta, dok je tuzilastvo pokusalo da ponovo uveri sud da je gospodin Nikolic pouzdan i da je pruzio znacajnu pomoc Kancelariji tuzilastva.

Pored svedocenja na sudjenju Blagojevicu, gospodin Nikolic 'je dao imena, opisao incidente, objasnio ucesce vojnih I policijskih jedinica, i pruzio druge informacije koje pre toga nisu bile dostupne tuzilastvu', izjavio je advokat Londrovic, ponavljajuci ono sto je tuzilac vec rekao. Branilac je takodje sudijama rekao da bi 'Pretresno vece trebalo da uzme u obzir cinjenicu da je za odluku gospodina Nikolica da bude prvi srpski oficir koji ce saradjivati bila potrebna posebna hrabrost, imajuci u vidu da zvanicne vlasti u Republici Srpskoj jos uvek nisu priznale da su se zlocini dogodili nakon pada Srebrenice'. Branilac je takodje naglasio da je Nikolicevo priznanje ohrabrilo druge, na primer njegovog bivseg saoptuzenog Dragana Obrenovica, da istupe i priznaju svoju krivicu.

Nakon isticanja da Nikolicevo pokajanje i odsustvo bilo kakvog prethodnog diskriminatorksog ponasanja takodje treba uzeti kao olaksavajuce okolnosti, Landrovic je zakljucio: 'Rasvetljavanje uloge drugih iz VRS i drugih pripadnika srpskog naroda ce naterati vlasti RS da napokon priznaju da su zlocin u Srebrenici izvrsili pojedinci i grupe koje su predvodile srpski narod. Samo se priznanjem i ustanovljavanjem ukupne istine o zlocinima moze ponovo izgraditi poverenje medju gradjanima Bosne i Hercegovine'.

Sa galerije u sudnici jedan, Nikolicevo prihvatanje odgovornosti i iskreno kajanje izgleda kao znacajan korak na veoma dugom putu pomirenja. To je put koji je bilo veoma tesko naci na bilo kojoj mapi mogucih buducnosti pre nego sto je Momir Nikolic rekao svoju istinu i izrazio veliku bol zbog svog ucesca u masovnom pokolju drugih ljudskih bica.