'Ko Puca Prvi, Duze Zivi'
Jugoslovenski vojnici koji se vracaju kucama govore o brutalnosti, hrabrosti i ocaju u neuspesnom ratu za ocuvanje Kosova u Srbiji.
'Ko Puca Prvi, Duze Zivi'
Jugoslovenski vojnici koji se vracaju kucama govore o brutalnosti, hrabrosti i ocaju u neuspesnom ratu za ocuvanje Kosova u Srbiji.
Draganov pradeda se borio protiv Nemaca u Prvom svetskom ratu, a njegov deda sa nacistima i komunistima u Drugom svetskom ratu. 1991. godine njegov otac koji je vojni rezervista poslan je u rat protiv Hrvata, medju kojima je imao mnogo prijatelja.
Njegov otac se vratio u invalidskim kolicima, a penziju koju prima kao invalid iznosi oko 30 maraka mesecno. Sada je dosao red na Dragana, u ratu protiv gerile kosovskih Albanaca i vazdusnih snaga NATO-a. Taj rat se zavrsio, medjutim, borba dvadesetcetvorogisnjeg Dragana je nastavljena.
On je postao jedan u grupi besnih vojnih rezervista koji su sa svojim oklopnim vozilima ovog meseca blokirali Kraljevo, grad u centralnoj Srbiji. Oni su protestvovali jer je drzava odbila da ih isplati a nedelje koje su proveli daleko od kuca, porodica i radnih mesta, ali njihovo nezadovoljstvo je mnogo dublje i nije izazvano samo nedostatkom gotovine.
"U mojoj vojnoj jedinici na Kosovu bilo je 20 ljudi, vecinom radnika i seljaka," kaze Dragan. "Mi nismo ispalili ni jedan jedini metak, ali pet mojih drugara je poginulo od kasetne bombe NATO-a a dvojica od albanskih snajpera."
"Povukli smo se sa Kosova, srpski civili koje je trebalo da zastitimo su nas pozdravili kletvama, i otisli kao olinjali psi. Otisli smo kao kurve. A ovde nas je docekala Miloseviceva televizija. Rekli su nam da smo pobedili! A protiv koga smo u stvari pobedili?" Na osnovu zvanicnih brojki, u koje mnogi sumnjaju, iz Kraljeva, grada koji ima 50.000 stanovnika, 41 je ubijeno u akciji za vreme sukoba dok je 90 ranjeno. Leskovac, jos manji grad u istocnoj Srbiji, izgubio je 57, a preko 100 je ranjeno.
Mozda se nikad nece saznati koliki su tacno gubici, jer i vojska i vlada ne daju jasne podatke. Kada se rat zavrsio u junu, general Nebojsa Pavkovic, koji je komandovao vojskom na Kosovu do njenog povlacenja, rekao je da je 161 njegovih ljudi tamo poginulo.
Mrtvi su prvi vraceni u Kraljevo, zatim su dosli ranjenici, iza kojih su dosli tenkovi Vojske Jugoslavije u povlacenju, a zatim izbeglice, na traktorima ili peske, u begu od odmazde Oslobodilacke vojske Kosova.
Niko ko je dosao ovim putem nije zadovoljan, cak ni oficiri kojima je putem dodeljeno ordenje. Medjutim, rezervisti imaju poseban razlog za bes. Iza sebe su na Kosovu ostavili rusevine, a kod kuce su ih sacekale rusevine.
Zato Dragan proklinje svoju sudbinu. Od trenutka kada je otisao sa Kosova, kaze, ima samo jednu zelju: "Da odem sto dalje od Srbije sto je to moguce, i da imam decu u nekoj drugoj zemlji, gde cu da im garantujem da im se nece ponoviti moja sudbina." Darko, je osamnaestogodisnji mladic iz grada i ljubitelj kompjutera, koji se nasao u kosovskom selu Kosare pored jugoslovensko-albanske granice.
"Jednom je granata pala na pola metra od mesta gde sam stajao," on se priseca. "Pogledao sam je i cekao da eksplodira. Kada sam shvatio da nece da eksplodira, sagnuo sam se i poljubio je. 'Hvala ti, devojko,' rekao sam, 'znas da nisam los decko...' " Kaze
da su borbe pretvorile ljude u zveri, cak i one koji ne bi zgazili ni mrava. Pogibija drugova ih je navela da krenu u odmazdu protiv Kosovara. Jedino pravilo, rekao je Darko, bilo je "pucaj privi, ziveces duze."
Za vreme najzescih okrasaja sa OVK, on i njegovi ratni drugovi su se zakleli da nikada nece ostaviti ranjene Oslobodilackoj vojsci Kosova.
"Negde oko ponoci, pogodila nas je kasetna NATO bomba," priseca se.
"(Njegovi drugovi) Sasa i Dragan poginuli su na mestu. Ja sam osetio ostar bol u stomaku i na ledjima. Mislio sam da cu umreti. Molio sam drugove da me radije ubiju nego da me ostave. Nosili su me tri kilometra preko planina, i dubokih sneznih nanosa. Spasili su moj glupi zivot, u kome nemam sta da pokazem osim ovih pet rana na telu."
Mnogi veruju da je vise vojnika ubila OVK nego NATO bombe. Nizi oficir iz Uzica, grada u zapadnoj Srbiji, veruje da su snajperi OVK bili opasniji od americkih bombardera B-52.
"Uz pomoc takve vazdusne sile, srpski piloti bi mogli da uniste pola zapadne Evrope," kaze. "Umesto toga Amerikanci su uspeli samo da uniste petnaest tenkova, par mostova i nekoliko fabrika - koje sada moraju ponovo da izgrade za Albance."
Vecina vojnih rezervista kazu da su svojevoljno otisli na Koovu, ali nisu voljni da govore o tome sta su tamo radili. Upitani o etnickom ciscenju i masovnom ubijanju albanskih civila, reaguju ljutito. "Tamo je bio rat," obrecnuo se Zoran L., tridesetogodisnji nastavnik iz Kraljeva, "ali ne takav kakav su prikazivali CNN i BBC ili onaj o kome su pevali Miloseviceva televizija i novine."
"Ja sam otac dvoje male dece i par puta sam spasio albanske majke sa njihovom decom iz kuca koje su gorele," kaze. Upitan ko je potpalio vatru, Zoran ponavlja isto sto i mnogi srpski ratni veterani.
"Na Kosovu, kao nigde drugde u svetu, postoji nepisani zakon krvne osvete. Kada Srbin ili Albanac ubiju nekoga, porodica zrtve mora da osveti smrt. Mi smo bili svedoci albanskih i srpskih krvnih osveta a bili smo i njihove zrtve..."
"Nisam se usudjivao da zaustavim Srbina koji je svetio smrt svoga oca koga su ubili Albanci. Taj Srbin je imao pravo na osnovu njegovog sopstvenog "zakona." Samo smo sahranjivali mrtve i molili Boga da nas ne pogode bombe ili snajperi."
Jedan njegov drug, koji je bio stacioniran na jugoslovensko-albanskoj granici za vreme rata, objasnjava da je njegova jedinica naisla na tesko ranjenog Albanca u spaljenoj kuci. Pruzili su mu medicinsku pomoc i pustili ga iz kampa deset dana kasnije. "Sledeceg jutra smo ga nasli mrtvog. Njegovi Albanci su ga ubili i nozem mu izrezali "OVK" na celu. Albanci nas toliko mrze da su voljni da ubiju svoje ljude ako su ih Srbi spasli."
Rade D., takodje vojni rezervista iz Uzica, je proveo dva meseca na jugu Kosova, u okolini Peci. Pre rata je bio poljoprivrednik bez znacajnog vojnog iskustva, i ipak mu je naredjeno da se prikljuci vojnicima u opasnoj potrazi za neprijateljem zonu po zonu.
Otkada se vratio ne moze da spava, i pita se kakve su mentalne posledice post-traumatskog stresa, koji se ponekad naziva i "vijetnamskim sindromom" po psiholoskim poremecajima kod americkih vojnika izazvanim njihovim iskustvom u ratu.
"Albanski snajperisti su nas napali sa krovova i dvojica nasih ljudi su poginuli," priseca se. "Onda smo poceli da granatiramo kuce. Kuce su gorele, a albanske zene i deca su istrcali na put, a muskarci, mogli smo da vidimo, prema sumi."
"Krenuli smo za njima i uhvatili trojicu. Pitali smo ih ko je pucao a oni su se pretvarali da ne razumeju. Vezali smo ih i odveli u komandu na ispitivanje, ali su lokalni (kosovski) Srbi presreli nasu patrolu i pred nama ubili svu trojicu."
"Onda smo ponovo krenuli u pretragu i skoro smo otvorili vatru na paravojnu grupu iz Srbije, koji su primenjivali svoja sopstvena pravila. To nije bio rat, to je bila ludnica, u kojoj je svaki ludak mislio da je general."
Pripadnici paravojnih jedinica nisu pokazali mnogo milosti prema zarobljenicima, niti su obracali paznju na rezerviste. "Jednom smo hteli da oslobodimo grupu Albanskih muskaraca," kaze Rade. "Dosla je paravojska i rekli su da su prepoznali dvojicu iz OVK. Psovali su na nas i nazivali nas "glupim Titovim partizanima." Odveli su Albance i nestali u nepoznatom pravcu."
Nekim pripadnicima paravojnih jedinica se iskustvo nije dopalo. Boban, 32, veteran iz ratova u Hrvatskoj i Bosni, se prijavio kao dobrovoljac.
"Otisao sam na Kosovo ne zato sto volim Milosevica, ili zato sto mrzim Albance, vec da iskoristim svoje vojno iskustvo da bi pomogao kosovskim Srbima da odbrane svoje kuce."
"Ali dok smo mi branili njihove kuce, oni su bili u susedstvu i pljackali albanske kuce!", on kaze. "Ne mogu da verujem da televizor nekog Albanca ovim Srbima znaci vise od njihovog sopstvenog zivota."
Isto tako mu je tesko da razume kosovske Albance. "OVK je ubila vise svojih ljudi nego mi. Ubijali su ih samo zato sto su radili u srpskim fabrikama i zato sto su ih na neki nacin smatrali lojalnim srpskom rezimu." Jedan drugi rezervista iz Kraljeva je video kada mu je 6 drugova poginulo a 20 ranjeno.
"Kada smo isli u akciju granatirali smo kuce. Jednom smo greskom pogodili srpsku kucu," kaze. "Nismo znali teren. Lokalni Srbi su bili previse zauzeti osvetom prema svojim susedima ili trazenjem dobrih kola koje bi ukrali da bi nam bili vodici."
"A sta sada? Porodica mog druga koji je poginuo u borbi prima drzavni dodatak koji iznosi samo 25 nemackih maraka. Bojim se da ni citava drzava i Milosevic vise ne vrede!"
Autor je novinar iz Srbije cije ime se ne objavljuje.
