Karadžićev svedok negira minobacački napad

Rachel Irwin

Senior Reporter

Thursday, 25 October, 2012

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 762, 25. oktobar 2012.)

Nekadašnji oficir vojske bosanskih Srba posvedočio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da u avgustu 1995. minobacačka granata nije mogla da pogodi sarajevsku pijacu Markale – što je tvrdnja koju su prethodno izneli tužioci.

„Ne mislim da je granata [od 120 milimetara] mogla da padne na Markale . . . to su oružja koja veoma dobro poznajem. Da pogodite takvu lokaciju – pa, to je prosto nemoguće. Dajem svoj život da je tako“, kazao je svedok odbrane Stevan Veljović, koji je svedočio u korist ratnog predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića.

Optuženi već dugo tvrdi da je napad na pijacu Markale, koji se odigrao 28. avgusta – i u kojem su poginule 34 osobe, dok ih je ranjeno dvostruko više – organizovala vojska bosanske vlade, odnosno da ga nisu izvele srpske snage za koje je on bio odgovoran.

Reč je o drugom od dva velika napada na pijacu Markale, koji ne treba mešati sa onim koji se odigrao u februaru 1994.

Argument da je napad iz 1995. bio izrežiran odbačen je u presudi koju je Tribunal 2007. godine izrekao Dragomiru Miloševiću – bivšem komandantu Sarajevsko-romanijskog korpusa vojske bosanskih Srba, koji se trenutno nalazi na odsluženju zatvorske kazne u trajanju od 29 godina.

Tužioci navode da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. u Bosni bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi. Karadžićeva vojska se tereti da je namerno otvarala snajpersku i artiljerijsku vatru na civilno stanovništvo, kako bi „vršila teror“ nad njim.

U optužnici se navodi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Karadžić je uhapšen jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. Pred sudom se brani samostalno.

Okrivljeni je u sudnici rekao da je Veljović tokom rata obavljao različite dužnosti u Sarajevsko-romanijskom korpusu. Od početka avgusta 1995., svedok je bio komandant Četvrte sarajevske brigade.

Okrivljeni je pročitao kratki sažetak Veljovićeve izjave, u kojoj se pojavljuje i tvdnja da je baterija 120-milimetarskih minobacača, koja je bila locirana u Sarajevu, u avgustu 1995. prebačena u jugoistočnu opštinu Trebinje, kako bi se pomoglo tamošnjim snagama bosanskih Srba. Stoga takav minobacač nije mogao da bude upotrebljen za napad na Markale – rekao je Karadžić sudu.

Okrivljeni nije postavljao nikakva dodatna pitanja svedoku.

Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužilaštva, tužiteljka Kerolin Edžerton (Carolyn Edgerton) osvrnula se na Veljovićeve tvrdnje u vezi sa napadom na Markale izvršenim 1995. Ona je ukazala na to da svedok u svom iskazu na suđenju Dragomiru Miloševiću nije negirao da se dotični incident desio, te da nije ni spominjao da je minobacačka baterija bila poslata negde izvan Sarajeva.

„Na koje bi svedočenje trebalo da se oslonimo?“, pitala je Edžertonova u jednom trenutku.

Svedok je insistirao na tome da je vojska minobacačku bateriju poslala u Trebinje pre napada na Markale od 28. avgusta, te da ona nije odgovorna za taj masakr.

Umesto toga, municija koja je eksplodirala na pijaci bila je, po njegovim rečima, „postavljena i aktivirana daljinskim putem“.

„Naše je mišljenje da su to učinile muslimanske snage, iz propagandnih razloga“, kazao je Veljović, dodajući da u svom prethodnom svedočenju to nije spominjao, jer ga o tome niko nije pitao.

Edžertonova je nastavila da insistira na tom pitanju, pogotovo u svetlu nove tvrdnje da je minobacačka baterija bila iseljena izvan grada.

„Ovaj incident predstavlja jedan od najkontroverznijih događaja u čitavom sukobu oko Sarajeva. U slučaju [Dragomira] Miloševića, Vi ste kao svedok imali poslednju priliku da iznesete te dokaze, a kažete da Vam čak nije palo na pamet da to učinite“, rekla je ona.

Pre no što je svedok mogao da odgovori, Karadžićev pravni savetnik, Piter Robinson (Peter Robinson), podneo je prigovor, ali je tužiteljka nastavila da vrši pritisak na svedoka.

„Bili ste u prilici da na suđenju [Dragomiru Miloševiću] govorite o minobacačkoj bateriji, a sada tvrdite da je jedini razlog zbog kojeg ste odlučili da to ne učinite bilo to što Vam to pitanje nije bilo postavljeno?“, pitala je Edžertonova.

Robinson je ponovo protestvovao, rekavši: „To je nepravično pitanje. On nije bio u prilici da pokreće teme. Mogao je samo da odgovara na ono što su ga pitali. Ona naglašava da je to [bilo] izostavljeno na svedočenju u slučaju Milošević – što je najdalje dokle se može ići.“

„Pošteno“, odgovorio je predsedavajući sudija O-Gon Kvon (O-Gon Kwon).

Potom se tužiteljka Edžerton osvrnula na izveštaj vojske bosanskih Srba o „dostupnosti municije i goriva za borbena vozila“, kojeg je Veljović lično potpisao 31. avgusta 1995.

U tom su izveštaju, po rečima Edžertonove, navedeni podaci o naoružanju i vozilima koji su bili dostupni Veljovićevoj jedinici, a među kojima su i „neki samohodni topovi i izvestan broj minobacača, uključujući one od 120 milimetara“.

„Čini se da taj dokument, koji nosi datum 31. avgust 1995., dovodi u sumnju Vašu tvrdnju da je minobacačka baterija Vaše brigade bila izvan Sarajeva“, rekla je Edžertonova svedoku.

Veljović je odgovorio da u tome nema „ničeg iznenađujućeg“.

„Popisao sam opremu koja je pripadala pojedinim bataljonima. Načinio sam spisak svih materijala i opreme kako bih bio siguran da ih imamo“, kazao je on.

Potom je tužiteljka prešla na temu avio-bombi, za čiju se upotrebu u Sarajevu tereti vojska bosanskih Srba. One su bile modifikovane kako bi ih se moglo bacati sa zemlje.

Veljović je potvrdio da su avio-bombe bile „neprecizne“ i da je vojsci bilo „dozvoljeno da ih koristi samo na nenaseljenim područjima“, pošto one izazivaju veliku štetu. One nisu bile korišćene na naseljenim područjima, „jer smo mogli da pogodimo sopstvene civile“, dodao je on.

On je rekao kako bi „trebalo da bude tačno“ to da o načinu upotrebe avio-bombi odlučuje komandant korpusa ili brigade, uz odobrenje glavnog štaba vojske.

Edžertonova mu je potom pokazala izveštaj koji je Sarajevsko-romanijski korpus 7. aprila 1995. poslao glavnom štabu, i u kojem se navodi da je jedna avio-bomba, teška 250 kilograma, bila ispaljena na područje Hrasnice u Sarajevu.

„Ovaj dokument sugeriše da se dešavalo nešto drugo, a ne ono što ste rekli“, kazala je Edžertonova.

Svedok je rekao da bi detonacija tako velike avio-bombe imala „toliku razornu moć“ da bi se čula „na udaljenosti od 60 kilometara“.

On je rekao da bi sarajevske Zaštitne snage Ujedinjenih nacija, poznatije kao UNPROFOR, registrovale takav incident, ali da „one nikada nisu spomenule da se na teritoriji grada Sarajeva dogodilo bilo šta slično“.

„Da li Vi onda tvrdite da se to nije desilo?“, pitala je Edžertonova.

„Nije se desilo“, kazao je svedok, dodajući da je tokom svog ranijeg svedočenja video izveštaje UNPROFOR-a u kojima stoji da je u Sarajevu sve bilo „mirno“.

Hrasnica je, po njegovim rečima, veoma blizu gradskog aerodroma i UNPROFOR „bi čuo [eksploziju]; oni bi nekoga obavestili o tome. To se nije desilo.“

Edžertonova je pročitala odlomak iz jednog izveštaja vojske bosanskih Srba, kojeg je glavni štab 7. aprila 1995. poslao lično Karadžiću. Tamo se navodi da je na „neprijateljske aktivnosti adekvatno odgovoreno tako što je na centar Hrasnice ispaljena jedna avio-bomba [od] 250 kilograma“.

„Ovaj dokument pokazuje ne samo to da je Karadžić bio obavešten, [nego] protivreči Vašoj tvrdnji da se to nije dogodilo“, kazala je Edžertonova.

„Ne znam šta je glavni štab javio vrhovnoj komandi. Ne znam ništa o tome. Zbog toga sam se pozvao na izveštaj UNPROFOR-a koji se odnosi na četvorodnevni period koji je relevantan i poklapa se sa ovim događajem. U tom periodu je, prema njihovim navodima, situacija u Sarajevu bila mirna“, rekao je svedok.

Edžertonova je ukazala na to da je Veljović prethodno posvedočio da je bio upoznat sa svim dešavanjima u brigadi, te da je sudelovao i u pisanju tih izveštaja.

„Dakle, na šta da se oslonimo, gospodine Veljoviću?“, pitala je Edžertonova.

Svedok je ponovio da on nije sačinio taj izveštaj, da ne zna ništa o tome da je bomba ispaljena, i da je „jedino UNPROFOR mogao da zna za to“.

„Dakle, suprotno onome što ste rekli u slučaju Milošević, i onome što ste rekli danas – da bomba nije ispaljena – Vi sada kažete da ne znate ništa o tome. Da li je to tačno?“, pitala je Edžertonova.

„Nisam znao ništa o tome. Rekao sam Vam da bi se detonacija čula na 60 kilometara. Vojnici UNPROFOR-a su bili tamo; oni bi to čuli“, ponovio je svedok.

Potom se umešao i sudija Kvon, koji je rekao da je Veljovićevo svedočenje „teško pratiti“.

„Sasvim su različite stvari reći da avio-bomba nije ispaljena i reći da to ne znate. Čak i nakon što ste upoznati sa dokumentima po kojima je avio-bomba ispaljena, Vi i dalje tvrdite da ona nije ispaljena, što znači da su ti izveštaji bili lažni“, rekao je sudija.

Svedok je odgovorio kako „u tom trenutku možda“ nije bio tamo i nije mogao da zna da li je bomba ispaljena.

„Ukoliko je UNPROFOR potvrdio da je ispaljena – onda jeste, to se i desilo. Ja ne znam ko je to potpisao u ime Sarajevsko-romanijskog korpusa, ko u ime glavnog štaba, i poslao predsedniku Karadžiću“, rekao je Veljović.

Sudija je ponovo doveo u pitanje svedokove navode.

„Dakle, da bismo bili sigurni: Vi tvrdite da, ukoliko u izveštaju UNPROFOR-a nije potvrđena sadržina tog [vojnog] dokumenta, ovo [eksplozija avio-bombe] nije istina?“, pitao je on.

„Da, jer sam možda toga dana ja bio u Rogatici i zbog toga ne znam za bombu. Možda sam bio kod kuće . . . Ako je izveštaj UNPROFOR-a potvrdio da je ispaljena, onda jeste – ali oni kažu da je bilo mirno, tako da nije ispaljena“, rekao je svedok.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.