Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KARADŽIĆ SASLUŠAN U VEZI SA NAVODIMA O PRISILNOM RASELJAVANJU

Svedok optužbe govori o ljudima na koje je vršen pritisak da se odreknu svojih domova.
By Rachel Irwin

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 647, 31. maj 2010.)

Bivši predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić, izjavio je protekle sedmice da je za vreme bosanskog rata svojim policijskim snagama naredio da spreče prisilno raseljavanje nesrpskih civila.

Karadžić je to rekao nakon što je svedok tužilaštva, pukovnik Kolm Dojl (Colm Doyle), pokrenuo pitanje „ljudi koji su bili prisiljeni da se odreknu svojih domova“.

Dojl je od oktobra 1991. do marta 1992. bio čelnik Posmatračke misije Evropske komisije (European Commission Monitoring Mission, ECMM) u Bosni. Od marta do avgusta 1992. bio je lični izaslanik lorda Pitera Karingtona (Peter Carrington), koji je pokušao da uspostavi mir između zaraćenih strana.

Karadžić tvrdi da je svojoj policiji u dva navrata izdao naređenje da spreči prisilno raseljavanje – najpre u junu 1992., a onda i u avgustu iste godine. Nakon što je naglas pročitao tu svoju naredbu, on je izjavio da ugovori o kojima je Dojl govorio „nemaju nikakvu pravnu vrednost i da se mogu proglasiti ništavnima“.

Dojl je odgovorio da bi bio „zadovoljan da vidi da se po njima postupalo“.

„To znači da je ta praksa bila opštepoznata i da je postojala sve do ovog trenutka, kada je, kao što s pravom ističete, postala protivzakonita“, nastavio je Dojl.

Karadžić se narogušio na ocenu da se radilo o nečemu što je bilo „opštepoznato“.

„Nije“, rekao je Karadžić, dodajući da je takva praksa postojala u svega dve opštine.

Ovo pitanje je bilo pokrenuto prilikom svedočenja Sulejmana Crncala – drugog svedoka na suđenju Karadžiću. Crncalo je živeo na Palama, a izjavio je da je bio prisiljen da svoju kuću razmeni za kuću jednog bosanskog Srbina iz Sarajeva.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je tvrdio da je Crncalo otišao dobrovoljno i da razmena kuća nije bila prisilna.

Dojl je pak protekle sedmice izjavio kako je zadovoljan time što je Karadžić pokušao da reši to pitanje, ali da mu „nisu poznate posledice te direktive“.

„Da li Vam je možda poznato da nismo ispunili svoja obećanja?“, upitao je Karadžić.

„To mi nije poznato“, odgovorio je Dojl. „Naprosto – ne znam.“

Prethodno je Karadžić Dojla ispitivao o brojnim prekidima vatre koji su za vreme rata bili potpisivani.

„Da li ste saglasni sa time da smo mi sve vreme nudili demilitarizaciju Sarajeva, dok su Muslimani to odbijali?“, pitao je on.

Dojl je odgovorio da je „sklopljen izvestan broj sporazuma o prekidu vatre i da tim povodom ništa nije učinjeno“.

„Postojao je osećaj da neki ljudi u mirovnim pregovorima žele da ostave utisak da sarađuju sa međunarodnom zajednicom“, nastavio je Dojl. „Na temelju prekida vatre ne mogu se meriti postupci koji su usledili.“

Dojl je rekao i da je vojska bosanskih Srba počela da se uobličava znatno pre no što je u maju 1992. formirana. „Ne stvarate vojsku preko noći“, kazao je on.

Dojl je dodao da je, zajedno sa ostalim posmatračima ECMM-a, video „mnoštvo dokaza da naoružanje i tenkovi“ bivaju upućivani u štab bosanskih Srba na Palama. „Nije sporno da se to dešavalo“, rekao je on.

„Ima puno toga što jeste sporno“, uzvratio je Karadžić.

Dojl je rekao i da je, nakon što je Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) počela da se povlači iz Hrvatske, „najveći deo“ opreme bio prepušten bosanskim Srbima. JNA je zvanično raspuštena u maju 1992.

Dakle, postojala je – tvrdi Dojl – „lagana tranzicija“, u kojoj su jedinice JNA postale jedinice bosanskih Srba. Karadžić je, međutim, ocenio da su Bošnjaci još 1991. počeli da stvaraju tajnu vojsku. Oružje joj je, kako je rekao, stizalo „odasvud“ – uključujući i Iran.

Karadžić je potom istakao kako je bivši bosanski predsednik Alija Izetbegović 1991. sklopio „tajni savez“ protiv Jugoslavije i JNA, sa ciljem da „povede rat“ protiv obe.

„Ne znam ništa o tome“, uzvratio je Dojl.

Karadžić je potom opisao nekoliko akcija vojske bosanske vlade, kao i „Zelenih beretki“ – paravojne formacije koja je navodno delovala u njenom sastavu.

Opširno je govorio i o incidentu koji se odigrao 3. maja 1992., kada su na vojnike JNA – sa kojima je bilo dogovoreno povlačenje iz kasarne Maršal Tito u Sarajevu – bosanske snage otvorile vatru u kojoj je nekolicina vojnika JNA poginula.

To povlačenje je bilo deo sporazuma kojim je osigurano oslobađanje Izetbegovića, koga je sa sarajevskog aerodroma – neposredno po povratku sa mirovnih pregovora u Lisabonu – 2. juna kidnapovala JNA.

Ovaj incident je i razlog za nedavni pokušaj Srbije da isposluje izručenje bivšeg člana bosanskog predsedništva Ejupa Ganića, koji je faktički bio na vlasti u vreme dok je Izetbegović boravio u pritvoru. Beograd traži da sudi Ganiću, jer ga tereti za smrt vojnika JNA.

Ganić je uhapšen na aerodromu Hitrou (Heathrow) 1. marta, a u Londonu će tokom leta biti održano saslušanje o njegovom izručenju.

Dojl je prošle sedmice kazao da je sudelovao u pregovorima o Izetbegovićevom oslobađanju, te da je bio zabrinut zbog toga što je smatrao da povlačenje jedinica JNA iz Sarajeva „nije održiva opcija“.

„Bili smo svesni da se vojne komande nalaze u okruženju naoružanih bosanskih Muslimana“, kazao je on. Međutim, dodao je i da je Izetbegović „garantovao bezbednost“ te kolone.

„Situacija je bila veoma opasna“, kazao je Dojl. „Zbilja znam i prihvatam da je kolona napadnuta i da su neki pripadnici JNA poginuli.“

Nakon što se pozvao na još nekoliko primera navodnog delovanja bosanske vojske, Karadžić je Dojla upitao „šta je još potrebno da bi se pokazalo ko je za rat, a ko nije?“

„Ta dejstva Muslimana bila su borbene prirode“, nastavio je on.

„Ne slažem se sa Vašom ocenom“, uzvratio je Dojl. „Imali smo etničko čišćenje ogromnih razmera [i] to nam ne pokazuje da su bosanski Srbi bili tolerantni prema ostalim zajednicama.“

Suđenje se nastavlja ove sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.