Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Karadžić pobija istragu o granatiranju

Okrivljeni tvrdi da je analiza artiljerijskih incidenata, koju je izvršio svedok optužbe, bila beznačajna i nejasna.
By Rachel Irwin

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 660, 10. septembar 2010.)

Bivši predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić, optužio je ove sedmice jednog svedoka za sprovođenje „aljkave“ istrage o brojnim artiljerijskim incidentima koji su se dogodili tokom opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca.

Svedok optužbe Ekrem Suljević, po zanimanju mašinski inženjer, radio je tokom rata kao istražitelj pri protivdiverzantskom odeljenju ministarstva unutrašnjih poslova bosanske vlade.

Prilikom ranijih svedočenja u druga dva slučaja, Suljević je bio ukratko ispitivan od strane tužilaštva, dok se ove sedmice u Haški tribunal vratio kako bi ga ispitao Karadžić, koji nastavlja da se brani samostalno.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je osporavao Suljevićevu metodologiju i ono što su dotične istrage uopšte mogle da ustanove.

„Ova krivična istraga je izvedena na aljkav način i ne može biti korišćena u ovom sudu, pa ni u bilo kom drugom sudu“, rekao je Karadžić u jednom trenutku.

Okrivljeni i svedok su raspravljali i o nekoliko konkretnih napada, uključujući i onaj koji se odigrao u Dositejevoj ulici 16. juna 1995. U optužnici se navodi kako je jedna modifikovana avionska bomba pala sa teritorije bosanskih Srba i „pogodila zgradu UMC-a [Univerzitetski medicinski centar] i odeljenje za onkologiju“, izazvavši znatnu štetu, pri čemu su lakše povređene tri osobe.

Suljević je izjavio da se njegov tim nije bavio procenom štete na licu mesta.

„Naš glavni cilj bio je da analiziramo krater – ukoliko to možemo tako nazvati, pošto je u ovom slučaju granata pogodila zid – kao i da prikupimo tragove“, rekao je on, dodajući da je na lice mesta bio pozvan nakon eksplozije, ali da nije siguran koliko je vremena proteklo od nje pa do početka istrage.

Suljević je rekao da je na osnovu ostataka nađenih u zidu bio u stanju da „utvrdi približan pravac iz kojeg je projektil dospeo“. Taj pravac se „poklapao sa lokalitetom na kojem su se nalazili položaji [bosanskih Srba]“, kazao je on.

Karadžić ga je pitao kako može da bude siguran u to, a Suljević je ukazao na razna naređenja vojske bosanskih Srba „u kojima se neprekidno ponavlja to da se proizvode lanseri i modifikovane avionske bombe“.

„Ne znam da je [vojska bosanske vlade] imala ijednu od tih [vazdušnih bombi, barem na] sarajevskom ratištu“, kazao je Suljević.

„Želite li da čujete šta ja mislim, gospodine Suljeviću?“, upitao je Karadžić nekoliko minuta kasnije, nakon što su raspravljeni još neki detalji u vezi sa eksplozijom.

„Mislim da na Dositejevu ulicu nikada nije pala vazdušna bomba, premda to područje jeste bilo prepuno legitimnih ciljeva“, nastavio je on. „Ne mogu da shvatim kako su Vas naveli na te zaključke čak i o samom pravcu iz kojeg je [bomba] dospela, pošto se oni temelje na potpuno nejasnim elementima na osnovu kojih se ništa ne može zaključiti, pri čemu nemamo čak ni fotografiju.“

„Nema tu ničeg nejasnog“, odgovorio je Suljević. „Prilikom svojih istraga na terenu ili forenzičkih analiza nikada nisam zapisivao ništa što nisam video, ili u šta nisam bio siguran . . Niko mi do sada nije sugerisao da kažem bilo šta iza čega ne bih mogao da stanem.“

Suljević je Karadžiću rekao kako, po njegovom mišljenju, „nema sumnje u to da je vazdušne bombe ispalila vojska Republike Srpske, čiji ste Vi bili vrhovni komandant“.

Karadžić ga je u više navrata pitao na temelju kojih podataka je izveo taj zaključak.

„Bombe koje su pale na grad Sarajevo – dobro je poznato odakle su one došle, kako artiljerijski projektili, tako i bombe“, kazao je Suljević.

Karadžić je nastavio da insistira na ovom pitanju.

„Zaključili ste da je to bila srpska bomba, pošto Muslimani nisu imali takve bombe, i jer su na Sarajevo padale srpske bombe. Jeste ili niste?“, pitao je Karadžić.

„Hoćete li da kažem kako ste sve bombe i sve projektile koji nisu pogodili cilj – u smislu da su ranili ili ubili nekoga – ispalili Vi i Vaša vojska? A da smo, tamo gde je bilo žrtava, mi njih sami sebi naneli?“, uzvratio je Suljević. „To je apsurdno.“

Tokom suđenja je Karadžić tvrdio kako je vojska bosanske vlade organizovala napade na vlastite civile kako bi izazvala simpatije međunarodne javnosti i ubrzala vojnu intervenciju.

Kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske, Karadžić je optužen za planiranje i nadziranje snajperske i artiljerijske kampanje protiv Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se tvrdi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“.

Nakon rasprave o eksploziji u Dositejevoj ulici, Karadžić se vratio artiljerijskom incidentu koji se odigrao na buvljoj pijaci na Baščaršiji, u samom Sarajevu, 22. decembra 1994.

Prema optužnici, na pijacu su pale „u kratkom razmaku dve granate“, kojom prilikom je ubijeno dvoje, a ranjeno sedmoro ljudi. Tužioci tvrde da su te granate stigle sa teritorije bosanskih Srba.

Suljević je rekao kako je sudelovao u pokretanju istrage, ali nije mogao da se seti kada je stigao na lice mesta. On je rekao da njegov tim „nije imao načina da sazna kada su projektili pali i utvrdi kada su ljudi poginuli“. Dodao je i da su, kada je on stigao na lice mesta, mrtvi i ranjeni već bili sklonjeni.

Karadžić je potom skicirao mesto zločina, što Suljević nije učinio.

„To je krivična istraga, pitanje krivičnog prava“, uzviknuo je Karadžić. „Dve osobe su ubijene. Nekoliko ih je ranjeno. Zašto to nije naznačeno na skici? Kako možemo ustanoviti način na koji su oni ubijeni i ranjeni – ili bi možda trebalo da se oslonimo na nečiju reč?“

Umešao se i predsedavajući sudija O-Gon Kvon (O-Gon Kwon), istakavši da nije shvatio „kako bi svedok bio u stanju da odgovori na ovo pitanje“.

Karadžić je potom svedoka pitao da li je izvršena „bolja istraga“ od one koju je on sproveo.

„Mogu da svedočim o onome što sam ja radio, i da potvrdim ono što ja znam, i što sam video na licu mesta“, odgovorio je Suljević. „Nisam ja autor ove skice.“

Karadžić je ponovio kako je istraga bila „krajnje aljkava i neupotrebljiva u svrhe krivičnog gonjenja“.

„Vi ne znate šta se dogodilo . . . imali ste ograničene ciljeve . . . da optužite Srbe u propagandne svrhe, ali za krivični postupak to nije dovoljno dobro“, nastavio je Karadžić. „Ne raspolažete relevantnim dokazima na koje se možete osloniti kako bi dokazali šta se dogodilo na buvljoj pijaci.“

Kasnije je Karadžić Suljevića pitao o tome šta je mislio da će se dogoditi sa istragama u vreme kada je radio na njima.

„Jeste li na sve to računali sa ciljem da se to nađe na nekom krivičnom sudu, ili je to učinjeno kako bi se okrivili Srbi?“, pitao je Karadžić.

„Ti izveštaji nisu sačinjeni kako bi se okrivili Srbi“, odgovorio je Suljević.

„Niste odgovorili na moje pitanje“, kazao je Karadžić. „Sa kojim ciljem je to učinjeno? Radi suda ili u propagandne svrhe?“

„Mi ništa nismo činili u propagandne svrhe“, odgovorio je Suljević.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je predočio i jedno naređenje koji je izdao Dragomir Milošević – general vojske bosanskih Srba, koji je počev od 1994. komandovao Sarajevsko-romanijskim korpusom. Miloševića su sudije Tribunala osudile na 29 godina zatvora zbog učešća u snajperskim napadima i granatiranju Sarajeva.

Ta konkretna naredba – koju je Suljević, na Karadžićevu molbu, naglas pročitao – ticala se srpske ofanzive koja je trebalo da bude izvedena na području Hrasnice i u kojoj je trebalo da bude upotrebljena i „vazdušna bomba“.

„Morala je biti odabrana najisplativija meta . . . kako bi se nanele najveće žrtve i materijalna šteta“, pročitao je naglas Suljević iz spomenute naredbe.

„Da li se to odnosi na civile i civilne mete?“, pitao je Karadžić.

„Koliko je vidim, ne kaže se ni da se odnosi na vojne“, odgovorio je Suljević. „Tu se kaže ’odabrati najisplativiju metu’. Možemo samo da nagađamo šta može biti najisplativije . . .“

Karadžić je upitao zbog čega bi u kontekstu vojnog napada fraza „isplativa meta“ trebalo da ukazuje na civile.

„Za vreme rata je celo Sarajevo bila meta, i čitavo Sarajevo je intenzivno granatirano“, odgovorio je Suljević.

„Da negde duž linije fronta nije bilo civila, možda bih i mogao da razmišljam drugačije“, nastavio je on. „Ali u gradu smo svi mi bili žrtve i mučenici – kod kuće, na pijaci, na poslu . . . Kuća u kojoj sam živeo je pogođena projektilom, a pogođen je i jedan tramvaj.“

„Gospodine Suljeviću“, umešao se Karadžić. „Ostavimo sada to po strani. Svi procesi se tiču upravo toga – [da li je] Sarajevo bespomoćna žrtva srpske vojske ili logor prepun legitimnih meta?“

Nakon što je Suljević okončao svedočenje, pred sudom se pojavio zaštićeni svedok koji je predstavljen kao KDZ088, s tim da je svoj iskaz u celosti dao iza zatvrenih vrata. Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.