Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Karadžić raspolagao „podrobnim informacijama“ o Srebrenici

Svedok analizira vojne operacije bosanskih Srba i stradanje bošnjačkih zarobljenika.
By Dzenana Halimovic
  • Richard Butler, prosecution witness in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Richard Butler, prosecution witness in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Dženana Halimović iz Sarajeva (TU br. 737, 20. april 2012.)

Suđenje bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, nastavljeno je ove sedmice svedočenjem jednog američkog vojnog analitičara koje se ticalo onoga što se dešavalo u istočnoj Bosni tokom 1995. godine.

Kao obaveštajni oficir Službe za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država, Ričard Batler (Richard Butler) je u Haškom tribunalu bio angažovan u periodu od aprila 1997. do novembra 2003. godine, i to kao vojno-obaveštajni analitičar Kancelarije tužioca (KT).

Batler se pogotovo bavio istragom oko Srebrenice, a napisao je i dva ekspertska izveštaja za KT, koji su se ticali vojne strukture, organizacije i funkcionisanja vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS).

Osim toga, on je obavio razgovore sa mnogim svedocima i analizirao presretnute razgovora koje su tokom bosanskog rata međusobno vodili brojni vojni i politički lideri Republike Srpske (RS).

Karadžić je optužen za planiranje i nadziranje ubijanja oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici, jula 1995. godine. Optužnica ga tereti za genocid, istrebljenje, ubijanje, progone i ostale zločine protiv čovečnosti, kao i ratne zločine.

Batler se već pojavljivao kao svedok optužbe na nekim suđenjima pred Haškim tribunalom.

On je ove sedmice pred sudom rekao kako je Karadžić bio dobro informisan o svim operacijama VRS-a u istočnoj Bosni tokom 1995. Ukazao je na to kako je 1992. na tom području – za koje je bio nadležan Drinski korpus VRS-a – bilo daleko više Bošnjaka nego Srba.

Batler je rekao i da je jedan od glavnih ciljeva političkog i vojnog rukovodstva bio taj da se istočna Bosna očisti od muslimanskih civila. Da bi to postigao, Karadžić je izdao dva dokumenta – Direktivu br. 4 u jesen 1992., i Direktivu br. 7 u martu 1995. godine – koja su bila upućena VRS-u. Batler je objasnio da je rukovodstvo bosanskih Srba tokom rata izdalo devet direktiva. Smisao Direktive br. 4 i Direktive br. 7 bio je da se za stanovnike enklava Srebrenica i Žepa stvori nepodnošljiva atmosfera potpune nesigurnosti, bez nade u opstanak.

Batler je pred sudom izjavio da je Karadžić Direktivu br. 7 izdao 8. marta 1995.

„Problem sa tom direktivom bio je u tome što se u njoj, osim legitimnih vojnih meta, kao mete vojnih operacija pominju i civili“, kazao je on, dodajući da je VRS na taj način „prešla crtu“.

Kao rezultat Direktive br. 7, kazao je on, VRS je u julu 1995. pokrenula operaciju „Krivaja 95“. Cilj te operacije bio je „da se razdvoje enklave Srebrenica i Žepa, i time popravi taktička pozicija VRS-a radi eliminacije tih enklava“.

Svedok je izjavio da je tadašnji komandant VRS-a, general Ratko Mladić, lično odobrio tu operaciju. Mladić trenutno pred Haškim tribunalom čeka početak suđenja za genoicid i ostale ratne zločine.

Tužioci su sudu predočili presretnuti razgovor koji je Karadžić 6. jula 1995. vodio sa tadašnjim zapovednikom Drinskog korpusa, generalom Milenkom Živanovićem.

Živanović je na mesto komandanta Drinskog korpusa bio postavljen prilikom osnivanja te formacije. 1. novembra 1992., da bi tu dužnost obavljao sve do 13. jula 1995.

Komentarišući taj razgovor, Batler je rekao kako on pokazuje da je Karadžić bio u potpunosti obavešten o onome šta se u to vreme dešavalo na području Srebrenice.

„Ovo ukazuje na činjenicu da je predsednik Karadžić, kao vrhovni komandant [VRS-a], sudelovao u svemu što se dešavalo”, kazao je Batler.

On je dodao kako je Karadžić „imao detaljne informacije ne samo o onome što se dešava u Srebrenici, nego i na drugim područjima“.

Batler je potom sudu rekao kako izveštaj RS-ovog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) pokazuje da je „taj proces [zarobljavanja muslimanskih nuškaraca nakon pada Srebrenice] započeo 12. jula uveče”.

On je objasnio da taj izveštaj ukazuje na to da je „u početku bilo na stotine [zarobljenika], a da ih je tokom tog dana uhvaćeno na hiljade”.

Prema dokumentima u koje je Batler imao uvid, broj zarobljenih Muslimana na području Nove Kasabe, Konjević Polja i Sandića je sa proticanjem tog dana „dramatično rastao“ – što je za VRS predstavljalo veliki logistički problem.

Svedok je rekao da je 13. jula oko 1,000 zarobljenika bilo odvedeno u skladište u Kravici, gde su istoga dana i likvidirani. Iste noći je oko 2,000 muslimanskih muškaraca bilo dovedeno u Bratunac, a nastavili su da pristižu i nakon toga.

„Njihov broj je premašio broj pripadnika VRS-a“, primetio je Batler, dodajući da je tokom noći više hiljada zarobljenika bilo dovedeno u Novu Kasabu i Konjević Polje.

Svedok je opisao i situaciju na području za koje je bila nadležna Zvornička brigada, rekavši da je vojska tamo „morala da reši problem dovođenja dovoljnog broja ljudi da bi pobila sve zarobljenike“.

Batler je rekao da su zarobljeni bošnjački muškarci i dečaci bili ubijani u selu Pilica i na farmi Branjevo, te da je VRS nastojala da obezbedi logističku podršku za uklanjanje tela.

On je ukazao na jedan dokument inženjerijske jedinice VRS-a, na osnovu kojeg se vidi kakva je oprema bila potrebna za taj zadatak.

„Ovo pokazuje da su oni [jedinice VRS-a] bili pod vojnom kontrolom i da su sudelovali u ukopima”, kazao je Batler.

Na pitanje sudije O-Gona Kvona (O-Gon Kwon) o tome da li su ubijanja bila naređena posredstvom lanca komandovanja VRS-a, Batler je odgovorio: “Morala su da budu.”

On je dodao i to da je svim jedinicama VRS-a bilo jasno da „ta naređenja moraju da budu izvršena, čak i ako su nezakonita“.

Dženana Halimović izveštava za RSE i IWPR iz Sarajeva.