Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KAKO JE BEOGRAD IZBEGAO OPTUŽBU ZA GENOCID

Izgleda da je Srbija iskoristila pravila Tribunala kako bi sprečila da bude osuđena za genocid pred Međunarodnim sudom pravde.
By IWPR ICTY
Kako IWPR saznaje iz pouzdanih izvora, Beograd se u više navrata pozivao na nacionalnu bezbednost da bi obustavio razmenu dokumenata između Haškog tribunala i još jednog međunarodnog suda koji su se ticali suđenja bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.



Nizom poteza sprečeno je da Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) otkrije krajnje osetljive transkripte sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane (VSO), koji su održavani u periodu od 1992. do 1995.



Mnogi veruju da ti transkripti, odnosno zapisnici sa sastanaka najviših zvaničnika, sadrže dokaze o direktnoj umešanosti Beograda u ratove u Hrvatskoj i Bosni tokom devedesetih.



Na zahtev advokata iz Beograda, pojedini segmenti dokumenata VSO-a, koji su predočeni MKSJ-u, ostali su pod velom tajne.



Srbija se očito nadala da Bosna zbog toga neće moći da ih upotrebi u parnici koju je, optužujući Srbiju za genocid, pokrenula pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Mnogi u Bosni veruju da je tajnost tih dokumenata sprečila da Beograd bude proglašen krivim za genocid koji je u njihovoj zemlji počinjen tokom devedesetih.



Nedugo nakon što je parlament tadašnje federacije Srbije i Crne Gore 17. marta 2003. izabrao Savet ministara, u Podgorici je – uz predsedavanje federalnog predsednika Svetozara Marovića – održana sednica tog tela na kojoj se raspravljalo o saradnji s Tribunalom.



Zbog upornog pritiska Kancelarije tužilaštva MKSJ-a, ministri su na pomenutoj sednici, početkom aprila, odlučili da se postojeći zakon o saradnji s Tribunalom izmeni.



Prema navodima naših izvora bliskih nekadašnjoj saveznoj administraciji, na sastanku je postignut konsenzus oko pitanja obima saradnje, pogotovo kada je reč o dokumentima iz vojnih arhiva koji je trebalo da budu predati Tribunalu.



Savet ministara Srbije i Crne Gore odlučio je da će učiniti sve što je u njegovoj moći da spreči otkrivanje onih dokumenata koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja nacionalne bezbednosti.



„Ukoliko Savet ministara ili vlade država članica zaključe da se ispunjavanjem zahteva Tribunala ugrožavaju suverenitet ili nacionalna bezbednost, Savet će narediti Ministarstvu inostranih poslova . . . da MKSJ obavesti o tome i podnese žalbu u skladu sa Tribunalovim Pravilnikom o postupku i dokazima“, kaže se u jednom članu novog zakona – čime je Srbiji i Crnoj Gori omogućeno da zahtevaju mere zaštite transkripata VSO-a koje je, na suđenju Miloševiću, potraživalo tužilaštvo.



Sledeći korak je, prema navodima našeg izvora, predstavljalo formiranje specijalnog tima unutar Ministarstva inostranih poslova, na čijem je čelu bio Goran Svilanović, koji je takođe predsedavao i Nacionalnim savetom za saradnju s Haškim tribunalom.



Ta grupa eksperata je paralelno rukovodila trima procesima koji su bili od vitalnog značaja za zemlju: njenom saradnjom s Tribunalom; parnicama koje su, pod optužbom za genocid, Bosna i Hrvatska protiv Beograda pokrenule pred MKS-om; te parnicom koju je Beograd pokrenuo protiv NATO-a zbog kampanje bombardovanja Kosova i Srbije tokom 1999.



Na čelu tog tima – čije je funkcionisanje nadzirao Svilanović – nalazio se Tibor Varadi, koji je bio i pravni zastupnik Srbije i Crne Gore pred MSP-om. Sve interne odluke Svilanović je prosleđivao Savetu ministara.



Tokom 2001. godine, tužilaštvo je od Beograda zatražilo da mu omogući ekspertski uvid u državne vojne arhive. Prevashodno je bilo zainteresovano za transkripte i zapisnike sa 60 sastanaka koje je VSO održao u periodu od 12. marta 1993. do 28. oktobra 1997.



Beograd, međutim, nije odgovorio na te zahteve, strahujući da će pomenuti dokumenti biti upotrebljeni u bosanskoj parnici za genocid. Prema navodima naših izvora u Srbiji, beogradski zvaničnici nisu bili spremni da otkriju taj materijal pre okončanja postupka pred MSP-om.



Sve do proleća 2003., Beograd je izbegavao da preda transkripte i zapisnike sa sastanaka VSO-a koji su se ticali optužnice protiv Miloševića. A tada je tužilaštvo od sudskog veća koje je vodilo postupak protiv Miloševića zatražilo da Srbiju i Crnu Goru primora da predoči transkripte sa sastanaka koji su održani u periodu od marta 1993. do kraja 1995., kada su u Bosni počinjeni neki od najtežih zločina.



Početkom juna 2003. godine, sudsko veće je Beogradu naredilo da preda transkripte VSO-a. Međutim, prema rečima našeg izvora, nedugo potom je i predstavnik vlade Srbije i Crne Gore, pozivajući se na Pravilo 54bis iz Pravilnika o postupku i dokazima, podneo zahtev da se na ta dokumenta primene mere zaštite.



Po tom pravilu „država može u roku od petnaest dana nakon uručenja naloga najaviti sudiji ili sudskom veću kako traži da se nalog poništi zbog toga što bi obelodanjivanje štetilo interesima nacionalne bezbednosti“.



Pre toga je glavna tužiteljica Karla del Ponte (Carla del Ponte) u pismu Svilanoviću saopštila kako se neće protiviti zahtevima Srbije za merama zaštite izvesnih dokumenata, ali je insistirala na tome da će te mere moći da budu primenjivane samo pod „specifičnim okolnostima, i na ograničene segmente“ materijala, kao i na tome da one moraju biti u skladu s pravilima Tribunala.



Zahtev Beograda za tajnošću sudsko veće je usvojilo 30. jula 2003. Nakon toga, zvaničnici su predali prvi paket transkripata kancelariji tužilaštva. Međutim, tužioci su morali da se povinuju odluci sudija da se, u skladu sa zahtevima zvaničnika Srbije i Crne Gore, obezbedi tajnost nekih delova zapisnika VSO-a. Ti zapisnici su onda korišćeni na zatvorenim zasedanjima u postupku protiv Miloševića.



Nakon prve odluke kojom je sudsko veće odobrilo mere zaštite pojedinih materijala koji se tiču sastanaka VSO-a, Srbija i Crna Gora su nastavile da od sudija zahtevaju da i ostala dokumenta budu tajna. Među njima su i dosijea generala bosanskih Srba, uključujući i onaj najvažnijeg begunca, generala Ratka Mladića, koji je tokom rata bio na platnom spisku jugoslovenske vojske.



Navedena su dosijea predstavljala i prvu ozbiljniju priliku dovedu u pitanje zahtev Srbije i Crne Gore za poverljivošću, pa su oni u svom podnesku od sudija zatražili da ta dokumenta budu objavljena.



Tužilaštvo je od žalbenog veća Tribunala zatražilo da ponovo razmotri odluku sudskog veća o poverljivosti tih dokumenata koja sadrže podatke o zvaničnicima bosanskih Srba.



Žalbeno je veće ponovo udovoljilo zahtevu Srbije da vojna dosijea ostanu tajna, ali je i upozorilo da su sve prethodne odluke sudskog veća u slučajevima kada se Srbija i Crna Gora pozvala na „zaštitu interesa nacionalne bezbednosti“ počivale na pogrešnoj interpretaciji Tribunalovog Pravilnika o postupku i dokazima.



Kancelarija tužilaštva je potom zahtevala da sudsko veće izmeni svoju „odluku o zahtevu Srbije i Crne Gore za primenu mera zaštite na temelju Pravila 54bis“.



Početkom decembra 2005., sudsko veće je to i učinilo. Izvori IWPR-a kažu nam i da je svega nekoliko dana kasnije pravni zastupnik Srbije i Crne Gore žalbenom veću Tribunala predao žalbu, i to pozivajući se na Pravilo 108bis Pravilnika o postupku i dokazima, koje preispitivanje odluka sudskog veća dozvoljava samo ukoliko se radi o „pitanjima od opšteg značaja u vezi sa nadležnošću Tribunala“.



Milošević je već bio mrtav kada su u aprilu 2006. petorica sudija žalbenog veća Tribunala podržala zahtev Srbije i odlučila da zapisnici sa sastanika VSO-a ne smeju da budu otkriveni javnosti.



Posledica te odluke bilo je i to da Bosna nije bila u prilici da se tim dokazima koristi pred MSP-om, u parnici za genocid protiv Srbije i Crne Gore.



MSP je, izazvavši veliki gnev brojnih bosanskih žrtava koje smatraju da je taj slučaj zataškan, presudio da Beograd nije kriv za genocid koji je u Srebrenici počinjen 1995. godine, a za koji su umesto toga okrivljeni lokalni Srbi.



Slobodan Kostić je novinar iz Beograda.