Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Jugoslovenski general oslobođen u žalbenom postupku

Sudije su procenile da pružanje vojne podrške snagama bosanskih Srba nije značilo i pomaganje i podsticanje zločina koje su one počinile.
By Rachel Irwin
  • Momcilo Perisic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Momcilo Perisic in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 778, 1. mart 2013.)

Žalbene sudije Haškog tribunala odbacile su ove sedmice osuđujuću presudu koja je srbijanskom generalu i komandantu jugoslovenske vojske, Momčilu Perišiću, bila izrečena za pomaganje i podsticanje masovnih zločina u Bosni. Naloženo je da se on odmah oslobodi.

Počev od avgusta 1993., Perišić je predstavljao najvišu vlast unutar jugoslovenske vojske. Boravio je u srbijanskoj prestonici Beogradu, gde je i ostao u vreme dok je rat besneo Bosnom i Hrvatskom.

U septembru 2011. osuđen je za pomaganje i podsticanje zločina počinjenih nad civilima tokom snajperske i artiljerijske kampanje protiv Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i tokom koje je poginulo više hiljada ljudi; kao i za pomaganje i podsticanje srebreničkog masakra, koji je počinjen 1995. i u kojem je ubijeno preko 7,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

U presudi iz 2011., sudije su zaključile da je Perišić „u više navrata iskoristio svoj autoritet za pribavljanje logističke i kadrovske pomoći, čime je [vojsci bosanskih Srba] bilo omogućeno da vodi rat koji je – kao što je i on znao – podrazumevao sistematske zločine nad muslimanskim civilima“. (Više o tome vidi u tekstu „Perišić – prvi beogradski zvaničnik koji je osuđen za zločine u Bosni“.)

Perišić je, kao vojni komandant, proglašen krivim i zato što nije kaznio pripadnike vojske hrvatskih Srba, poznatije kao Srpska vojska Krajine (SVK), zbog raketnih napada koji su u maju 1995. bili izvršeni na grad Zagreb.

Osuđen je na 27 godina zatvora, a u kaznu mu je uračunato i vreme koje je pre toga proveo u pritvoru. Bilo je to prvi put da je Haški tribunal doneo presudu protiv jednog državnog zvaničnika iz Srbije za zločine koji su u Bosni počinjeni tokom rata.

No, žalbene su sudije 28. februara pred prepunom galerijom za publiku – u kojoj su se nalazila lica koja su preživela srebrenički masakr, ali i rodbina okrivljenog – odbacile čitavu prvobitnu presudu.

Jedna predstavnica organizacije Majke Srebrenice bila je toliko uznemirena nakon saopštavanja oslobađajuće presude da su čuvari bili prinuđeni da je izvedu.

Perišić (68) je staloženo sedeo tokom saslušanja koje je trajalo sat vremena. Nije pokazivao nikakve emocije čak ni u trenutku kada je sudija Teodor Meron (Theodor Meron) naložio njegovo oslobađanje.

Čitajući presudu, sudija Meron je ukazao na to da je prvostepeno sudsko veće „propustilo da razmotri da li je konkretna pomoć gospodina Perišića“ dovela do zločina koje su izvršile snage bosanskih Srba, odnosno Vojska Republike Srpske (VRS).

Umesto toga, sudije su zaključile da je Perišić „značajno doprineo tim zločinima, znao da je njegova pomoć bila podrška zločinima u Sarajevu i Srebrenici, te bio upoznat sa opštom prirodom tih zločina“.

To, međutim, nije bilo dovoljno da bi se ustanovilo pomaganje i podsticanje, pogotovo zato što je okrivljeni bio „udaljen“ od samih zločina na terenu – preciziralo je žalbeno veće.

„Žalbeno veće . . . potvrđuje da nijedna osuda za pomaganje i posticanje ne može biti izrečena ukoliko konkretna usmerenost nije dokazana van svake razumne sumnje“, kazao je sudija Meron.

Budući da su sudije na prvostepenom suđenju „pogrešile“ u ovoj stvari, preostalo je da žalbeno veće razmotri jesu li Perišićevi postupci bili „konkretno usmereni na pomaganje i podsticanje VRS-ovih zločina u Sarajevu i Srebrenici“.

Iako je Perišić u periodu na koji se odnosi optužnica bio najviši oficir jugoslovenske vojske, žalbene su sudije zaključile da je „vrhovni autoritet u pogledu odbrambene politike i operativnih prioriteta“ predstavljao Vrhovni savet odbrane (VSO) Savezne Republike Jugoslavije (SRJ).

„Mada su sastancima VSO-a prisustvovale mnoge osobe, uključujući i gospodina Perišića, konačne odluke VSO-a donosili su politički lideri“, rekao je sudija Meron.

Štaviše, odluka o tome da se pruži pomoć VRS-u doneta je na VSO-u pre no što je Perišić postao vrhovni komandant.

Premda je Perišić redovno dolazio na sastanke VSO-a i imao „ovlašćenje“ da usmerava pomoć VRS-u, „VSO je zadržao pravo razmatranja kako pojedinačnih zahteva za pomoć, tako i načelne politike pružanja pomoći“.

Prilikom utvrđivanja da li je politika VSO-a bila „usmerena ka omogućavanju zločinačkih aktivnosti“, sudija Meron je ukazao na to da su sudije zaključile kako VRS nije bila „organizacija čije su aktivnosti bile zločinačke same po sebi; umesto toga, radilo se o vojsci u ratu“.

„Žalbeno veće smatra da politika pružanja pomoći opštem ratnom naporu VRS-a sama po sebi ne pokazuje da je pomoć koju je omogućavao gospodin Perišić bila konkretno usmerena ka zločinima u Sarajevu i Srebrenici“, kazao je sudija Meron.

U stvari, nije bilo osnova za zaključak da je „politika VSO-a bila posebno usmerena ka pomaganju“ zločina bosanskih Srba. Umesto toga, VSO je bio usredsređen na „nadziranje i modeliranje pomoći opštem ratnom naporu“.

Kada je u pitanju uloga samog okrivljenika, sudija Meron je rekao kako „nema dokaza da je gospodin Perišić podržavao pružanje pomoći koja je posebno usmerena na zločinačke aktivnosti VRS-a“.

Umesto toga, „dokazi iz zapisnika sugerišu da su glavne aktivnosti gospodina Perišića vršene u nameri da se pomogne opšti ratni napor VRS-a“.

Sumirajući, sudija Meron je rekao kako je to što „jedna vojska pomaže ratni napor druge vojske“ samo po sebi nedovoljno da „izazove individualnu krivičnu odgovornost“.

„Žalbeno veće, međutim, podvlači da ovaj zaključak ni na koji način ne bi trebalo tumačiti kao omogućavanje vojnim liderima da izbegnu krivičnu odgovornost prebacujući je na izvršioce krivičnih dela“, dodao je on.

Žalbeno je veće odbacilo i osudu Perišića koja se ticala raketnih napada koji su 1995. izvršeni na hrvatsku prestonicu, jer njegova efektivna kontrola nad trupama SVK-a nije dokazana van svake razumne sumnje“, usled čega „nije moguće ustanoviti zapovednu odgovornost“.

Presuda žalbenog veća nije bila jednoglasna. Jedan od članova petočlanog sudijakog panela – sudija Liu Dakun (Liu Daqun) iz Kine – bio je spreman da podrži osude za pomaganje i podsticanje zločina u Sarajevu i Srebrenici.

U svom izdvojenom mišljenju Dakun se u suštini saglasio sa zaključcima iz prvostepene presude. On je tvrdio da „konkretna usmerenost“ nije neophodna da bi se dokazalo pomaganje i podsticanje; da je Perišić znao za zločine koje je počinila vojska bosanskih Srba; te da je pomoć koja je pružana VRS-u bila ključna i za njeno „postojanje“ kao takvo.

„Perišićevi postupci, koji su omogućili VRS-ove zločine velikih razmera putem pružanja značajne i sveobuhvatne pomoći, predstavljaju glavni primer ponašanja sa kojim treba povezati odgovornost za pomaganje i podsticanje“, napisao je sudija Liu Dakun.

Ni prvostepena presuda kojom je Perišić kažnjen sa 27 godina robije nije bila izrečena jednoglasno. Jedan od trojice sudija iz veća – Džastis Bakone Moloto (Justice Bakone Moloto) – založio se za oslobađanje Perišića po svim tačkama. Tvrdio je da je pomoć koju je Perišić pružio VRS-u bila „isuviše udaljena“ od zločina da bi mogla da bude okvalifikovana kao pomaganje i podsticanje.

„Zaključiti drugačije, što je većina i učinila, znači kriminalizovati sam čin ratovanja – koji pak nije zločin po Statutu Tribunala“, napisao je sudija Moloto u presudi iz 2011.

Perišić se na žalbenom saslušanju – održanom u novembru 2012. – pozvao na izdvojeno mišljenje sudije Molotoa. Tada je lično zatražio da veće ukine osude. (Više o tome vidi u tekstu „Bivši komandant jugoslovenske vojske traži da bude oslobođen u žalbenom postupku“.)

„Časni sude, iako je sudija Moloto analizirao situaciju i shvatio da ja treba da odem kući, dvoje sudija je odlučilo da u zatvoru treba da provedem 27 godina. Zar to samo po sebi ne ukazuje na postojanje razumne sumnje?“

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.