Premda se sudije, optuzenik i tuzioci u procesu protiv Slobodana Milosevica u malo
cemu slazu, ocigledno je da oni svi smatraju da su dogadjaju u selu Racak kljucni za
konacan ishod sudjenja.

Nakon sto su Racak napali Srpska policija i Jugoslovenska Armija 15. januara 1999,
ekipa KEBS-ovih istrazivaca je nasla 45 tela u selu i okolini. Tuzioci sada zato govore o
maskaru neneoruzanih civila. Milosevic, medjutim, tvrdi su to bila tela boraca
Oslobodilacke Vojske Kosova koji su poginuli u borbama, a koji su kasnije presvuceni u
civilna odela i doneti u selo da bi se rezirao incident i prisilio NATO da intervenise. U
svakom slucaju, ubistva u Racku su navela medjunarodnu zajednicu da se ponovno
angazuje u resavanju kosovske krize. Usledili su propali pregovori u Rambujeu i,
konacno, NATO intervencija.

Tuzioci smatraju da bi Racak mogao da bude obradjen u zasebnom sudskom procesu, uz
svedocenje tridesetak od postojecih 60 svedoka. Ali, u kontekstu ovog sudjenja, u kome
se obradjuju tri ratna sukoba koja su vodjena u deset godina, Racak se tretira kao samo
jedan medju brojnim incidentima. Stavise, zbog vremenskog ogranicenja koje je
Pretresno vece nametnulo tuzilastvu, izjave svedoka -- njih samo petoro -- su iznete u
pisanom obliku. Da bi Vece dobilo kompletnu sliku o dogadjajima u Racku, tuzioci su
predlozili da na sudjenju bude saslusan istrazivac tuzilastva Barni Keli, koji bi izneo
rezime svedocanstava direktnih svedoka. Vece je, medjutim, i taj predlog tuzilastva
odbilo.

Kao sto je Sudija Robinson rekao, sporan je obim materijala koji tuzioci iznose.
Dosadasnje odluke Pretresnog veca pokazuju da oni imaju bitno drugacije misljenje od
tuzilastva o tome koliko materijala treba da se obradi. Sudija Mej je ovako rekao: “Vi
zelite da do detalja dokazete sve navode optuznice. U sudjenju se diskutuje o komandnoj
odgovornosti. Jasno je da postoji ogranicenje o tome koliko dokaznog materijala
tuzilastvo moze da iznese a Sud da saslusa.” Sudija Robinson je dopunio: “Ne moze da se
iznese pred Sud svaki, pa makar i ozbiljan, prekrsaj humanitarnog prava.”

Glavni tuzilac Dzefri Najs se usprotivio: “Radi se o teskim optuzbama, za masovne
zlocine [u toku vise godina i na velikoj geografskoj povrsini.] Ne mozemo da ih skratimo
do neprepoznatljivosti. Mozemo da govorimo o tipisnim dogadjajima samo ako su zaista
tipicni... Ne mozemo da obradimo jedan ili dva slucaja i da pretpostavimo da se isto
desavalo i u drugim mestima. Uzorak mora da bude dovoljno velik. A ako [nam se ne
dozvoli da obradimo dovoljno velik uzorak zlocina] ne mozemo dalje da raspravljamo o
navodima optuznice.”
Dokazivanje komandne odgovornsosti je samo jedan od navoda optuznice koji tuzilastvo
mora da dokaze da je nesumnjivo istinit. Samo u kosovskom delu procesa, tuzilastvo
mora jos da pokaze da je izvedena masovna deportacija civila iz celog Kosova, i da su
namerna ubistva, seksualna zlostavljanja i maltretiranja civila te unistavanje verskih i
kulturnih objekata bila deo strategije etnickog ciscenja. Ili barem da su to bile masovne
pojave o kojima je optuzeni bio informisan i nije ucinio nista konkretno da ih spreci.
Tuzioci smatraju da za dokazivanje ovih navoda optuznice trebaju vise nego po nekoliko
svedoka sa nekoliko poprista zlocina.

Iako su rekli da je sporan obim materijala koji tuzioci iznose u raspravi, sudije su
naglasili da se ova njihova odluka odnosi samo na svedocenje istrazivaca tuzilastva
Kelija. Vece je odbilo da saslusa njegov rezime izjava direktnih svedoka rekavsi da je
Keli deo tima tuzilastva i da ce sve sto bi on rekao ionako da ponovi tuzilac na kraju
rasprave. Sudije su su se osvrnule na svoju odluku sa pocetka sudjenja kada su odlucili da nece da bude
saslusan Kevin Kurtis, takodje istrazivacu tuzilastva, koji je trebao da iznese svoj rezime
izjava svedoka. Vece je tada odlucilo da bi njegovo svedocnje bilo iz druge ruke i da kao
takvo ne bi imalo tezinu dokaza. Takodje su rekli da bi istrazivac koji za sudije
interpretira cinjenice i donosi zakljucke uzurpirao ulogu sudije.

Gospodin Najs je brzo zatrazio od Veca da dopusti zalbu na tu odluku u toku rasprave.
Postoji, naime, nacelno pravno pravilo da su zalbe na greske u toku sudjenja dozvoljene
tek kada je rasprava zavrsena i konacna presuda doneta. Medjutim, pravila
Medjunarodnog suda dopustaju zalbe u toku parnice ako Pretresno vece prihvati da je
“odluka koja se odnosi na dokaze ili proceduru vazna za daljnji tok rasprave.” Tuzilastvo
je vec jednom bilo spreceno da ulozi zalbu na odluku Veca jer nisu zatrazili od njih
dozvolu (vidi izvestaj 31.) Najs ovog puta ne zeli da dozvoli da zbog proceduralne greske
izgubi pravo na zalbu.

Iako su sudije naglasili da je ova odluka od ogranicenog znacaja, tuzioci smatraju da ce
ona bitno da utice na njihovu sposobnost da dokazu navode optuznice. S obzirom na to
da su sudije ogranicili vreme dato tuzilastvu za iznosenje dokaza za sva tri dela
optuznice, a pri tome su dali Milosevicu pravo da usmeno ispituje svakog svedoka cija je
izjava data u pisanoj formi, svedoci koji mogu da rezimiraju dokazni materijal su mozda
jedini preostali nacin tuziocima da iznesu svoju interpretaciju [sta se dogodilo na poristu zlocina, prim.prev.] Ako Pretresno
vece ne olabavi ogranicenja koja su nemetnuli tuzilastvu i ne pokazu pri tom vise
razumevanja za njihovo vidjenje predmeta, postoji opasnost ovi ne iznesu dovoljno dokaza da dokazu sve navode optuznice. Premda je ukupno trajanje rasprave
nesto o cemu sudije s pravom vode racuna, vremensko ogranicenje ne bi smelo da
nadjaca interes zrtava i javnosti.