IZVEŠTAVANJE O ZLOČINIMA SUNARODNIKA
Nova generacija srbijanskih novinara bori se sa etičkim i izazovima rasvetljavanja mračne strane novije istorije sopstvene zemlje.
IZVEŠTAVANJE O ZLOČINIMA SUNARODNIKA
Nova generacija srbijanskih novinara bori se sa etičkim i izazovima rasvetljavanja mračne strane novije istorije sopstvene zemlje.
Tokom posete Institutu za ratno i mirnodopsko izveštavanje (Institute for War and Peace Reporting, IWPR) u Londonu, zajedno sa dvoje svojih kolega iz Srbije dobila sam ponudu za saradnju.
Ideja je bila da pokrivamo neka od suđenja koja se tiču ratnih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih.
Hoću li moći to da radim?
Volim svoju zemlju. Ona možda jeste ekonomski slaba i politički nestabilna, a njeni državljani gotovo nigde ne mogu da putuju bez viza. Pa ipak, to je moja zemlja.
Bila sam veoma mlada u vreme sukoba na Balkanu i moja sećanja na njih su zamagljena.
Tokom godina, mnoge stvari su mitologizovane – neki ljudi su proglašeni herojima, a neki se smatraju pobednicima, premda su sve strane pretrpele ogromne gubitke, pogotovo u ljudskim životima.
Neki od mojih srpskih sunarodnika su osuđeni ili optuženi za ratne zločine – masovna ubistva civila, silovanja, etničko čišćenje.
„Moj narod? Nikad! Mi smo tako dobri i ljubazni.“
Sa takvom prvom reakcijom – hoću li, kao mlada novinarka, biti u stanju da objektivno izveštavam o zločinima svojih sunarodnika?
Može li nacija, pošto je prošla kroz užase rata, dozvoliti sebi da laže o njemu? I može li novinar, čak i ako je najveći patriota, odbaciti činjenice koje se tiču tih događaja? Ne, nikada – glasio bi moj prvi odgovor.
Ukoliko želimo da prevaziđemo prošlost i sazrimo kao nacija, moramo biti iskreni prema samima sebi.
Upravo u tome mediji mogu odigrati značajnu ulogu – oni mogu preneti svedočenja, priče žrtava, donekle rasvetliti događaje.
Međutim, oni mogu učiniti i sasvim suprotnu stvar – rasplamsati preostalu mržnju, iskrivljavati realnost i prenositi laži.
Obaveza novinara je u takvim situacijama jasna – da izveštava objektivno i istinito.
Ali, kada dođe do konkretnih slučajeva i stvarnih ljudi, to nije uvek jednostavno.
Nezavisno od toga koliko se trude da budu nepristrasni, novinari – uprkos svemu – imaju nekakvo poreklo. Odrastajući, oni primaju predrasude svoje okoline i shvataju koliko je teško odvojiti se od konteksta u kojem žive.
Osim toga, dok je sukob u toku, postoji i pritisak vlasti – dok se, nakon rata, novinari suočavaju sa pritiskom javnosti.
Proučavajući izveštavanje o ratnim zločinima, naišla sam na tekstove muškaraca i žena koje neki smatraju dobrim novinarima zbog toga što su pisali o zločinima pripadnika sopstvene nacije – dok ih drugi smatraju izdajnicima.
Sa druge strane, kod nas postoje novinari koji „služe državi“, pa ih neki zovu patriotima, dok ostali o njima govore kao o širiteljima i podstrekačima mržnje.
Nezavisno od toga da li je doba ratno ili nije, novinar bi uvek trebalo da bude u službi javnog interesa, istine i univerzalnih ljudskih vrednosti.
Premda se stavovi o pojedinim pitanjima mogu razlikovati, ne vidim kako silovanje neke žene ili ubistvo nekog deteta može biti doživljeno ikako drugačije nego kao zločin. Isto važi i za zataškavanje zlodela, ili – što je još gore – veličanje takvih postupaka kao patriotskih.
Oni koji vole svoju naciju moraju se, zajedno sa svojim sunarodnicima, suočiti sa istinom kako bi je prebrodili i postali bolji i snažniji.
Ukoliko je neki američki novinar u stanju da izveštava o zločinima počinjenim u Vijetnamu; ukoliko neki nemački izveštač može da piše o holokaustu; zbog čega Hrvat ne bi trebalo da izveštava o Operaciji Oluja, izvedenoj 1995.; ili srpski izveštač o onome što se u Srebrenici dogodilo iste godine?
Poslednja stvar koju treba da kažemo u svrhu opravdanja jeste to da se takve stvari dešavaju u ratu.
Te stvari se ne događaju tek tako – neko ih čini, naređuje ih, ne zaustavlja ih – a činjenica da su takvi zločini za vreme rata očekivani, tolerisani ili laki za prikrivanje ništa ne znači.
Situacija je slična i kada govorio o suđenjima za ratne zločine, premda je rasprava o nepristrasnosti međunarodnih i lokalnih sudova nešto što može opterećivati novinare.
Doduše, njima je dopušteno i da daju vlastitu ocenu pravičnosti sudova ili njenog izostanka – ali samo uz pozivanje na činjenice, nezavisno od ličnih osećanja.
To ne znači da novinar ne može izneti svoje mišljenje u nekom drugom mediju, niti da je presuda nešto što nije podložno raspravi i diskusiji.
Kao mlada novinarka, više se ne pitam hoću li moći da izveštavam objektivno o ratnim zločinima. Svesna sam da to dugujem samoj sebi i onima za koje izveštavam. Znam da to uopšte neće biti lako.
„Moj narod? Možda. Otkriću.“
Jasna Janković studira novinarstvo u Beogradu. Bila je u grupi studenata iz Srbije koji su nedavno, u sklopu programa kojeg je organizovao OEBS, posetili kancelarije IWPR-a u Londonu.
Ideja je bila da pokrivamo neka od suđenja koja se tiču ratnih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih.
Hoću li moći to da radim?
Volim svoju zemlju. Ona možda jeste ekonomski slaba i politički nestabilna, a njeni državljani gotovo nigde ne mogu da putuju bez viza. Pa ipak, to je moja zemlja.
Bila sam veoma mlada u vreme sukoba na Balkanu i moja sećanja na njih su zamagljena.
Tokom godina, mnoge stvari su mitologizovane – neki ljudi su proglašeni herojima, a neki se smatraju pobednicima, premda su sve strane pretrpele ogromne gubitke, pogotovo u ljudskim životima.
Neki od mojih srpskih sunarodnika su osuđeni ili optuženi za ratne zločine – masovna ubistva civila, silovanja, etničko čišćenje.
„Moj narod? Nikad! Mi smo tako dobri i ljubazni.“
Sa takvom prvom reakcijom – hoću li, kao mlada novinarka, biti u stanju da objektivno izveštavam o zločinima svojih sunarodnika?
Može li nacija, pošto je prošla kroz užase rata, dozvoliti sebi da laže o njemu? I može li novinar, čak i ako je najveći patriota, odbaciti činjenice koje se tiču tih događaja? Ne, nikada – glasio bi moj prvi odgovor.
Ukoliko želimo da prevaziđemo prošlost i sazrimo kao nacija, moramo biti iskreni prema samima sebi.
Upravo u tome mediji mogu odigrati značajnu ulogu – oni mogu preneti svedočenja, priče žrtava, donekle rasvetliti događaje.
Međutim, oni mogu učiniti i sasvim suprotnu stvar – rasplamsati preostalu mržnju, iskrivljavati realnost i prenositi laži.
Obaveza novinara je u takvim situacijama jasna – da izveštava objektivno i istinito.
Ali, kada dođe do konkretnih slučajeva i stvarnih ljudi, to nije uvek jednostavno.
Nezavisno od toga koliko se trude da budu nepristrasni, novinari – uprkos svemu – imaju nekakvo poreklo. Odrastajući, oni primaju predrasude svoje okoline i shvataju koliko je teško odvojiti se od konteksta u kojem žive.
Osim toga, dok je sukob u toku, postoji i pritisak vlasti – dok se, nakon rata, novinari suočavaju sa pritiskom javnosti.
Proučavajući izveštavanje o ratnim zločinima, naišla sam na tekstove muškaraca i žena koje neki smatraju dobrim novinarima zbog toga što su pisali o zločinima pripadnika sopstvene nacije – dok ih drugi smatraju izdajnicima.
Sa druge strane, kod nas postoje novinari koji „služe državi“, pa ih neki zovu patriotima, dok ostali o njima govore kao o širiteljima i podstrekačima mržnje.
Nezavisno od toga da li je doba ratno ili nije, novinar bi uvek trebalo da bude u službi javnog interesa, istine i univerzalnih ljudskih vrednosti.
Premda se stavovi o pojedinim pitanjima mogu razlikovati, ne vidim kako silovanje neke žene ili ubistvo nekog deteta može biti doživljeno ikako drugačije nego kao zločin. Isto važi i za zataškavanje zlodela, ili – što je još gore – veličanje takvih postupaka kao patriotskih.
Oni koji vole svoju naciju moraju se, zajedno sa svojim sunarodnicima, suočiti sa istinom kako bi je prebrodili i postali bolji i snažniji.
Ukoliko je neki američki novinar u stanju da izveštava o zločinima počinjenim u Vijetnamu; ukoliko neki nemački izveštač može da piše o holokaustu; zbog čega Hrvat ne bi trebalo da izveštava o Operaciji Oluja, izvedenoj 1995.; ili srpski izveštač o onome što se u Srebrenici dogodilo iste godine?
Poslednja stvar koju treba da kažemo u svrhu opravdanja jeste to da se takve stvari dešavaju u ratu.
Te stvari se ne događaju tek tako – neko ih čini, naređuje ih, ne zaustavlja ih – a činjenica da su takvi zločini za vreme rata očekivani, tolerisani ili laki za prikrivanje ništa ne znači.
Situacija je slična i kada govorio o suđenjima za ratne zločine, premda je rasprava o nepristrasnosti međunarodnih i lokalnih sudova nešto što može opterećivati novinare.
Doduše, njima je dopušteno i da daju vlastitu ocenu pravičnosti sudova ili njenog izostanka – ali samo uz pozivanje na činjenice, nezavisno od ličnih osećanja.
To ne znači da novinar ne može izneti svoje mišljenje u nekom drugom mediju, niti da je presuda nešto što nije podložno raspravi i diskusiji.
Kao mlada novinarka, više se ne pitam hoću li moći da izveštavam objektivno o ratnim zločinima. Svesna sam da to dugujem samoj sebi i onima za koje izveštavam. Znam da to uopšte neće biti lako.
„Moj narod? Možda. Otkriću.“
Jasna Janković studira novinarstvo u Beogradu. Bila je u grupi studenata iz Srbije koji su nedavno, u sklopu programa kojeg je organizovao OEBS, posetili kancelarije IWPR-a u Londonu.
