IZVESTAJ IZ REGIONA: OBECANA ISTRAGA O OSIJECKIM ZLOCINIMA

red lice pravde.

Pise: Drago Hedl iz Osijeka

Krivicni postupci zbog zlocina pocinjenih nad Srbima u Osijeku, istocna

Hrvatska, bi uskoro mogli poceti. Tokom svoje proslomesecne posete Hagu,

drzavni tuzilac Mladen Bajic - ocigledno pod snaznim pritiskom glavnog

tuzioca tribunala, Karle del Ponte - obecao je da ce sprovesti istragu o

zlocinima koji su za vreme rata pocinjeni nad Srbima u Osijeku.

Medjutim, ne postoje garancije da ce se istraga zaista okoncati sudjenjem,

buduci da je citav slucaj vec u par navrata bio sputavan. Istrage o

ubistvima su isuvise dugo bile sprecavane od strane "hardlajnerske"

administracije pokojnog predsednika Franje Tudjmana, i to u ovom slucaju

delimicno zbog mogucnosti da bi dvojica njegovih veoma vaznih zvanicnika -

Branimir Glavas i Vladimir Seks - mogla biti medju glavnim osumnjicenim.

No cini se da se i nova, umerenija administracija, koja je 2000. nasledila

Tudjmanovu, jednako tesko nosi s ratnim zlocinima.

U vreme osijeckih ubistava s pocetka devedesetih, Glavas je bio nacelnik

gradskog ureda za odbranu, dok je Seks predvodio takozvani krizni stab, u

cijem su sastavu bili lokalni politicari i vojni lideri. Premda se nalazio

u totalnom okruzenju neprijateljski raspolozenih Srba, Osijek je sve

vreme - pa i u periodu od juna 1991. do maja 1992, kada su se pomenuti

zlocini dogodili - ostao pod kontrolom hrvatske vojske. Nakon rata, Glavas

je imenovan za nacelnika osijecko-baranjskog okruga, dok je Seks postao

potpredsednik Hrvatskog Sabora.

U Osijeku su se tokom rata - sudeci po izvestajima nezavisnih medija i

nevladinih organizacija - u tri navrata odigrala masovna ubistva. Navodno

su tuzioci naknadno prikrili najveci deo tragova i utvrdili da ne postoji

dovoljno dokaza za bilo ciju krivicnu odgovornost.

O razgovorima koje je Bajic vodio s Del Ponteovom nije bilo nikakvog

zvanicnog saopstenja, iako je Bajic tom prilikom obecao da ce zapoceti

istragu. Ukoliko on zaista ispuni dato obecanje, Glavas i Seks bi se

uskoro mogli naci pod istragom. Time bi nove vlasti nacinile jasan

zaokret.

U intervjuu za visokotirazni hrvatski dnevnik Vecernji list, Bajic je

izjavio da se rasprava o pomenutim zlocinima vec vodila s kancelarijom

osijeckog tuzilastva. Izvori iz osijeckog tuzilastva potvrdili su za IWPR

da su tema tih razgovora doista bili ratni zlocini pocinjeni u istocnoj

Hrvatskoj, ali su odbili da daju vise informacija.

Osijek lezi na levoj obali reke Drave, na kojoj su u decembru 1991.

nadjena tela osmorice muskaraca i jedne zene. Svi su bili pogodjeni metkom

u potiljak, dok su im ruke bile vezane na ledjima. Medju zrtvama su bili i

onkolog Milutin Kutlic (zaposlen u osijeckom Klinickom centru), kao i

graficki dizajner (i poznati lokalni sahista) Simo Pocuca. Potonji je

prethodno kidnapovan iz kuce svog brata Janka, jednog od politicara srpske

nacionalnosti s kojim su ga - kako se veruje - otmicari i pobrkali.

Postoji i svedok koji je preziveo pomenuta ubistva. Radoslav Ratkovic je

takodje bio odveden na obalu reke, gde mu je pucano u glavu - ali je

nekako ostao u zivotu. On je u osijeckoj bolnici dao izjavu za policiju u

kojoj je do u najsitniji detalj opisao ubice. Kasnije je tu istu pricu

ponovio za Televiziju Novi Sad.

Drugi veliki zlocin, pocinjen dok je Glavas predvodio odbranu grada, desio

se u jednoj kuci u Paulinom dvoru. Tamo su 11. decembra 1991, u noci,

hrvatski vojnici ubili 19 mestana, od kojih su 18 bili Srbi i jedan

Madjar. U pitanju su bili mahom starci i starice. Imena svih zrtava

navedena su u knjizi pod naslovom Zlocin bez kazne, koju su 1997. godine

Vojin Dabic i Ksenija Lukic objavili u izdanju vukovarskog Saveza zena.

Autori tvrde da su, nakon samih ubistava u Paulinom dvoru, hrvatski

vojnici sva tela prebacili na nepoznato mesto, a pomenutu kucu podigli u

vazduh. U knjizi stoji da su to mesto kasnije otkrile hrvatske vlasti,

koje su medjutim - uprkos pritisku medjunarodnog Crvenog krsta - odbile da

o tome razgovaraju sa svojim jugoslovenskim kolegama. Predstavnik

kancelarije zagrebacke vlade za nestala i prognana lica izjavio je za IWPR

da nijedna osoba iz Paulinog dvora nije niti pronadjena, niti

identifikovana.

U jesen 1991 - dok je hrvatska vojska jos uvek drzala polozaje istocno od

Osijeka - u selu Sarvas je ubijeno osmoro Srba, medju kojima i cetiri

zene. Svedoci iz grada tvrde da su videli kako njihova tela odvozi kamion,

takodje u nepoznatom pravcu.

O ovim zlocinima podatke i dokumentaciju poseduje i Haski sud. Deo te

dokumentacije prikupile su nevladine organizacije, koje su ga potom

prosledile istraziteljima tribunala. Cini se verovatnim da je upravo Hag

nagovorio hrvatske vlasti da pokrenu istrage o svim ovim zlocinima i da je

od Bajica zatrazeno da podnosi izvestaje o napretku slucaja.

Krajem prosle i pocetkom ove godine, dvojica zagrebackih policijskih

inspektora proveli su nekoliko nedelja u Osijeku, sa zadatkom da detaljno

utvrde sta se zaista dogadjalo u gradu tokom 1991. Obavili su razgovore s

mnogo svedoka, kao i s potencijalnim krivcima. Policijski izvori u Osijeku

tvrde da je u isto vreme u gradu boravio i Radoslav Ratkovic, koji je -

kao jedini Srbin koji je preziveo ubistva na obali Drave - pred policijom

ponovio svoju izjavu.

Medjutim, pocetkom godine je zamenik drzavnog tuzioca, Dragan Novosel,

konstatovao da usled nedostatka dokaza nije moguce pokrenuti istragu o

osijeckim zlocinima.

Dragutin Hedl je redovni saradnik IWPR.