Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Izgubljeni Grad

Posle cetiri godine, Srebrenica je jos uvek u ocajnom stanju. Srpski stanovnici ovog grada ne zele da u njemu zive a njegovi bivsi muslimanski zitelji se nece vratiti.
By Zoran Tmusic

"Don't touch him!" - pise na zidu zgrade u centru istocno-bosanske varosice Srebrenica iznad izbledelog plakata sa likom Radovana Karadzica.


Ovo srpsko upozorenje pripadnicima NATO snaga koje jos uvek patroliraju gradom istaknuto je pre vise od dve godine. Bilo je to vreme kada bi se svaki od 15 hiljada Srba koji zive u Srebrenici pobunio na ideju da se bosnjacki Muslimani koji su proterani iz grada u operaciji koja je ostala na zlom glasu po svojoj brutalnosti vrate u grad.


Dve godine kasnije, izgleda da su se pomirili sa tom idejom iako su to ucinili nevoljno. Gradonacelnik je bosnjacki Musliman i svaki dan veliki broj Bosnjaka dolazi u Srebrenicu u kratku posetu. Oni Srbi koji su bili odani Karadzicu i Ratku Mladicu koji je takodje optuzen za ratne zlocine su otisli.


"Ne treba Karadzicu i Milosevicu da sude u Hagu," kaze Milan S. "Mi Srbi treba da im sudimo. Srpski narod je najvise nastradao zbog politike njih dvojice." Milan je Srbin, a Sarajevo je napustio posle Dejtonskog sporazuma kojim je okoncan rat 1995. godine.


Doselio se u Srebrenicu, koja je za njega "najmracniji separe krvave balkanske krcme". Tacno pre cetiri godine snage bosanskih Srba su usle u ono sto je trebalo da bude "zasticena zona" sa UN garancijama pred ocima njihovih zastitnika i nasilno proterale citavo muslimansko stanovnistvo. Procenjuju se da oko 8.000 pritvoreno, ubijeno ili se vodi kao "nestali".


Iako su pre rata cinili vecinsko stanovnistvo, u Srebrenici danas nema stalno nastanjenih Muslimana. Pre dve godine bosanski Muslimani su glasali u izbeglistvu i uspeli da osvoje lokalnu vlast u gradicu. Tek 4. marta ove godine su predstavnici OSCE uspeli da primoraju Srbe i bosanske Muslimane da potpisu Sporazum o nacinu funkcionisanja lokalne uprave.


Po Sporazumu, mesto gradonacelnika pripalao je Muslimanu, Nesibu Mandzicu, dok je predsednik gradske vlade Srbin, Petar Janjic. I ostale funkcije su rasporedjene po "nacionalnom kljucu".


Posebna pravila vaze prilikom glasanje u opstinskom parlamentu, gde bosanski Muslimani imaju 24, a Srbi 18 odbornika. Nijedan predlog ne moze biti usvojen ako za njega ne glasa najmanje jedna trecina odbornika iz oba "tabora".


"Imali smo vec dve sednice opstinskog parlamenta", kaze potpredsednik opstine, Dragan Jeftic, koji je bio komandant specijalnih srpskih jedinica u Sarajevu tokom rata. "Jednom sedmicno odrzavamo sednice gradske vlade i nema ozbiljnijih nesporazuma. Nisam imao nikakvih sukoba sa gradonacelnikom Mandzicem, cesto zajedno popijemo kafu, pricamo o obicnim stvarima."


"Ne gledamo se kao neprijatelji, nego kao ljudi dobrih namera."


Na papiru makar izgleda da su stvoreni neki uslovi za povratak Muslimana i da postoji barem privid predratnog suzivota. Medjutim, izbeglice ne zele da se vrate kuci a Srbi ne zele da ostanu.


Vecina Srba koji su dosli u grad u zimskim mesecima posle Dejtona ne mogu da veruju da bi neko hteo da zivi u ovom gradu; sopstveni boravak u gradu dozivljavaju kao kaznu koja je stigla sa neba. Svi se nadaju da ce jednom, ako ih sreca posluzi, zauvek napustiti to mesto, otici u neku zapadnu zemlju.


Mladi nezaposleni Srbin kaze: "Muslimani glasno pricaju o povratku u Srebrenicu, iako mislim da oni to ne zele. Samo ludi ljudi mogu da napuste Sarajevo i vrate se u ovu pustos. Oni ovde dolaze da bi nasli kupca za svoje kuce, ili ih menjali za srpske kuce u Sarajevu".


Njegov otac dodaje: "Evo, cetiri godine nemamo pijace vode, a za samo dva meseca od dolaska nove vlasti obezbedjen je novac za obnovu vodovoda. Izasto bi ja onda mrzeo nekog Muslimana?"


Isto reaguje i kelner u hotelu "Domovija", u kome je preko nedelje smesteno desetak bosnjackih Muslimana koji rade u lokalnoj samoupravi: "Ponekad me lokalni mangupi optuzuju da ja branim Muslimane", rekao je za Izvestaj o krizi na Balkanu.


"Ne branim ja njih, ali kazem: Ja sam sa njima cetiri godine posteno ratovao i vise necu. Branim moj posao od koga prehranjujem porodicu. I dosta je vise rata! Kome danas valja ovakva Srebrenica?"


Istina je da ovakva Srebrenica nikom ne valja. Tesko je naslutiti kada ce biti otklonjeni tragovi ratne pustosi. Na skoro svakom kvadratnom metru srebrenicke kotline mogu se naci posledice razaranja.


Srpski 'oslobodioci ' su uspeli da sruse i Dom kulture kada su nevesto minirali obliznju dzamiju. U krugu fabrike u naselju Potocare, gde su tokom rata bili smesteni holandski vojnici UN, takodje nema 'zive duse'. Samo gomile gvozdja i korov.


"Ovo jeste kraj sveta", kaze Svetozar Antic, jedan od prinudnih stanovnika ove varosi. "Ovaj grad treba ograditi bodljikavom zicom ili velikim zidom i pretvoriti ga u muzej ljudske gluposti. Ili ga izdati nekoj holivudskoj filmskoj kompaniji, specijalizovanoj za horor?"


"Ej, leto je, a u ovoj jazbini nema ni reke, ni bazena, ni vode za pice, ni proplanka gde bise covek odmorio".


Srebrenica je pre rata bila najrazvijenija istocno-bosanska opstina. Imala je fabrike, rudnik uglja i srebra, veliki broj privatnih auto-prevoznika.


Tokom rata sve fabrike su pretvorene u gomilu gvozdja. Kamioni su pokradeni i odvezeni u Srbiju. Zbog ostecenja vodovode mreze, koja jos uvek nije popravljena, lokalno stanovnistvo se jos uvek snadbeva pijacom vodom sa okolnih prirodnih izvora. Tek svaki deseti radno sposoban stanovnik Srebrenice ima stalni posao, a prosecne zarade zaposlenih ne prelaze sto dolara.


U ovom gradu, izgleda da samo gospodin Jeftic misli da dolaze bolji dani. Nakon konstituisanja lokalne vlasti, medjunarodna zajednica je vec dala novac za tri projekta izgradnje i obnove komunalne infrastrukture. "Nedavno nas je posetio i zamenik ministra inostranih poslova Velike Britanije, Toni Lojd, koji je obecao da ce britanska vlada pomoci obnovu Srebrenice", kaze on.


Izgleda da osecanje krivice motivise OEBS i kancelariju Visokog predstavnika, koji se nalazi na celu angazmana Zapada u Bosni, da Srebrenici posvete posebnu paznju i napore da uspostave multietnicku vlast.


Jeftic gaji nade ali ne gubi smisao za realnost. "Bio je rat. Bili smo na razlicitim stranama i borili se svako za svoj cilj. Bojim se da smo izgubili i mi i oni."


"Mislim da sada imamo sansu da povratimo izgubljeno."


Zoran Tmusic je novinar beogradskog dnevnika Blic iz Uzica.