Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

IZAZOVI PRED NOVIM CLANICAMA NATO-A

Zemlje koje se spremaju za clanstvo u NATO-u ubrzo ce otkriti da je poziv za uclanjenje tek prva faza dugog procesa.
By Christopher Bennett

Saopstenje sa praskog samita Alijanse, odrzanog ove nedelje, da ce sedam zemalja dobiti poziv da se pridruzi NATO-u povlaci za sobom dalekosezne posledice za ove nacije i jugoistocnu Evropu u celini.


Od sedam pozvanih zemalja tri su iz jugoistocne Evrope - Bugarska, Rumunija i Slovenija. Zajedno sa Slovackom i baltickim republikama - Estonijom, Latvijom i Litvanijom - ove zemlje ce zapoceti proces pristupanja NATO-u koji bi trebalo da se okonca pre sledeceg samita ovog saveza u maju 2004. godine.


Druge tri jugoistocne evropske zemlje - Albanija, Hrvatska i Makedonija - nisu ovog puta dobile poziv, ali im je NATO poslao jasnu poruku da vrata ovog vojnog saveza ostaju sirom otvorena.


Kada se u novoprimljenim zemljama zavrsi slavlje, ubrzo ce postati jasno da je poziv bio tek pocetak veoma zahtevnog procesa ratifikacije i priprema u kome se nijedna etapa ne moze smatrati formalnoscu.


Prve zemlje koje su se pridruzile novom, prosirenom post-hladnoratovskom NATO-u 1997. godine - Ceska, Madjarska i Poljska - morale su da sacekaju nekoliko dodatnih nekoliko meseci na uclanjenje kako bi, u medjuvremenu, sprovele niz bezbednosnih mera za zastitu osetljivih informacija kojima bi kao clanice NATO-a imale pristup.


Sedam novih clanica su, medjutim, u znatno boljoj poziciji nego ove prve tri zemlje.


Sve one su ucestvovale u akcionom planu za uclanjenje - programu ciji je cilj bio da tokom protekle tri i po godine pripremi nacije za ulazak u vojnu alijansu.


Uprkos tome, one ce morati da pronadju kvalifikovano osoblje koje ce im omoguciti da na odgovarajuci nacin budu zastupljene u strukturama zapadnog vojnog saveza. Ceska Republika, Madjarska i Poljska imale su problema da nadju drzavne sluzbenike i vojno osoblje koje tecno govori engleski i francuski, ali i poseduje odgovarajuce vestine i iskustvo.


NATO kome se sada pridruzuju ovih sedam zemalja znatno je drugaciji u odnosu na organizaciju u koju su zelele da se uclane tokom devedesetih godina.


Paket mera koji je predocen javnosti ove nedelje na praskom samitu ima za cilj transformaciju vojnog saveza u instituciju spremnu da se uhvati u kostac sa novim izazovima u oblasti bezbednosti u 21. veku.


To, na primer, podrazumeva spremnost i sposobnost da se, ukoliko je potrebno, intervenise izvan evroatlantske oblasti. Od ovako izmenjenog zapadnog vojnog saveza, zemlje-clanice imace i koristi - ukljucujuci garanciju za zajednicku odbranu iz clana pet Vasingtonskog ugovora, ali ce takodje imati mnoge obaveze.


Uprkos cinjenici da su ucestvovale u akcionom planu za uclanjenje, oruzane snage novih clanica nisu na istom nivou kao armije starih clanica vojne alijanse. Stavise, proces vojnih reformi je jos uvek u pocetnoj fazi. Cak i posle jos jednog ciklusa akcionog plana za uclanjenje, oruzane snage ovih zemalja nece biti u potpunosti kompatibilne sa armijama drugih partnerskih zemalja iz NATO-a


Tek posto postanu clanice NATO-a i nadju se pod zastitnim kisobranom severnoatlantskog saveza, ove zemlje vise nece morati da same zadovoljavaju sve svoje bezbednosne potrebe i moci ce da posvete paznju razvoju odredjenih specificnih sposobnosti.


Medjutim, s obzirom na to da su se SAD i drugi veci saveznici iz NATO-a usredsredili paznju na rat protiv terorizma, sve nove clanice vec daju veci doprinos medjunarodnim i drugim operacijama kojima upravlja ovaj vojni savez.


Osim ucesca u operacijama pod vodjstvom NATO-a u bivsoj Jugoslaviji, Rumunija je, na primer, dala 500 vojnika za Medjunarodne snage za jacanje bezbednosti u Avganistanu.


I Slovenija je udvostrucila svoj kontingent u stabilizacionim snagama, SFOR, u Bosni i Hercegovini na 200 vojnika u trenutku kada se sveukupno prisustvo NATO-a u ovoj zemlji redukuje sa 18.000 na 12.000 vojnika.


Odluka da se pozove samo sedam od deset zemalja koje teze clanstvu u NATO-u zasniva se na pazljivim analizama u pet razlicitih oblasti. One obuhvataju funkcionalni demokratski politicki sistem i trzisnu ekonomiju; odnos prema manjinskim grupama u skladu sa smernicama Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS; razresavanje postojecih sporova sa susedima i posvecenost mirnom resenju sporova; sposobnost i spremnost da se pruzi vojni doprinos savezu i postigne kompatibilnost sa oruzanim snagama drugih zemalja clanica i demokratski duh u odnosima izmedju civilnog i vojnog sektora.


Mada niko od pozvanih nije postigao rezultate kojima se ne moze prigovoriti u svakoj od ovih oblasti, sadasnje zemlje-clanice NATO-a smatraju da su buduce clanice ostvarile zadovoljavajuci napredak tokom proteklih godina i zasluzile poziv za uclanjenje. One smatraju da ce od pridruzivanja NATO-u ovih sedam zemalja zapadni vojni savez takodje imati koristi i na druge nacine jer ce se time prosiriti zona mira, prosperiteta i stabilnosti u Evropi.


Nasuprot tome, trenutna situacija u Albaniji i Makedoniji smatra se suvise nestabilnom sto predstavlja prepreku njihovom uclanjenju u ovom trenutku. Bice potrebno pripremiti nove aranzmane u okviru kojih ce ove zemlje ostati angazovane u akcionom planu za clanstvo u Alijansi.


U slucaju Hrvatske, clanstvo u NATO-u nije uopste razmatrano u Pragu jer se Zagreb ukljucio u akcioni plan za uclanjenje ove godine.


Kada se Bugarska, Rumunija i Slovenija pridruze NATO-u, promenice se geografija zapadnog vojnog saveza, kao i regiona u kojima zemlje-clanice imaju sopstvene interese.


Krizni regioni jugoistocne Evrope uskoro ce biti okruzeni teritorijom zapadne vojne alijanse cime ce se obezbediti da zadatak obnove mira i stabilnosti ostane prioritet NATO-a.


Kristofer Benet je urednik publikacije "NATO Review" i bivsi novinar IWPR-a.