ISTRAZIVANJE: CEKANJE NA PRAVDU

“Ljudi koji su ubili mog muza slobodno setaju po Sokolcu”, kaze Nura Ocuz. “Bogati su i mocni. Otvoreno su pregovarali sa medjunarodnim organizacijama, a nas niko od stranaca do sada nista nije ni pitao. Same te cinjenice su dovoljne da posumnjam u pravdu ovde u Bosni.”

Nura Ocuz spada medju one koji su preziveli dan u septembru 1992. kada su lokalne srpske jedinice usle u selo Novoseoce, u opstini Sokolac u regionu Romanije, i naredili da svi izadju iz svojih kuca. Tom prilikom je ubijeno 45 nenaoruzanih muskaraca i decaka i jedna zena.

Ovaj masakr izdvaja se izmedju mnogih drugih, jer osim sto je dobro dokumentovan on je i veoma svez u secanju lokalnog stanovnistva, buduci da su tela zrtava pronadjena tek pre cetiri godine.

Izvestan broj imena zvanicnika lokalnih civilnih vlasti i pripadnika vojnih snaga koji su kontrolisali region u vreme kada se to dogodilo i dalje je u vlasti. Ipak, kako orgorceno primecuje Nura Ocuz, niko nije optuzen za ovaj zlocin.

Tribunal u Hagu nece vise prihvatati nove slucajeve, jer treba da bude zatvoren u roku od nekoliko godina.

Umesto toga, u balkanskim drzavama se osnivaju lokalni sudovi. Novo Vece za ratne zlocine, VRZ, osnovano je u okviru Drzavnog suda Bosne i Hercegovine. Vece ce biti nadlezno za preuzimanje neresenih slucajeva od Haga, kao i za podizanje sopstvenih optuznica.

Posto je Vece pocelo sa radom od 9. marta molitve Nure Ocuz da ljudi odgovorni za ubistvo njenog muza i sina budu podvrgnuti istrazi i izvedeni pred sud konacno bi mogle biti uslisene. Veliki broj zrtava, brojni svedoci i moguci optuzenici koji se jos nalaze na slobodi cine Novoseoce tipicnim slucajem one vrste kojom ce se VRZ prvenstveno baviti.

Uvek postoji i mogucnost da slucaj Novoseoca ne stigne do suda, bar ne odmah. Ovaj sud ce se naci pred brojnim zahtevima: prvo mora resavati brojne slucajeve dobijene iz Haga; a izbor novih slucajeva mora izgledati fer sa stanovista etnicke i geografske distribucije. Konacno, tu je i problem same brojnosti vaznih novih slucajeva za koje VRZ mora odrediti prioritete i napraviti selekciju.

Tuzioci VRZ izjavili su za IWPR da kada je u pitanju podizanje novih optuznica planiraju da prioritet daju onim regionima kojima se tribunal u Hagu do sada nije bavio. To moze znaciti da postoje sanse da Novoseoce dobije prioritet.

“Ne mogu da zamislim da ce sudovi u Bosni ili drugim delovima bivse Jugoslavije biti u stanju da sude svima ili vecini onih koji su pocinili ratne zlocine”, izjavila je za IWPR Dzudit Armata, analiticarka koja je pratila sudjenja za ratne zlocine za potrebe organizacije Medjunarodna koalicija za pravdu. “Sama brojnost ovih slucajeva i neadekvatni resursi zemlje koja se jos oporavlja znace da ce mnogi ostati na slobodi i da nece odgovarati”, izjavila je ona.

Ime sela Novoseoce vec se moglo cuti u postupcima pred Haskim tribunalom, mada nije vodjen zaseban proces povodom dogadjaja koji su se tamo odigrali. U dopunjenoj optuznici protiv Momcila Krajisnika, visokog funkcionera Srpske demokratske stranke, SDS, navodi se vise slucajeva u kojima je dolazilo do ubistava u delovima Bosne pod njegovom kontrolom. “U selu Novoselce ubijena su 44 muskarca koji nisu bili srpske nacionalnosti”, kaze se u jednom od sturih navoda.

Preziveli su svesni Krajisnikove umesanosti u dogadjaje u ovom regionu za vreme rata, ali zele da vide da se pred lice pravde izvode i lokalni lideri za koje tvrde da su sprovodili etnicko ciscenje u citavom regionu Sokolca i da su dozvolili masakar u Novoseocu.

“Haski istrazitelji nikada nisu intervjuisali nas – svedoke – o onome sto se dogodilo”, izjavila je za IWPR nekadasnja stanovnica Novoseoca, Munira Selmanovic, ciji su suprug i sin ubijeni u masakru.

IWPR je rekonstruisao dogadjaje koji su prethodili masakru, kao i same dogadjaje 22. septembra 1992. prikupljanjem dokaza i izvestaja svedoka. Prikupljene informacije snazno ukazuju na to da je odredjenu ulogu u omogucavanju da se ova ubistva dogode imao i “krizni stab” u opstini Sokolac, civilno/vojna lokalna uprava kakva je kopirana sirom regiona u kojem su ziveli bosanski Srbi. Krizni stab je kontrolisao lokalne oruzane snage i predstavljao jedinu izvrsnu vlast u oblasti kojom je upravljao.

Masakr u Novoseocu moze se posmatrati u kontekstu sistematskog uklanjanja muslimanskih civila u drugim oblastima oko Sokolca – ovo selo je zapravo bilo poslednje koje je proslo kroz “etnicko ciscenje” u regionu Romanije. Buduci da su zene, stari i deca nasilno raseljeni, oni spadaju u ovu kategoriju. Glavnu ulogu u tome imao je krizni stab. Jedan od kljucnih aktera u kriznom stabu Sokolca, Radislav Krstic, vec se nalazi na izdrzavanju zatvorske kazne zbog drugih optuzbi za ratne zlocine, a drugog, Milana Tupajica, nismo uspeli da kontaktiramo i pored svih napora koje je IWPR ulozio u njegovo pronalazenje. Treci bivsi zvanicnik, Milovan Bjelica, odlucno porice da su on i Tupajic bili umesani u ubistva u Novoseocu.

Ali dokazi o institucionalnoj ulozi kriznog staba u Sokolcu i njegovim aktivnostima pre i tokom dogadjaja iz 1992. koje je prikupio IWPR ukazuju na to da je stab nadzirao i usmeravao politiku rukovodstva bosanskih Srba na terenu, i da je otuda bio u poziciji da zna sta se dogadja i eventualno spreci ove dogadjaje. Postavljena su mnoga pitanja, ali nijedno jos nije dobilo odgovor u sudnici.

IZVRSAVANJE KARADZICEVE POLITIKE

Godine 1991, Novoseoce se naslo pod kontrolom kriznog staba formiranog u Sokolcu, sredistu opstine. U ranim fazama rata ovo izvrsno telo je upravljalo Sokolcem.

Krizni stab je izvorno institucija koju je lider Jugoslavije Josip Tito uveo za vreme hladnog rata kao lokalno koordinaciono telo za “teritorijalnu odbranu” – zasnovano na strategiji vodjenja totalnog rata protiv stranih napadaca koriscenjem lokalnih gerilaca i redovne vojske.

Sa izbijanjem sukoba u Bosni, zvanicnici u srpskim oblastima – koje je predvodio lider bosanskih Srba Radovan Karadzic, sada osumnjicenik za ratne zlocine – oziveli su strukuturu kriznih stabova da bi povezali lokalnu civilnu upravu i vojne jedinice. Stabovi su transformisani u cisto etnicka tela kojima su dominirali clanovi Karadzicevog SDS-a, a naredjenja su primali od tada nastajuce “Srpske Republike Bosne i Hercegovine” sa glavnim stabom na Palama.

Visoko rukovodstvo je obicno bili organizovano u obliku tijumvirata, sto je odrazavalo trojnu ulogu koja je ukljucivala civilnu vlast, vojnu upravu i politicki sektor. Tu su obicno bili po jedan predstavnik lokalnih vlasti, predstavnik vojske i predstavnik SDS-a koji je bio glavna veza sa Palama i kanal za prenosenje politickih direktiva.

Clanovi kriznog staba bili su odgovorni za sve, od zaposljavanja i distribucije hrane do uvodjenja policijskog casa i deljenja oruzja lokalnim civilima radi formiranja vojne rezerve. Takodje su kontrolisali vojne operacije lokalne policije i paravojnih jedinica i blisko saradjivali sa komandnom strukturom armije bosanskih Srba.

Krizni stab u Sokolcu nije se razlikovao od drugih.

Ovde su trijumvirat nadlezan za krizu cinili Milan Tupajic, predsednik opstine; Milovan “Cicko” Bjelica, predsednik lokalnog ogranka SDS-a, i pukovnik Radislav Krstic, komandant Drugog romanijskog korpusa vojske bosanskih Srba.

Krstic, koji je kasnije unapredjen u general-majora, vec se nalazi u zatvoru zbog uloge koju je imao u ubijanju vise od 7.000 muskaraca i decaka u Srebrenici. Uhapsen je od strane NATO mirovnih snaga u decembru 1998. i osudjen pred tribunalom u Hagu na 46 godina u zatvoru. Optuznica protiv njega nije sadrzala podatke o dogadjajima u Novoseocu koji su se odigrali tri godine ranije.

Vec u septembru 1991, Karadzic je izdao nalog vodjama regionalnih srpskih autonomnih podrucja da pocnu sa etnickim ciscenjem, izmedju ostalih i romanijskog regiona u kojem se nalazi i Sokolac. “U Krajini, Romaniji i severoistocnoj Bosni, upotrebite jedinice da eliminisete ustaske i druge muslimanske elemente koji onemogucuju uspostavljanje legitimne srpske uprave u svim sprskim zemljama”, pisalo je u Karadzicevom naredjenju od 22. septembra 1991. godine.

“U slucaju otpora ovoj zakonitoj i humanoj teznji srpskog naroda, morate biti nemilosrdni (oko za oko, zub za zub).”

Obavestajni dokument koji je pribavio IWPR pokazuje da je Karadzic bio u redovnom kontaktu sa liderom SDS-a za Sokolac, Bjelicom, sa kojim je cesto razmenjivao informacije o situaciji na terenu i “buduce poteze”. U jednom takvom razgovoru od 27. decembra 1992 – ciji je prepis nabavio IWPR – Bjelica kaze Karadzicu da “Tupajic dobro radi svoj posao” i da “opstinske vlasti dobro funkcionisu pod Tupajicevom komandom”. To je bilo tri meseca posle dogadjaja u Novoseocu.

Bjelica je u intervjuu za IWPR izjavio da je predsedniku bosanskih Srba i njegovoj desnoj ruci bio blizi nego prosecan regionalni lider SDS-a. “Bio sam jedan od Karadzicu najblizih ljudi”, izjavio je Bjelica, sedeci u hotelu Sokolac. “Uzivao sam kod njega puno poverenje, kao i kod negovog zamenika Krajisnika.”

IWPR je pronasao brojne svedoke i dokumente koji pokazuju da su clanovi kriznog staba u Sokolcu imali vaznu ulogu u dogadjajima koji su prethodili masakru u Novoseocu, ukljucujuci i orkestriranu kampanju naoruzavanja, obuke i mobilizacije Srba za rezervne jedinice u cilju etnickog ciscenja strateski vaznih oblasti.

Mada uloga koju su odigrali clanovi kriznog staba na dan ubistava u Novoseocu nije sasvim rasvetljena, jasno je da je ova institucija imala udela u pripremanju sela za etnicko ciscenje, poput onih koja su se odigrala u drugim naseljima u ovoj oblasti. A ti postupci su omogucili da se ubistva dogode.

Izvori unutar nove sluzbe bosanske drzavne bezbednosti potvrdili su za IWPR da je na jesen 1991. Tupajic identifikovan kao jedan od kljucnih politicara SDS-a odgovornih za regrutovanje i tajnu podelu oruzja lokalnom srpskom stanovnistvu u Sokolcu u okviru priprema za rat. Prema ovim izvorima, on je bio blisko povezan sa bosanskim Srbima koji su bili oficiri u jugoslovenskoj vojsci iz tog vremena. Bivsi general jugoslovenske vojske Asim Dzambasovic svedocio je pred tribunalom u Hagu da se Tupajic redovno sastajao sa sada optuzenim pukovnikom Dragomirom Milosevicem, koji je bio zaduzen za rezervne jedinice koje su regrutovane uz pomoc Tupajica.

Prema iskazima prezivelih koje je prikupio IWPR, upravo ove rezervne jedinice – u kojima su bili i neki od njihovih suseda – zajedno sa redovnim jedinicama vojske bosanskih Srba opkolile su Novoseoce 22. septembra. U vecini slucajeva rezervne jedinice ove vrste bile su pod kontrolom kriznih stabova, kao sto pokazuju prethodni sudski postupci za ratne zlocine.

INSTITUCIONALNO SAUCESNISTVO

U prethodnim slucajevima, tribunal u Hagu je ukazao na ulogu koju su krizni stabovi imali u koordinaciji i implementaciji etnickog ciscenja 1992. godine.

U Hagu je do sada optuzeno vise visokih clanova kriznih stabova iz drugih delova Bosne, i to na osnovu clana 7 koji se odnosi na naredjenja pretpostavljenih i komandnu odgovornost.

Na primer, u slucaju Miroslava Deronjica – visokog funkcionera SDS-a koji se 2003. godine izjasnio krivim za iznete optuzbe – u optuznici se navodi da je “u svojstvu predsednika kriznog staba opstine Bratunac” naredio napad na selo Glogovo i nasilno raseljavanje tamosnjih muslimanskih civila. Njegov polozaj davao mu je “de facto i de jure kontrolu nad policijom u opstini”, kaze se u optuznici.

U skorasnjem svedocenju pred tribunalom u Hagu, svedok-ekspert Doroti Hansn, strucnjak za krizne stabove, objasnila je da su oni osnivani od 1991. godine od strane opstinskih vlasti pod kontrolom SDS-a i da su im “potom potcinjavani policijski i vojni organi”. Doroti Hansen je naglasila da su i pored toga sto su odnosi izmedju civilnih vlasti i vojske varirali od opstine do opstine krizni stabovi po pravilu bili nadlezni za sva vojna pitanja.

RAZORUZANI I DISKRIMINISANI

Izvestaji svedoka ukazuju na to da je krizni stab bio umesan u etnicko ciscenje u siroj regiji Sokolca, i da su civilno-vojne vlasti tokom nekoliko meseci bile umesane u diskriminaciju, zatim razoruzavanje i ogranicavanje kretanja stanovnika Novoseoca.

“Prvo su svi Bosnjaci (Muslimani) iz Novoseoca koji su radili u Sokolcu bili otpusteni u aprilu 1991, opstinskom uredbom koju je potpisao krizni stab”, izjavila je Munira Karic, koja je posle rata postala clan opstinskog saveta. “Nasa deca vise nisu mogla da idu u opstinske skole i lokalni autobus se vise nije zaustavljao u nasem selu.”

“Onda je krizni stab zabranio Bosnjacima da dolaze u Sokolac da kupuju hranu, a prodavnica u selu je zatvorena.”

Otac, zet i ujaci Munire Karic ubijeni su 22. septembra.

Ostali preziveli iz Novoseoca ispricali su za IWPR kako su selu zatim uskracene komunalne usluge za koje su nadlezni bili Tupajic i Bjelica. Struja je ukinuta u junu, a sledeceg meseca je obustavljeno i snabdevanje vodom.

Tupajic i Bjelica su dosli u Novoseoce 27. jula zajedno sa komesarom vojske bosanskih Srba Miloradom Savicem, nekoliko vojnika i TV ekipom, da bi oduzeli registrovano lovacko oruzje, kazu svedoci.

Zabrinuti seljaci su od Tupajica i Savica zatrazili autobus kojim bi mogli da se prebace na teritoriju pod kontrolom bosanske vlade.

“Tupajic je rekao da to nije potrebno i da ne brinemo”, izjavila je Munira Selmanovic za IWPR.

“Savic je rekao, nece vam niko nista, ni dlaka s glave vam nece faliti”, dodala je Nura Ocuz.

“Secam se da sam gledala tu posetu na televizijskom kanalu koji je kontrolisao Karadzic kada sam bila u Sarajevu”, seca se Munira Karic. “Bjelica i Savic su bili tamo sa Tupajicem. Snimili su sve da bi pokazali kako tretiraju lojalne Bosnjake.”

Munirina sestra Muniba Karic seca se kako je Savic rekao seljanima da ostanu tu gde su. “Rekao je da su okolne sume pune srpskih vojnika i da ne bi trebalo da pokusavamo da napustimo selo, vec da ostanemo tu gde smo”, kaze ona.

Od jula do 21. septembra, seljani su radili svoje poslove koliko su to mogli, i prikupljali letinu. Ali vreme je bilo tesko.

“Srbi iz okoline, sada u uniformama i naoruzani, dolazili su skoro svake noci u selo da nas proveravaju”, kaze Muniba Karic. “Najcesci posetilac bio je nas prvi komsija, Rade Dubovina. Stalno smo ga pitali da li treba da odemo iz sela, a on je odgovarao da ce sve biti u redu. Kasnije je on bio jedan od ljudi koji su odveli nase muskarce 22. septembra.” Stanovnici sela su mislili da ce biti bezbedni posto su potpisali dokument kojim se obavezuju na lojalnost vlastima bosanskih Srba i njihovom predstavniku u Sokolcu. S druge strane, dobili su garancije da ce ih ostaviti na miru. U medjuvremenu, druga muslimanska sela u regionu Romanije bila su izlozena etnickom ciscenju od aprila do avgusta 1992.

Uprkos uveravanjima koja su im nudili Tupajic i lokalne vlasti, stanovnici sela bili su uplaseni.

“Preko leta smo culi pucnjavu koja je dolazila iz drugih bosnjackih sela”, kaze Munira Selmanovic. “Uvek smo imali spremne ruksake za slucaj da moramo brzo da bezimo. Ponekad smo odlazili iz nasih kuca nocu i spavali negde u sumi, jer smo mislili da ce nas napasti. Nocu smo uvek postavljali po dvojicu ljudi da posmatraju glavni put i upozore nas ako vide da neko dolazi.”

NAPAD

Uprkos osmatracima, stanovnici sela bili su iznenadjeni kada su u jutro 22. septembra srpski rezervisti usli u selo sa nekoliko strana. “Nismo ni pomislili da ce izaci iz sume iza nasih ledja”, kaze Munira Selimovic.

Oko 300 vojnika opkolili su selo u koncentricnim krugovima. “Onda su u selo usli kamioni sa oruzjem i eksplozivom”, dodaje ona.

Nura Ocuz je opisala sta je ona videla: “Srpski vojnici su opkolili selo. Receno nam je da se okupimo na vrhu brda i svi smo se popeli gore. Sunce je sijalo, bila je vrucina. Uskoro su deca pocela da placu. Nismo imali vode, a nismo smeli da silazimo sa brda bez pratnje.” Komandanta ovih jedinica mnogi svedoci su identifikovali kao Momcila Pajica, coveka iz ovog kraja koji je bio rezervni major u vojnoj policiji. “Pajic nam je prisao i rekao, ako imate oruzje, odmah ga predajte”, seca se Nura Ocuz. “Onda su vojnici poceli da nam pretresaju kuce i odnose letinu sa tavana”.

Pajic je odrzavao radio vezu i razgovarao sa clanovima kriznog staba, kazu svedoci. “Otisao je nekuda i nije ga bilo sat i po”, nastavila je Muniba Karic. “Kada se vratio, izgledao je umorno i uznemireno. Rekao je da je dobio naredjenja i mogli smo videti da mu nije lako.

“Skinuo je slem i rekao da je dobio naredjenje da zene, deca i starci treba da podju u Sarajevo, dok ce muskarci biti zadrzani radi razmene za ratne zarobljenike.

“Posle nekoliko sati, zene su odvojene od muskaraca. Pozdravila sam se sa muzem i sisla nizbrdo do autobusa. Kada sam prisla groblju, pozdravila sam se sa sinom preko ograde. Dala sam mu kljuceve nase kuce i njegovu i ocevu jaknu, za slucaj da im bude hladno. Nikada ih vise nisam videla.”

Nura Ocuz je uspela da se probije iz grupe kod autobusa da bi se pozdravila sa muzem. “Nikada necu zaboraviti taj prizor. Dok sam se pela uzbrdo da se pozdravim sa muzem, sunce je jako peklo i bilo im je vruce. Stariji ljudi su skinuli beretke i bela kosa im je sijala na suncu. Tada sam videla pojacanje kako izlazi iz sume”, izjavila je za IWPR. Nura Ocuz je tog dana izgubila cetrnaestogodisnjeg sina i muza.

MASOVNO UBISTVO I POKOPAVANJE

Preziveli su videli jedno nasumicno ubistvo. U pitanju je bila zena, Devla Karic, koja je ubijena kod seoske dzamije. Ostale zene su onda autobusima prebacene do linije fronta kod Sarajeva.

Kasnije tog popodneva, muski stanovnici su okupljeni ispred seoske dzamije. Cetrdeset pet muskaraca i decaka, starosti od 14 do 68 godina, ubijeni su na licu mesta. Forenzicka ispitivanja su pokazala da su zasuti mecima iz automatskog oruzja.

Rupe od metaka na pronadjenim lobanjama pokazuju da su zrtvama pucali i u potiljak, pored drugih zadobijenih rana.

Dzamija je zatim minirana i sut je – zajedno sa telima – odnet iz sela.

Ostaci tela pronadjeni su 8. septembra 2000. u sutu od dzamije, cime je okoncana osmogodisnja potraga porodica zrtava, i unistene nade da bi neko od nestalih jos mogao biti ziv. Cetrdeset pet tela je pronadjeno na opstinskoj deponiji Ivan Polje od 5. do 8. septembra 2000.

Video snimak ekshumacije, koji je IWPR-u prikazala Bosanska komisija za nestala lica, pokazuje kako su ljudski ostaci zajedno sa ostacima dzamije bili pokriveni slojem djubreta debljine od jednog do dva metra.

Jedan bivsi haski istrazitelj koji je trazio da ostane anoniman rekao je: “Cinjenica da su tela odlozena na opstinskoj imovini takodje ukazuje na to da su civilne vlasti u Sokolcu imale vodecu ulogu u masakru u Novoseocu.”

SIRI OBRAZAC ZLOCINA

Svedoci tvrde da su Tupajic i Bjelica bili umesani ili aktivni u etnickom ciscenju i na drugim mestima u opstini Sokolac.

Mnogi preziveli svedoci iz sela Knezina, Zulj i Vrbarje tvrde da su Milan Tupajic i Milovan Bjelica licno nadzirali proces donosenja odluka koje su dovele do proterivanja muslimanskog stanovnistva.

Mustafa Imamovic, u to vreme lider lokalne zajednice u Knezini, bio je pozvan na sastanak sa Tupajicem i Bjelicom u julu 1992. kada je prvi put predlozeno da Muslimani iz Knezine budu raseljeni. Neposredno pre nego sto ce srpske jedinice uci u Knezinu, Tupajic je dosao u selo i objavio da svi Muslimani treba da odu. “Nalog za nasu deportaciju dao je Milan Tupajic, predsednik opstine Sokolac”, izjavio je jedan od stanovnika sela, Ibrahim Secic, u svedocenju pred tribunalom u Hagu. “Muslimani su pre rata cinili do 30 procenata stanovnistva Sokolca”, izjavio je bivsi sluzbenik suda u Hagu, koji je zeleo da ostane anoniman. “Do 1995, prakticno svi Muslimani su proterani ili pobijeni.”

CIVILNI ADMINISTRATOR

“Tupajic je bio jedan od najvisih lidera SDS-a u istocnoj Bosni koji su operisali izvan Pala pred pocetak i za vreme rata”, izjavio je bivsi haski istrazitelj, pod uslovom da ostane anoniman.

IWPR nije uspeo da kontaktira Tupajica za koga se ne zna gde se trenutno nalazi, mada mu je poslednja poznata adresa bila u Sokolcu.

Ali, njegov kolega Bjelica porice da je Tupajic odgovoran za ono sto se dogodilo u Novoseocu.

Tupajic je kasnije postao zamenik lidera sire Srpske autonomne oblasti Romanija koja je 1992. ukljucivala veci deo istocne Bosne.

Posle masakra u Novoseocu, i Tupajic i Krstic su dobili unapredjenja, a ovaj drugi je postao zamenik komandanta Drinskog korpusa, jedinice koja je imala kljucnu ulogu u kolapsu “bezbedne zone” Ujedinjenih nacija u Srebrenici i likvidiranju njenih muskih stanovnika. Tupajic se i tamo pojavio, kao najvisi zvanicnik SDS-a koji je bio prisutan u vreme masakra.

Posle rata, Tupajic je postao sef poslanicke grupe SDS-a u skupstini bosanskih Srba, da bi kasnije dospeo na crnu listu Ureda visokog predstavnika zbog kontinuiranog pruzanja podrske Karadzicu.

Tribunal u Hagu nikada nije podigao optuznicu protiv njega, a visoki sluzbenik iz tuzilastva odbio je da govori o kontaktima izmedju Haga i Tupajica.

IWPR je ipak saznao da je Haski tribunal izdao uredbu “klase A” o postupku protiv Tupajica za druge ratne zlocine koji ne ukljucuju dogadjaje u Novoseocu. Ovakva kategorizacija znaci da se dokazi smatraju dovoljnim da opravdaju hapsenje i optuznicu, ali neki takvi slucajevi, poput Tupajicevog, jos nisu dospeli pred sud.

“Ne mozete nas kriviti za to sto ne optuzujemo ljude kao sto je Milan Tupajic”, izjavio je visoki sluzbenik tuzilastva za IWPR. “Savet bezbednosti (UN) je obustavio dalju istragu i podizanje optuznica za sve osim za one koji su se nalazili na vrhu hijerarhije i bili su odgovorni za ubistva”, navodi ovaj izvor, pozivajuci se na odluku UN kojom je Haskom tribunalu prosle godine uskraceno pravo da pokrece nove optuznice protiv figura na nizim polozajima u hijerarhiji.

“To sto se ovi ljudi odgovorni za teske zlocine i dalje nalaze na slobodi nije krivica tribunala vec onih koji pokusavaju da obustave njegov rad pre nego sto je posao zavrsen”, zakljucio je ovaj izvor.

POLITICKI KOMESAR

U novembru 2004, Bjelica se sastao sa IWPR-om u Sokolcu radi razgovora o njegovom radu u svojstvu regionalnog lidera SDS-a 1991. godine i otvoreno govorio o bliskim vezama sa Karadzicem i Krajisnikom. Tom prilikom je poricao ucesce i masakru.

“Novoseoce je tamna mrlja na Sokolcu i srpskom narodu u celini”, izjavio je za IWPR. “Mi u civilnim vlastima samo smo vodili racuna da civilne institucije nastave sa radom. “Ni Tupajic ni ja nismo imali nikakvu vojnu funkciju. Nismo znali niti smo ucestvovali u vojnim operacijama.”

Bjelica je posle toga dosao na celo velike opstine poznate kao Srpsko Sarajevo, a kasnije je radio kao glavni racunovodja “Centreksa”, firme koja je navodno bila glavni finansijski kanal za tajnu mrezu podrske koja je pomagala Karadzicu da izbegne hapsenje posle kraja rata 1995. godine.

Kao i Tupajic, nasao se na crnoj listi Evropske unije i Sjedinjenih Drzava zbog navodne podrske Karadzicu. Stavljanje na crnu listu rezultiralo je njegovim uklanjanjem sa politickih pozicija i funkcija u drzavnim preduzecima, kao i zabranom putovanja u EU ili poslovanja sa gradjanima SAD.

I DALJE U POTRAZI ZA PRAVDOM

Osecaj da pravda jos nije izvrsena nigde nije tako snazan kao u samom Novoseocu.

Neugodna tisina docekuje putnike koji blatnjavim putem stizu u Novoseoce, selo u podnozju planine Romanije u istocnoj Bosni. Rusevine starih kamenih kuca koje su nekada bile dom za njegovih 160 stanovnika stoje kao nemi svedoci zlocina pocinjenog pre 12 godina.

Cetrdeset cetiri sjajna bela nadgrobna kamena pored puta svedoce o sudbini muskaraca i decaka koji su generacijama radili na zemlji u koju su sada sahranjeni. Ostavljeno je mesto za jos jedan grob.

“Nasla sam telo mog sina, ali ne i mog muza Muharema”, izjavila je nekadasnja stanovnica ovog sela Munira Selmanovic za IWPR, otvarajuci svoj inace prazni novcanik da nam pokaze svoju najvecu dragocenost – fotografije sina i muza. “Jos ga trazim. Komisija za nestala lica smatra da ima jos tela na opstinskoj deponiji Ivan Polje. Kazu da ce ponovo poceti da kopaju. Mozda je i moj muz tamo.”

Rodjaci zrtava su sada usredsredjeni na novo Vece za ratne zlocine kao moguci put do pravde.

“Nadam se da ce novi sud pokazati interesovanje za Novoseoce”, izjavila je Muniba Karic.

Zabrinutost prezivelih za to da li ce pravda biti izvrsena sirom Bosne dele posmatraci koji kazu da ce proci jos dosta godina pre nego sto osumnjicenici dospeju pred sud.

“Ako u Bosni treba da zavlada mir, preziveli iz Novoseoca i drugih sela sirom zemlje moraju videti pocinioce na sudu”, izjavio je Amor Masvic, sef Bosanske komisije za nestala lica.

Dzejms Lajon, direktor strucnog tima za sprecavanje sukoba poznatog kao Medjunarodna krizna grupa, slaze se sa takvim stavom. “Ako krivci ne budu kaznjeni, ne mozemo govoriti o istinskom pomirenju i miru”, upozorava on.

“Buducnost Bosne kao jedne mirne zemlje zavisi od velikog broja postenih sudjenja kojima ce se posvedociti o onome sto se ovde dogodilo i pokazati gradjanima i svim etnickim grupama da je pravda izvrsena.”

Nerma Jelacic je menadzer projekta IWPR u Bosni i Hercegovini. Hju Grifits je kooridinator istrazivackih projekata IWPR-a. Ovo istrazivanje je deo aktivnosti na polju izvestavanja o ratnim zlocinima i obuke koje IWPR i njegov regionalni partner Balkanska mreza za istrazivacko novinarstvo organizuju u Bosni tako da koincidira sa otvaranjem Veca za ratne zlocine u Sarajevu.

Ovaj projekat podrzava Ministarstvo spoljnih poslova Svajcarske i UNESCO fond za medije, a implementira se u saradnji sa USAID Media. Ovo istrazivanje je obavljeno zahvaljujuci donaciji ambasade SAD u Sarajevu.