Istoricarka nadigrala Milosevica

HAG – Milosevic je bio spreman da brzo zavrsi sa eskpertom tuzilastva, istoricarkom koja je autor izvestaja “Srpski nacionalizam u dvadesetom veku: istorijska pozadina i kontekst”. Dr Odri Bading sa Akademije za medjunarodne studije na Harvardu, doktorirala je sa tezom “Srpski intelektualci i nacionalno pitanje”. Ona je radila u ambasadi Sjedinjenih Drzava u Jugoslaviji od 1987. do 1990.godine.

Njene kvalifikacije nisu zaplasile okrivljenog. On je vec imao iskustva sa drugim visokokvalifikovanim strucnjacima koje je tuzilastvo predlozilo. Dvoje od njih popustili su pod njegovim agresivnim stilom ispitivanja, koji ukljucuje ruganje, lazno prikazivanje, svadjanje i zbunjivanje. On nije imao razloga da veruje da ce Dr Bading biti neki veci izazov. Naposletku, ona se obracala sudu na temu srpske istorije, oblasti za koju on sebe smatra mnogo vecim strucnjakom nego sto bi to bilo koji stranac ikada mogao biti. Za Milosevica, srpska istorija je srediste ovog postupka koga sudije i tuzilac “uporno nazivaju sudjenjem”. Po njemu, njihova namera je da je ponovo napisu. Njegova uloga, koju je samom sebi dodelio, jeste da iznese “istinu” za taj istorijski period, a ne da sebe brani od 66 optuzbi. Milosevic je saopstio sudu da ce mu trebati dosta vremena za unakrsno ispitivanje, i izgledalo je da on uziva u ovoj prilici.

Ali, Milosevic nije brzo zavrsio sa krhkom, mladom zenom blagog, drhtavog glasa. Ukoliko je on njenu pojavu smatrao manjkom samopouzdanja ili kompetentnosti tesko se prevario. Dr Bading se pokazala kao strucnjak ciji je intelekt za postovanje, koja zna svoju oblast odlicno i koja se nije se dala zaplasiti.

Cilj izvestaja Dr Bading bio je jednostavno da prikaze pretresnom vecu pozadinu dogadjaja koji se razmatraju. Dr Bading je opisala stvaranje srpskog stanja svesti u 1980-tim u kome se nasledje Jugoslavije izjednacavalo sa potrebom da se zastiti i ujedini sto je vise Srba moguce. Kao sto je Milosevic sam dovoljno puta rekao, Jugoslavija je bila drzava u kojoj su svi Srbi bili ujedinjeni.

Medjutim, Milosevic je bio taj koji je preduzimao korake koji su podrivali dalje postojanje Jugoslavije. Prema iskazu Dr Bading, Milosevicev rezim izmenio je srpski ustav u prolece 1989. tako da bi isti mogao biti promenjen bez saglasnosti autonomnih pokrajina, Kosova i Vojvodine. Godinu dana nakon toga, srpski ustav je promenjen da bi se ukinula autonomija pokrajina, ali ne i ukinuli njihovi glasovi u saveznom predsednistvu, sto bi bilo logicno. Negde u isto vreme, Milosevic je orkestrirao nesto sto ce biti nazvano anti-birokratskom revolucijom, akciju masa koja je zamenila rukovodstva Crne Gore i Vojvodine ljudima lojalnim Milosevicu. Ove mahinacije, zajedno sa srpskim preuzimanjem kontrole nad Kosovom, dale su Milosevicu efektivnu kontrolu nad saveznim predsednistvom. One su takodje povecale strah u ostalim republikama, stvarajuci podrsku snagama koje su zagovarale nezavisnost u Hrvatskoj i Sloveniji. Jos jedna ustavna promena vredna je zapazanja: Srbija se obavezala da odrzava odnose sa Srbima van Srbije, radeci na zastiti njiovog nacionalnog i kultrno-istorijskog identiteta.

Iako se koreni srpskog nacionalizma mogu naci ranije u istoriji, Dr Bading se usredsredila na dvadeseti vek. Titova decentralizacija Jugoslavije tokom 1960-tih igrala je znacajnu ulogu. Dok su odredjene nadleznosti prebacene na republike, one, izuzev Slovenije, nisu bile kompaktnog nacionalnog sastava. Njihovo stanovnistvo bilo je mesovito i cinili su ga Srbi, Hrvati, Bosnjaci, Albanci i drugi. Srbija se posebno osecala zrtvom decentralizacije s obzirom da je znacajna populacija Srba zivela van Rebublike Srbije – u Bosni, Hrvatskoj i Makedoniji. Ukoliko bi se Jugoslavija raspala, postojece republicke granice trebalo je izmeniti da bi svi Srbi nastavili da zive u jednoj drzavi.

Takodje, za deo srpske populacije u igri je bilo i ono sto je Dr Bading nazvala “stanjem svesti oblikovane u proslosti”. Ona je objasnila da alternativna realnost moze postojati izvan svakodnevnog stanja svesti, spremna da se pojavi na povrsini u kriznoj situaciji. U ovom slucaju, ona je ukazala na srpsko iskustvo sa genocidom pocinjenim od strane hrvatskih ustasa u Drugom svetskom ratu. Dok je postojeca zivotna realnost za Srbe bila visenacionalna, genocid je takodje bio realnost u zivom secanju mnogih. To je bio podsetnik da bi stvari mogle biti drugacije. Miloseviceva propaganda izvela je tu potisnutu realnost u prvi plan za mnoge Srbe. Strah Srba od novog genocida i strahovi drugih naroda od srpske dominacije hranili su jedni druge, stvarajuci nezaustavljivu spiralu dezintegracije.

Dr Bading je takodje dala svoje misljenje o ulozi koju je odigrao cuveni memorandum ugledne Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) iz 1986.godine. Ona je rekla pred sudom da je memorandum predstavljao korenitu promenu u srpskoj nacionalnoj misli. Pre toga, srpski nacionalisti podrzavali su opstanak (i reformu) Jugoslavije kao zemlje koja obezbedjuje jedinstvenu domovinu za sve Srbe. U memorandumu, po prvi put pojavili su se nagovestaji da je “jugoslovenska drzava mozda potrosena”. Ipak, ni memorandum ni njegovi predlagaci nisu najavili kao neizbezno rastavljanje Jugoslavije po nacionalnim linijama.

Prema izvestaju Dr Bading “Milosevic je prvi javno izneo ideju da bi raspad Jugoslavije ukljucivao reviziju republickih granica” u diskusijama koje su vodile do usvajanja srpskog ustava iz 1990.godine. Milosevic je rekao: “Postojece granice su moguce u federativnoj Jugoslaviji. Ukoliko Jugoslavija postane konfederacija, pitanje granica ce biti otvoreno i Srbija ce zastititi Srbe van Srbije. Milosevic nije rekao koje oblasti ce Srbija traziti, niti koje metode ce upotrebiti.” On nije rekao ni sta ce se dogoditi sa nesrpskim stanovnistvom na tim teritorijama.

Objasnjavajuci Milosevicevu ulogu u istorijskim dogadjajima koji su doveli do kraja Jugoslavije, Dr Bading je primetila da je na pocetku on “ukazao na mnoge probleme koje su i prethodni srpski lideri imali”. Ona je nastavila: “On se od njih razlikovao pre svega u resenosti da insistira na svom koceptu Jugoslavije koji bi odgovarao srpskim interesima, cak i po cenu odbijanja ostalih od postojece jugoslovenske drzave”. Ona je istakla: “Pre toga, srpski lideri pre Milosevica su konstantno isticali potrebu da razmotre interese ostalih jugoslovenskih naroda, da rade u granicama postojeceg politickog sistema konsenzusa… To su bila bas ta ogranicenja, pravila jugoslovenske politicke igre, koja je Milosevic odbacio na pocetku svoje populisticke revolucije”.

Uprkos tome sto je Dr Bading okarakterisala njegovu ulogu kao centralnu u raspadu Jugoslavije, kada je na Milosevica dosao red da je ispituje, on je izabrao da raspravlja o istorijskim dogadjajima od malog znacaja za sudjenje. On je potrosio skoro ceo prvi sat neuspesno pokusavajuci da pokaze nekonzistentnost izmedju njenog izvestaja za sud i njene doktorske disertacije.

On je zatim pokusao da ospori njene izvore, ocigledno pretpostavljajuci da su oni bili limitirani na one na engleskom jeziku. Dr Bading je odgovorila: “U celini, ja sam koristila ono sto sam smatrala najboljim istorijskim izvorima na jezicima koji su mi bili na raspolaganju, na srpskom, francuskom, nemackom i engleskom, i do izvesne mere na slovenackom”.

Milosevic je zatim optuzio Dr Bading za “pravljenje jedne od najvecih metodoloskih gresaka” time sto se jedna istorijska situacija uzima kao “mustra” za razumevanje druge. Ovo je bilo previse za sudiju Meja koji je zagrmeo: “To je apsolutna besmislica!” i zatrazio od Milosevica da objasni sta je mislio u konkretnom slucaju. Dr Bading je rekla sudu da potraga za korenima istorijskih fenomena zahteva vracanje na dogadjaje koji su se odigrali u proslosti, koja je srce istoriografije, a ne “mustra” ili “modla” pristup za koji ju je Milosevic optuzio.

Optuzeni je takodje potrosio zavidno vreme tvrdeci da je ekspert pogresila u tvrdnji da je Srbija “osvojila” srpske zemlje od Otomanske imperije, kada je ona samo “oslobodila” oblasti koje su joj prethodno pripadale. Cak i kada je Dr Bading istakla da je ta razlika prouzrokovana problemima u prevodu i slozila se da bi neke od tih oblasti bilo tacno okarakterisati kao “oslobodjene”, Milosevic nije popustio sa ovim argumentum. Vise vremena je proslo u Milosevicevom postavljanju pitanja o “staroj Srbiji”, lingvisti Vuku Karadzicu i o tome da li koncept “Nacertanija” predstavlja ideju velike Srbije ili Jugoslavije.

Nakon nekoliko sati, Milosevicevo usredsredjenje na ova pitanja izazvalo je glavnog tuzioca u ovom predmetu, Dzefrija Najsa, da intervenise. “Ukoliko ne budu osporeni Memorandum (SANU) i detalji vezani za okrivljenog, tuzilastvo ce imati priliku da kaze da oni nisu osporeni, sto cemo mi biti obavezni i srecni da ucinimo”. Sudija Mej je odgovorio: “On je svestan vremena koje ima na raspolaganju i ako on odluci da potrosi vreme na XIX umesto na XX vek, to je u potpunosti njegova stvar”. Milosevic je ubacio: “Ja ovo mogu da tumacim samo kao nasilje. Unakrsno ispitivanje nema smisla ukoliko ja ne mogu da prodjem kroz ceo izvestaj”. U tom trenutku, Milosevic je bio na cetvrtoj od 92 strane koliko ima ekspertski izvestaj i ispitivao je eksperta vec vise od dva sata. “Sve ovo je ucinjeno sa namerom da se ponovo napise istorija. Doveli ste eksperta iz istorije i necete mi dozvoliti da je ispitam”. Sudija Mej imao je poslednju rec: “Ako odlucite da se zadrzite na davno proslim dogadjajima, mi Vas necemo sprecavati, ali vreme je ograniceno. Ukoliko osporavate detalje, posebno one koje se odnose na Vas, to biste trebali da ucinite u preostalom vremenu”.

Odrazavajuci svoj pristup sudjenju, Milosevic je tvrdoglavo nastavio sa svojim pokusajima da uspostavi svoju verziju istorije, postepeno prelazeci na relevantnije stvari. Iako je izgledalo da on uziva u prilici da uspostavi svoju verziju istorije i da pokaze doktora kao pristrasnu i intelektualno inferiornu, imao je u tome malo uspeha. Dr Bading je bila savrsen naucnik. Kroz njen izvestaj, tokom svedocenja i unakrsnog ispitivanja, ona je demonstrirala da nema licne interese. Ona je postovala svoju temu (Srbija) i prisla joj je sa “strascu bez interesa”. Njena strast nije bila za jedno ili drugo politicko stanoviste. To je bila strast naucnika za njenu temu, poput fascinacije biologa onim sto se nalazi pod mikroskopom. Kao rezultat, ona se sa lakocom mogla sloziti kao sto se nije slozila sa Milosevicevim predlozima. Ona nije bila protiv njega. Ona je bila za istinu. Sledeci primeri to pokazuju.

Kada je Milosevic okarakterisao svedokovo prikazivanje Vuka Karadzica kao “jednog od osnivaca srpskog hegemonizma”, Dr Bading ga je pitala da li bi on definisao srpski hegemonizam. Milosevic je vesto odgovorio da je to “teznja Srba da postignu nadmoc nad svim ostalima”. Ona je na to odgovorila: “Ja ne bih na bilo koji nacin povezala Vuka Karadzica sa tom idejom”. Kasnije, ona je osporila Milosevicevo nastavljeno imputiranje izraza “srpski hegemonizam” njoj, rekavsi: “Vi ste upotrebili izraz “velikosrpska hegemonija” nekoliko puta. Ja ga nisam upotrebila nigde”.

U drugoj prilici, Milosevic ju je kritikovao sto je upotrebljavala “nasilje protiv Slovena na Kosovu”. “Zasto niste rekli da su oni bili Srbi i Crnogorci?”, upitao je Milosevic. Dr Bading je brzo odgovorila: “Pretpostavljam da bih izbegla da kazem Srbi i Crnogorci. Juce ste vi sugerisali da sam, kada sam koristila taj izraz, ocrnila crnogorsku naciju”.

Njihov duel ukljucio je i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nakon Prvog svetskog rata. Milosevic: “Rekli ste da su stvaranjem kraljevine svi Srbi ziveli u jednoj drzavi. Zar se to ne bi moglo reci i za Hrvate i Slovence?” Dr Bading: “Ja nisam govorila o tome, ali to nije tacno. Veliki delovi jadranske obale pripali su Italiji, a veliki delovi Slovenije pripali su Italiji i Austriji.”

Milosevic se tada okrenuo genocidu koje su hrvatske ustase pocinile nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Upucujuci na njen izvestaj, on ju je pitao kako je mogla da kaze da su hrvatske ustase bila marginalna ekstremisticka grupa kada su oni vladali Hrvatskom cetiri godine i “izvrsili genocid nad Srbima koji su cinili jednu trecinu populacije Hrvatske, i ubili 700.000 Srba. Vi ste rekli da je ubijeno 100.000”. Dr Bading istakla je da je to greska u prevodu. “Na srpskom Vi ste rekli 100.000”. “Nije tacno. Ja sam rekla stotine hiljada. U fusnoti ja sam dala procenu od 300.000. Te cifre i dalje nisu u potpunosti utvrdjene. U odnosu na to kako je marginalizovana grupa uspela da vlada cetiri godine, ona to ne bi mogla da je Nemci nisu stavili u tu poziciju. Cak i sa ogromnom pomoci Nemacke i Italije, oni nisu bili u stanju da kontrolisu velike delove svoje teritorije”.

Optuzeni je zahtevao da zna zasto je izvestaj “nem o metodima genocida”, upucujuci na ulogu katolicke crkve i svestenika. Dr Bading je odgovorila: “Ja kazem da su Ustase pocinile genocid. To nije sporno u bilo kom pogledu. Nije bilo razloga da se govori o metodama (u izvestaju). Sto se tice uloge katolicke crkve, nesporno je da je bilo svestenika koji su bili umesani u ubijanja i prisilna prekrstavanja”.

Dr Bading nije izbegla kontraverzno pitanje o broju ljudi (od kojih su vecina, ali ne svi, bili Srbi) koji su ubijeni u Drugom svetskom ratu u ustaskom koncetracionom logoru Jasenovac. “Ja ne verujem da je 600.000 umrlo u Jasenovcu. Kada to kazem, ja ne umanjujem zlo. Ja koristim izraz “genocid” za ono sto je rezim uradio protiv srpskog stanovnistva… Niko ne zna tacan broj Srba koji su umrli u Hrvatskoj ili o masovnim smaknucima u Jasenovcu, jamama, selima… To ne menja sustinu onoga sto su ustase uradile. To je samo argument o broju”.

Primetno je bilo u Milosevicevom postavljanju pitanja odsustvo svega sto je imalo veze sa njim, iako ga je izvestaj Dr Bading prikazao kao glavnog, istina ne jedinog, katalizatora za raspad Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, onog kome su moc i nemilosrdnost omogucile da, za svoje ciljeve, manipulise ljudima i dogadjajima.

Iako je Milosevic uspeo da skloni sebe iz fokusa tokom unakrsnog ispitivanja, usredsredjujuci se na krupnije istorijske procese, on ne moze tako lako izbeci pitanje vlastite odgovornosti koja se utvrdjuje na sudjenju. Naposletku, sudjenje nije o srpskoj istoriji i tribunal nece biti sudija istoriji ili srpskoj naciji, ali ce presuditi Milosevicu i to ce biti istorijska cinjenica. Ukoliko zeli da utice na taj process, najbolje bi mu bilo da odgovori na optuzbe protiv njega umesto da raspravlja o stvarima o kojima ovaj tribunal nece odluciti.