Ispitivanje vojnog angažovanja policije bosanskih Srba

Ispitivanje vojnog angažovanja policije bosanskih Srba

Friday, 27 May, 2011

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 694, 27. maj 2011.)

Bivši šef Centra službi bezbednosti (CSB) u severnobosanskom gradu Doboju, Andrija Bjelošević, svedočio je ove sedmice pred Haškim tribunalom o tome od koga su pripadnici policije bosanskih Srba dobijali naređenja nakon što bi se priključili vojsci.

Bjelošević je nastavio da daje iskaz na suđenju dvojici bivših zvaničnika bosanskih Srba – Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu.

Kao bivši šef banjalučkog CSB-a, Župljanin je 1994. postao savetnik predsednika bosanskih Srba i haškog optuženika, Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj BiH, u periodu od aprila do decembra 1992.

Župljaninov saoptuženik Stanišić je, kao nekadašnji ministar unutrašnjih poslova bosanskih Srba, optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, te zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.

Svedok je izjavio da su policajci koje je vojska angažovala u borbenim operacijama bili pod kontrolom vojske, a ne policijskih komandanata – što je tvrdnja koju je podržala i Stanišićeva odbrana.

Tužilaštvo tvrdi da je svaki zločin koji su počinili policajci pod vojnom komandom trebalo da bude istražen i krivično gonjen od strane nadležnih policijskih, a ne vojnih organa.

Bjeloševićevo svedočenje pred Tribunalom traje već petnaest dana.

Branilac Slobodan Zečević pokazao je Bjeloševiću pismo u kojem se on obraća vojnom komandantu Slavku Lisici, tražeći od njega da pripadnici policije budu povučeni iz borbenih dejstava, kako bi mogli da budu angažovani na osiguravanju bezbednosti i javnog poretka na urbanim područjima. Lisica je, pak odgovorio da „neće dozvoliti takvo povlačenje policajaca“.

Bjelošević je potvrdio autentičnost tog pisma i rekao da ono pokazuje kako je vojska zapravo imala ovlašćenja da slobodno angažuje policijske jedinice.

Odbrana je tvrdila i kako policija, u vreme dok je delovala u sastavu vojske, nije mogla da poštuje redovnu proceduru koja se tiče zločina.

„To znači da policajac, koji boraveći na frontu vidi da je učinjen zločin, nije ovlašćen da uhapsi počinitelje. Time bi se ogrešio vojnu disciplinu“, kazao je Zečević, dok se Bjelošević saglasio s tim.

Da bi pobila te tvrdnje, tužiteljka Džoana Korner (Joanna Korner) je rekla da je sam svedok „tokom maja i juna 1992. vlastiti angažman u vojsci koristio kao ’izgovor’ i da se [Bjelošević] skrivao iza svoje vojne obaveze da bi izbegao odgovornost za borbu protiv zločina u Doboju, prepuštajući to Obrenu Petroviću, koji je tada bio komandant policijske stanice“.

Petrović danas obavlja funkciju gradonačelnika Doboja.

O odnosima između Bjeloševića i Petrovića raspravljalo se u vezi sa paravojnom jedinicom pod nazivom „Predini vukovi“, čiji je komandant Predrag Kujundžić prvostepenom odlukom bosanskog državnog suda u oktobru 2009. bio osuđen na 22 godine zatvora za zločine protiv čovečnosti. Kasnije mu je ta kazna smanjena na 17 godina.

„Predini vukovi“ se pominju kao primer paravojne grupe koja se „stavila“ pod „policijsku komandu“, pošto je Kujundžić bio zaposlen u dobojskom CSB-u – objasnio je svedok.

Nije jasno koliko je još članova te grupe bilo u policiji ili njenom rezervnom sastavu.

„Mnogo puta sam razgovarao s Petrovićem i pokušavao da mu skrenem pažnju na tu [paravojnu grupu], a on mi je uporno govorio kako se plaši njih i onoga što bi oni učinili, tako da je samostalno odlučio da ih smesti u rezervnu policijsku stanicu u Suvom Polju“, kazao je svedok.

Kornerova je potom ukazala na postojanje jednog dokumenta odbrane – ne pominjući pri tom datum ili broj – u kojem dobojski CSB izveštava kako je „zaposlenik Petar Kujundžić“ prikupio „70 kilograma u zlatu i ostalim dragocenostima“.

Svedok je rekao da nikada nije video takav izveštaj, ali da je čuo za „druge izveštaje kojima se ukazuje na kriminalne aktivnosti ove grupe.

„Upravo zbog toga sam razgovarao s Petrovićem, da bih pokušao da ga ubedim da tu grupu isključi iz rezervnog sastava CSB-a, a oni su mi – pošto su to znali – pretili, govorili mi da će me eliminisati itd.“

Da bi naglasio koliko su ozbiljne bile te navodne pretnje, svedok je rekao da „nije spavao u [svom] stanu, nego u vojnom hostelu – bila je to zaista veoma opasna grupa“.

„Ako je grupa bila toliko opasna, zbog čega vam vojska nije pomogla da ih pohapsite?“, pitala je Kornerova.

„Ako Vam kažem da je Predrag Kujundžić uperio pištolj u glavu [vojnog] majora Stankovića, onda ćete možda shvatiti odgovor na to pitanje“, kazao je Bjelošević.

On je potom dodao da bi „bilo i krvi da je neko pokušao da se izbori sa njima, uhapsi ih i slično. Obrenova [Petrovićeva] taktika je bila da ih rasprši u razne jedinice i razmesti ih na razna područja, kako bi im rasuo snagu.“

Kornerova je potom rekla: „Ukoliko dobro razumem, ni kombinovane policijske snage u vojsci i sama vojska, odnosno sve oružane snage u Doboju zajedno, nisu bile u stanju da uhapse tog čoveka i njegovu grupu, jer su ga se plašili?“

„To se verovatno moglo uraditi“, odgovorio je svedok, „ali je pitanje po koju cenu i uz koliko mrtvih.“

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.

Balkans
Frontline Updates
Support local journalists