INŽENJERAC OPISUJE KAKO SU HRVATSKE FORMACIJE RUŠILE KUĆE
Istovremeno, advokati obojice okrivljenih hrvatskih generala pokušavaju da svale krivicu na drugog optuženika.
INŽENJERAC OPISUJE KAKO SU HRVATSKE FORMACIJE RUŠILE KUĆE
Istovremeno, advokati obojice okrivljenih hrvatskih generala pokušavaju da svale krivicu na drugog optuženika.
Vojni inženjerac je ove sedmice pred zagrebačkim sudom za ratne zločine govorio o tome kako su ljudi u uniformama hrvatske vojske – kada su 1993. bili prinuđeni da se povuku iz „Medačkog džepa“ – nemilosrdno uništavali srpska sela.
Jozo Nenadić je optužio najviše komandante u vladi i vojsci da su naredili rušenje, tvrdeći da se ono dogodilo tek nakon što je to područje obišao i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivan Jarnjak.
Nenadić je svedočio na suđenju generalima Mirku Norcu i Rahimu Ademiju, optuženima da su komandovali jedinicama koje su tokom pomenute operacije ubile najmanje 29 srpskih civila, među kojima je bilo mnogo žena i dece. U optužnici se pominje da su tom prilikom ubijena i petorica srpskih zarobljenika.
Hrvatska je 1993. poslala trupe da zauzmu Medački džep – komadić teritorije za koji se strahovalo da bi mogao poslužiti kao polazište srpskih snaga koje su Hrvatsku želele da preseku napola.
„Ukoliko je Deveta brigada želela da poruši kuće, postojalo je vojno opravdanje da se to učini prilikom samog upada, pošto nijedna kuća nije bila bez oružja, i jer je koncept narodne odbrane svaku kuću pretvorio u bunker. Oni su uzeli naoružanje i gotovo iz svake kuće izneli municiju.“
Ali, svedok je – kako kaže – bio šokiran kada je video da se kuće uništavaju prilikom povlačenja, na koje su Hrvatsku prinudile Ujedinjene nacije.
„Rušenje i spaljivanje [kuća] izvršili su nakon akcije ljudi u uniformama hrvatske vojske, ali ja ne znam o kome se radilo, jer ih nikada pre toga nisam video“, rekao je Nenadić.
No, Nenadić je ipak imao reči utehe za Ademija, koji je nominalno komandovao jedinicama na terenu. Rekao je da je operaciju vodio lično tadašnji vrhovni komandant Janko Bobetko, koji je često izdavao naređenja posve nezavisno, kako od tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška, tako i od komandanata na terenu.
„Bobetko je želeo da bude glavni u svakoj akciji, od Operacije Maslenica do Operacije Oluja, i uvek bi našao način da komunicira sa izvršiocima. To znači da je lanac komande koji je išao preko ministra Šuška često bivao preskakan“, rekao je svedok.
On je opisao i sastanak koji je nakon bitke održan u hotelu Velebno, i na kojem se Bobetko Ademiju čak rugao zbog albanskog prezimena.
„Kada je Ademi pokušao nešto da kaže, Bobetko mu je rekao kako nema ništa s tim i kako čak ni hrvatski jezik ne zna dobro“, prisetio se Nenadić.
Standardna taktika timova odbrane bila je da pokušaju da prebace krivicu na dugog okrivljenog, pa je i Norčev ovosedmični svedok učinio istu stvar.
I tako je operativac hrvatske tajne službe, Luka Jagić, 21. novembra ispričao priču koja je sasvim drugačija od Nenadićeve, tvrdeći da je za operaciju bio nadležan Ademi.
„Akcijom je komandovao Ademi; on je izdao pismeno naređenje za napad koji je na terenu izveden nakon nekoliko dana, da bi kasnije izdao i usmeno naređenje za povlačenje“, rekao je Jagić i dodao da su „sva naređenja stizala iz štaba kojim je komandovao Ademi“.
Jagić je rekao i da je Sektor 1, koji je kontrolisao Norac, postojao samo na papiru, uprkos tome što je odluka o njegovom stvaranju bila Bobetkova.
Ademi je osporavao svedokov iskaz, tvrdeći kako nije on komandovao operacijom. Takođe je poricao da je naredba za napad bila odlagana, i rekao da naređenje o povlačenju nije bilo samo usmeno.
Prethodno je ove sedmice saslušan i jedan Srbin, koji se zatekao u grupi od pedesetak srpskih vojnika koji su poslati kao podrška odbrani Medačkog džepa svega nekoliko dana pre napada hrvatskih formacija.
On je rekao da su u selu Divoselu, gde se on nalazio, mahom boravili stariji civili, iako su neki od njih bili naoružani. Snage srpske Teritorijalne odbrane (TO) trebalo je da garantuju bezbednost civilima, premda – po njegovim rečima – naposletku nisu ispalile niti metka.
Nakon što su hrvatske snage počele da granatiraju selo, svedok je zajedno sa sedamdesetak civila i vojnika peške pobegao odande, a potom su tri dana i tri noći lutali. Mislio je da su ih hrvatski vojnici morali videti, odnosno da su odlučili da ih puste.
Na suđenju Ademiju i Norcu je ove sedmice svedočio i Željko Karan, šef odeljenja sudske medicine u Banja Luci. On je obavio pregled leševa koje su hrvatske snage predale Srbima, kao i onih koje su pronašle Ujedinjene nacije.
Karan je izjavio da je nekolicina žrtava imala „karakterističnu pozu“ ljudi koji su živi spaljeni, ali da pri pregledu 72 tela nije pronašao nikakve znake mučenja, seksualnog zlostavljanja ili sakaćenja.
Svedok je zaključio da je većina tih ljudi poginula u vojnim operacijama, premda na jednom od tela postoje dve ubodne rane na grudima, dok su jednoj ženi odsečene šake i spaljeno više od trećine tela.
Suđenje će biti nastavljeno 26. novembra.
Goran Jungvirth je izveštač IWPR-a iz Zagreba.
Jozo Nenadić je optužio najviše komandante u vladi i vojsci da su naredili rušenje, tvrdeći da se ono dogodilo tek nakon što je to područje obišao i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivan Jarnjak.
Nenadić je svedočio na suđenju generalima Mirku Norcu i Rahimu Ademiju, optuženima da su komandovali jedinicama koje su tokom pomenute operacije ubile najmanje 29 srpskih civila, među kojima je bilo mnogo žena i dece. U optužnici se pominje da su tom prilikom ubijena i petorica srpskih zarobljenika.
Hrvatska je 1993. poslala trupe da zauzmu Medački džep – komadić teritorije za koji se strahovalo da bi mogao poslužiti kao polazište srpskih snaga koje su Hrvatsku želele da preseku napola.
„Ukoliko je Deveta brigada želela da poruši kuće, postojalo je vojno opravdanje da se to učini prilikom samog upada, pošto nijedna kuća nije bila bez oružja, i jer je koncept narodne odbrane svaku kuću pretvorio u bunker. Oni su uzeli naoružanje i gotovo iz svake kuće izneli municiju.“
Ali, svedok je – kako kaže – bio šokiran kada je video da se kuće uništavaju prilikom povlačenja, na koje su Hrvatsku prinudile Ujedinjene nacije.
„Rušenje i spaljivanje [kuća] izvršili su nakon akcije ljudi u uniformama hrvatske vojske, ali ja ne znam o kome se radilo, jer ih nikada pre toga nisam video“, rekao je Nenadić.
No, Nenadić je ipak imao reči utehe za Ademija, koji je nominalno komandovao jedinicama na terenu. Rekao je da je operaciju vodio lično tadašnji vrhovni komandant Janko Bobetko, koji je često izdavao naređenja posve nezavisno, kako od tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška, tako i od komandanata na terenu.
„Bobetko je želeo da bude glavni u svakoj akciji, od Operacije Maslenica do Operacije Oluja, i uvek bi našao način da komunicira sa izvršiocima. To znači da je lanac komande koji je išao preko ministra Šuška često bivao preskakan“, rekao je svedok.
On je opisao i sastanak koji je nakon bitke održan u hotelu Velebno, i na kojem se Bobetko Ademiju čak rugao zbog albanskog prezimena.
„Kada je Ademi pokušao nešto da kaže, Bobetko mu je rekao kako nema ništa s tim i kako čak ni hrvatski jezik ne zna dobro“, prisetio se Nenadić.
Standardna taktika timova odbrane bila je da pokušaju da prebace krivicu na dugog okrivljenog, pa je i Norčev ovosedmični svedok učinio istu stvar.
I tako je operativac hrvatske tajne službe, Luka Jagić, 21. novembra ispričao priču koja je sasvim drugačija od Nenadićeve, tvrdeći da je za operaciju bio nadležan Ademi.
„Akcijom je komandovao Ademi; on je izdao pismeno naređenje za napad koji je na terenu izveden nakon nekoliko dana, da bi kasnije izdao i usmeno naređenje za povlačenje“, rekao je Jagić i dodao da su „sva naređenja stizala iz štaba kojim je komandovao Ademi“.
Jagić je rekao i da je Sektor 1, koji je kontrolisao Norac, postojao samo na papiru, uprkos tome što je odluka o njegovom stvaranju bila Bobetkova.
Ademi je osporavao svedokov iskaz, tvrdeći kako nije on komandovao operacijom. Takođe je poricao da je naredba za napad bila odlagana, i rekao da naređenje o povlačenju nije bilo samo usmeno.
Prethodno je ove sedmice saslušan i jedan Srbin, koji se zatekao u grupi od pedesetak srpskih vojnika koji su poslati kao podrška odbrani Medačkog džepa svega nekoliko dana pre napada hrvatskih formacija.
On je rekao da su u selu Divoselu, gde se on nalazio, mahom boravili stariji civili, iako su neki od njih bili naoružani. Snage srpske Teritorijalne odbrane (TO) trebalo je da garantuju bezbednost civilima, premda – po njegovim rečima – naposletku nisu ispalile niti metka.
Nakon što su hrvatske snage počele da granatiraju selo, svedok je zajedno sa sedamdesetak civila i vojnika peške pobegao odande, a potom su tri dana i tri noći lutali. Mislio je da su ih hrvatski vojnici morali videti, odnosno da su odlučili da ih puste.
Na suđenju Ademiju i Norcu je ove sedmice svedočio i Željko Karan, šef odeljenja sudske medicine u Banja Luci. On je obavio pregled leševa koje su hrvatske snage predale Srbima, kao i onih koje su pronašle Ujedinjene nacije.
Karan je izjavio da je nekolicina žrtava imala „karakterističnu pozu“ ljudi koji su živi spaljeni, ali da pri pregledu 72 tela nije pronašao nikakve znake mučenja, seksualnog zlostavljanja ili sakaćenja.
Svedok je zaključio da je većina tih ljudi poginula u vojnim operacijama, premda na jednom od tela postoje dve ubodne rane na grudima, dok su jednoj ženi odsečene šake i spaljeno više od trećine tela.
Suđenje će biti nastavljeno 26. novembra.
Goran Jungvirth je izveštač IWPR-a iz Zagreba.
