Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

INSAJDER BOSANSKIH HRVATA ČEKA IZRICANJE KAZNE

Dok sudije odlučuju o visini zatvorske kazne za Ivicu Rajića, on se sprema da svedoči na suđenju ostalim bosanskim Hrvatima optuženim za ratne zločine.
By Goran Jungvirth
Budući da trenutno – nakon priznanja krivice za zločine nad muslimanskim civilima – čeka na izricanje kazne, bivši se komandant bosanskih Hrvata, Ivica Rajić, pred Tribunalom više neće pojavljivati kao okrivljeni.



Međutim, kao važan svedok-insajder na brojnim predstojećim suđenjima, on će videti još mnogo haških sudija i sudnica.



Prema nagodbi koju je sklopio sa tužilaštvom, Rajić je u oktobru 2005. – kao osoba koja je tokom 1993. bila komandant Hrvatskog vijeća obrane (HVO) za bosanskohercegovačku teritoriju oko Kiseljaka i Vareša – priznao krivicu po četiri od ukupno deset tačaka optužnice, za kršenja zakona i običaja ratovanja. Takođe je pristao da svedoči protiv ostalih haških optuženika.



Tužioci su ove sedmice potvrdili da bi Rajić trebalo da svedoči na zajedničkom suđenju Jadranku Prliću, bivšem premijeru Herceg-Bosne; Bruni Stojiću, njegovom ministru odbrane; Valentinu Čoriću, komandantu vojne policije HVO-a; Berislavu Pušiću, koji je bio zadužen za razmene zarobljenika; te Slobodanu Praljku i Milivoju Petkoviću, višim zapovednicima HVO-a. Njih šestorica se terete za zločine koji su nad Muslimanima počinjeni u Herceg-Bosni, odnosno u odmetnutom delu Bosne i Hercegovine u kojem su vlast uspostavile lokalne hrvatske vođe.



Tužioci su se prošle godine saglasili s tim da Rajiću bude izrečena kazna u trajanju od 12 do 15 godina. Sudije, međutim, nisu u obavezi da poštuju tu preporuku, pa je na saslušanju održanom 7. aprila sudsko veće – kojim je predsedavala sutkinja Kristin Van Den Vajngart (Christine Van Dena Wyngaert) – saslušalo argumente obeju strana koji su se ticali dužine kazne za optuženika.



Tužilac Kenet Skot (Kenneth Scott) je svoje izlaganje otpočeo opisujući ono što je on nazvao „užasom“ koji se desio u bosanskim gradovima Stupni Do i Vareš pošto je – nakon napada koji se odigrao krajem oktobra 1993. – HVO preuzeo kontrolu nad tim područjem.



„Vojnici HVO-a isterivali su civile iz njihovih kuća i mesta u kojima su se skrivali, otimali im dragocenosti, organizovali pogubljenja i pobili izvestan broj ljudi, žena, starih i dece, te vršili seksualno nasilje nad muslimanskim ženama. Bila je to prava noćna mora“, rekao je Skot.



Tužilac je potom opisao i niz incidenata tokom kojih su u Varešu napadani civili: „Kada je jedna grupa Muslimana – jedan muškarac, devet žena i troje dece – pokušala da pobegne, muškarac je ubijen, a njegovo napola spaljeno telo kasnije je pronađeno na mestu gde je bio pogođen metkom. Dve žene i troje dece pobijeni su ispred svoje kuće.“



On je rekao i da je u Varešu ubijeno najmanje 36 Muslimana, a u Stupnom Dolu oko 37. Način na koji su oni ubijeni, kaže Skot, dovodi u pitanje tvrdnje odbrane da je većina žrtava poginula u vojnoj akciji.



Skot je kao primer naveo jedno od takvih „spornih“ pogubljenja. „Refik Likić je isteran iz svoje kuće zajedno sa još 16 osoba. Oni su bili naterani da sve dragocenosti predaju vojnicima HVO-a. Za to vreme, vojnici HVO-a ustrelili su Likića, a kad je pao na zemlju, ispalili su [u njegovo telo] barem još jedan metak“, rekao je on. „Teško da to možete nazvati pogibijom u oružanoj borbi.“



Iako se tužilac saglasio sa ocenom da broj poginulih nije tako veliki kao u nekim drugim suđenjima za ratne zločine pred Tribunalom, on je rekao da okrutnost sa kojom su počinjeni ovim zločinima daje dodatnu težinu.



On je u sudnici prikazao i dvanaestominutni televizijski snimak na kojem se vide uništena i spaljena sela, opisujući kako su civili bili pljačkani, premlaćivani, mučeni i ubijani. Neki od njih su zaključavani u kuće, koje su potom bile zapaljene, a ljudi u njima živi spaljeni. Među žrtvama je bilo i mnogo dece, naglasio je tužilac.



Pripadnici HVO-a bili su unapred upoznati sa onim što će se dogoditi – kazao je tužilac, pozivajući se na svedočenje jednog muslimanskog zarobljenika kome je jedan od vojnika dan uoči napada (koji je usledio 22. oktobra) navodno rekao: „Sutra ćemo napasti vaše selo i pobiti sve živo.“



Nakon incidenta, HVO je pokušao da prikrije tragove zločina, tako što je – kako je naveo tužilac – tadašnjim mirovnim trupama UN-a (UNPROFOR) zabranio pristup selima.



Skot je rekao i da je prvi hrvatski predsednik, pokojni Franjo Tuđman, naredio da Rajić nakon pomenutog incidenta bude otpušten, jer ga je brinulo kako će na otkriće tako „strašnih zločina“ reagovati međunarodna zajednica.



Međutim, iako je Rajića otpustio njegov komandant Tihomir Blaškić, on je smesta ponovo imenovan na isti položaj – ali pod pseudonimom Viktor Andrić.



„Niko nije kažnjen za te zločine, a sam Rajić je posle toga čak unapređen“, rekao je Skot.



„Danas, posle 12 godina, mi smo tu i gospodin Rajić je proglašen krivim. Žrtve su predugo čekale pravdu“.



Rajićeva zastupnica odbrane, Doris Košta, uzvratila je tvrdnjom da je njen klijent izvršavao naređenja koja mu je izdavao Petković, čije suđenje počinje 26. aprila. „Rajić u Vareš nije otišao zato što je to želeo, nego zato što mu je to bilo naređeno“, rekla je Košta.



Košta je takođe negirala da su događaji u Stupnom Dolu bili isplanirani, rekavši da su oni bili posledica „tadašnjeg ratnog vihora u Bosni i Hercegovini“.



Ona je objasnila da su se masakri u Stupnom Dolu odigrali nakon što je iz Kaknja bilo proterano 13,000 bosanskih Hrvata i nakon što je vojska bosanskih Muslimana zauzela Kopljare. Jedinice HVO-a pod Rajićevom komandom – poznatije po nazivima Apostoli i Maturice – pretrpele su teške gubitke, što po rečima Košte objašnjava njihovu brutalnost prilikom zauzimanja pomenuta dva naselja.



Košta se pozvala na reči vojnika HVO-a Dominika Ilijaševića, koji je izjavio da su tokom napada „svi bili izbezumljeni zbog prethodnih događaja“.



Drugu liniju odbrane predstavljala je tvrdnja da su stanovnici Stupnog Dola odbili da izvrše Rajićev nalog da predaju oružje.



Košta je takođe ukazala na Rajićevu neuspešnu dobrovoljnu predaju Tribunalu, optužujući hrvatsku vladu da ga je u tome sprečila.



Napomenula je da su zagrebačke vlasti u to vreme htele da ga sklone s puta, jer se tada u Hagu sudilo Blaškiću.



Blaškić se 2004. vratio u Zagreb, gde je dočekan kao heroj nakon što mu je prvobitna kazna od 45 godina smanjena na svega devet – koliko je u međuvremenu već proveo u pritvorskoj jedinici UN-a.



Nakon toga, tužilaštvo je, pozivajući se na činjenice koje su u međuvremenu otkrivene, podnelo kontroverzni predlog da se suđenje ponovi. O tome još uvek nije doneta nikakva odluka, ali ukoliko bi se to desilo, Rajić bi mogao biti pozvan da svedoči protiv svog bivšeg komandanta, čiju je ratnu politiku pred sudom već opisao kao „ludu“.



Blaškiću je kao komandantu HVO-a za srednju Bosnu prvobitno bilo suđeno za niz zločina, uključujući i najzloglasniju epizodu hrvatsko-muslimanskog sukoba – masakr nad preko 100 civila koji je 1993. počinjen u muslimanskom selu Ahmići.



Međutim, dokumente koji su iz državnih arhiva obelodanjeni nakon Tuđmanove smrti 2000. godine, žalbeno je veće Tribunala prihvatilo kao dokaz da Blaškić za neke od zločina nije kriv.



Ti dokumenti ukazuju na to da je postojao paralelan lanac komandovanja, u koji Blaškić nije bio uključen, i koji se protezao od zagrebačke vlade do političkih lidera bosanskih Hrvata i komandanata lokalnih policijskih jedinica.



Rajić pak poriče da je ovaj paralelan lanac komandovanja ikada postojao.



On je izrazio žaljenje za sve žrtve u Stupnom Dolu i Varešu, tvrdeći da je njihova smrt bila „nepotrebna“, kao i rat između bosanskih Hrvata i Muslimana. Dodao je i sledeće: „Samo istina može pomoći budućim generacijama. A ja ću je izneti, bez obzira na sve pretnje i fizičke napade [koje sam] doživeo.“



Goran Jungvirth je izveštač IWPR-a iz Haga.