Hrvatska i Srbija se otimaju za poznati slucaj Vukovar posto je Tribunal pod pritiskom da zavrsi svoja sudjenja do 2008. – Sudjenje 'vukovarskoj trojici' pred Tribunalom i dalje dobra opcija

Predstavnici Hrvatske i Srbije i Crne Gore pojavili su se 12.maja pred Tribunalom da bi obrazlozili zasto Tribunal treba da ustupi slucaj Vukovarske trojke njihovim zemljama.

Masakr izvrsen nad vise od 260 Hrvata i drugih osoba nesrpske nacionalnosti koji su utociste potrazili u vukovarskoj bolnici ostaje jedna od najpoznatijih i najbrutalnijih epizoda jugoslovenskih ratova. Tribunal je 1995. godine podigao prvu optuznicu za ovaj zlocin, optuzujuci Mileta Mrksica, Veselina Sljivancanina i Miroslava Radica (svi bivsi oficiri Jugoslovenske narodne armije (JNA)) za zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona ratovanja zbog nadgledanja transporta, prebijanja i ubijanja zrtava. Skoro dvanaest godina nakon opsade Vukovara, okrivljeni su napokon izvedeni pred Tribunal (Srbija je predala Sljivancanina u junu 2003.godine, a Mrksica i Radica 2002.godine). U februaru ove godine, medjutim, pod intenzivnim pritiskom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da zavrsi sa sudjenjima do 2008.godine, tuzilastvo je podnelo zahtev na osnovu Pravila 11 bis Pravilnika o postupku i dokazima da se slucaj ustupi domacim sudovima Hrvatske ili Srbije i Crne Gore.

Sudjenje pred Tribunalom je korisna opcija

Ostaje mogucnost da se Mrksicu, Sljivancaninu i Radicu, poznatim kao «vukovarska trojka», ipak sudi u Hagu. U svom zahtevu tuzilastvo je istaklo da je predmet Vukovar slucaj koji bi mogao biti sudjen i pred medjunarodnim i pred domacim sudom. Dalje, tuzilastvo nije dalo prednost ni Hrvatskoj ni Srbiji. Sve indicije u Tribunalu ukazuju da je tuzilastvo voljno da nastavi da postupa u ovom predmetu i da je predlog za ustupanje podnet pre svega kao stvar procesnog zahteva – da bi se pridrzavalo 'izlazne strategije' koju je odredio Savet bezbednosti UN, po kojoj bi se sudjenja pred Tribunalom okoncala izmedju ostalog i tako sto bi se odredjeni broj slucajeva ustupio sudovima u bivsoj Jugoslaviji. Rezolucijom 1534 Savet bezbednosti je pozvao tuzilastva Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju (MKSJ) i Medjunarodnog krivicnog suda za Ruandu (MKSR) da preispitaju svoje slucajeve i odluce koji ce od njih biti nastavljeni na medjunarodnom nivou, a koji bi mogli da se ustupe nacionalnim sudovima.

Iznenadjujuce je da je vukovarski slucaj postao kandidat za Pravilo 11 bis uzimajuci u obzir to sto je poznat u medjunarodnim razmerama. Dogadjaj koji se odigrao u Vukovaru pomogao je stvaranju medjunarodne podrske osnivanju MKSJ-a i u nekoliko prilika je privukao paznju Saveta bezbednosti UN. U januaru 1993.godine, izvestaj o forenzickim istrazivanjima masovne grobnice otkrivene pored Vukovara dostavljen je u prilogu Izvestaja komisije strucnjaka ciji je zadatak bio da sacini preporuke za osnivanje tribunala za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji (UN Doc. S/25274).

Savet bezbednosti UN je 1996.godine se osvrnuo na status begunaca vukovarske trojke nakon njihovog optuzenja od strane MKSJ. Savet bezbednosti izdao je predsednicko saopstenje kojim je pozvao na izvrsenje naloga za hapsenje vukovarske trojke i ukorio Saveznu Republiku Jugoslaviju za neizvrsenje svojih obaveza prema Tribunalu (vidi dokument S/PRST/1996/23).Tako simbolican iv azan slucaj MKSJ bi mogao da pozeli da zadrzi u svojoj nadleznosti.

Sam MKSJ ima snazan razlog da sudi ovaj slucaj – jedini okrivljeni za zlocine u Vukovaru pored ove trojice, ratni gradonacelnik Slavko Dokmanovic, izvrsio je samoubistvo jedva nedelju dana pre nego sto je pretresno vece trebalo da donese presudu (i utvrdi cinjenice) u junu 1998.godine. Sudjenje pred MKSJ-om za ono sto se desilo u Vukovaru bilo bi znacajano ne samo za nasledje koje ce Tribunal ostaviti, vec posebno za Hrvatsku i Srbiju posto se one zapocele sudjenja pred domacim sudovima za dogadjaje u Vukovaru. Posto su obe zemlje voljne da sude vukovarski slucaj, presuda Tribunala bi omogucila da se cinjenice utvrde na nacin koji ne bi bio podlozan kritikama o 'politickom sudjenju' ili 'nacionalnoj pristrasnosti' sa kojima se nacionalni sudovi suocavaju. Dalje, sudjenje pred MKSJ-om ima bolju perspektivu pojavljivanja svedoka pred sudom posto ce se neki od njih plasiti putovanja u Hrvatsku ili Srbiju zbog represalija ili suocavanja sa neprijateljski nastrojenim stanovnistvom.

Standardi za ustupanje – razmatranje Pravila 11bis

Ustupanje slucaja po Pravilu 11bis moze biti inicirano ili zahtevom tuzilastva, ili od strane veca po sopstvenoj incijativi. U ovom slucaju, tuzilastvo je podnelo zahtev, nakon pregleda svih svojih slucajeva u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN.

Nakon sto je zahtev podnet, vece sastavljeno od trojice sudija (poznato kao Vece za ustupanje ili vece za prosledjivanje) mora da u obzir uzme nekoliko faktora da bi odredilo da li slucaj moze da bude ustupljen od strane MKSJ. Prema Pravilu 11 bis (C) vece za ustupanje mora da razmotri tezinu zlocina (za koje je lice optuzeno) i stepen odgovornosti okrivljenog u skladu sa Rezolucijom 1534 Saveta bezbednosti UN. Savet bezbednosti pozvao je oba tribunala da se 'koncentrisu na lidere visokog ranga za koje se sumnja da su najodgovorniji za pocinjene zlocine'. Slucaj vukovarske trojice je tuzilastvo najverovatnije predlozilo cisto da se napravi pocetna tacka zbog 'srednjih' cinova okrivljenih – u vreme kada se masakr odigrao 1991.godine Mrksic je bio pukovnik, Sljivancanin major, a Radic kapetan. Oficiri nizeg ranga su sudjeni pred Tribunalom i, kao sto je slucaj sa predmetima vezanim za Srebrencicu, nastavlja se njihovo gonjenje.

Vece za ustupanje mora takodje biti uvereno da ce optuzeni imati pravicno sudjenje i, na kraju, da smrtna kazna nece biti izrecena ili izvrsena.

Argumenti za ustupanje slucaja zemljama regiona

Predstavnici Hrvatske i Srbije i Crne Gore pojavili su se pred vecem MKSJ (vece su cinile sudije Ori, Kvon i Parker) na saslusanju 12.maja da bi izlozili svoje argumente da slucaj vukovarske trojice treba da bude ustupljen nijovim zemljama.

Hrvatska delegacija, koju je predvodio profesor Zeljko Horvatic, je istakla da bi Hrvatskoj trebalo da bude ustupljen slucaj posto je zlocin pocinjen na njenoj teritoriji i posto su zrtve pretezno bile hrvatski gradjani. Delegacija Srbije i Crne Gore, koju su predvodili predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MKSJ, Rasim Ljajic, i pravni strucnjak iz Beograda Vladimir Djeric, tvrdila je da Srbija treba da dobije slucaj vukovarske trojke posto su svi oni drzavljani Srbije i zbog toga sto ih je Srbija predala Tribunalu.

Pravilo 11 bis predvidja da se slucaj moze ustupiti zemlji: i) na cijoj teritoriji je krivicno delo pocinjeno; ii) u kojoj je okrivljeni uhapsen; ili iii) koja je nadlezna i voljna i adekvatno pripremljena da prihvati takav slucaj. Hrvatska delagacija je navela (a tuzilastvo se sa tim slozilo) da Pravilo 11 bis uspostavlja hijerarhiju faktora sa teritorijalnoscu kao primarnim faktorom. Delegacija Srbije i Crne Gore tvrdi da su sva tri kriterijuma iste vrednosti.

Pravna analiza konkurentskih zahteva

Nekoliko principa su prihvaceni kao osnov za nadleznost u medjunarodnim krivicnim postupcima. Oni ukljucuju: pasivni personalni princip, princip nacionalnosti (ili 'aktivni personalni' princip), teritorijalni princip i princip univerzalne nadleznosti. Argument Hrvatske zasniva se i na pasivnom personalitetu i na teritorijalnom principu nadleznosti. Pasivni personalni princip omogucuje zemlji da uspostavi nadleznost na licima okrivljenim za cinjenje krivicnih dela nad njenim gradjanima – cak i u situaciji da je okrivljeni strani drzavljanin. Po ovom principu, Hrvatska moze da sudi Mrksicu, Sljivancaninu i Radicu jer su zrtve bili Hrvati. Teritorijalni princip omogucuje nadleznost drzave za krivicna dela koja su pocinjena na njenoj teritoriji. Posto se Vukovar i gazdinstvo Ovcara (na kome su zrtve ubijene) nalaze u Hrvatskoj, to bi takodje islo u prilog Zagreba. Konacno, Hrvatska je istakla da je kao stvar principa uvek bolje da se pravda postigne sto je moguce blize prebivalista zrtava, sto je stav koji je podrzalo i tuzilastvo.

Srbija i Crna Gora se poziva na nadleznost po drzavljanstvu – odnosno, ona moze traziti nadleznost za njene drzavljane koji pocine krivicna dela, bez obzira gde su ta dela pocinjena, pa cak i ako su pocinjena van teritorije drzave. Srbija takodje istice i univerzalnu nadleznost u cilju sudjenja vukovarskoj trojici. Univerzalna nadleznost je najkontraverznija od teorija nadleznosti i dozvoljava svakoj zemlji da sudi bilo kome za zlocine protiv medjunarodnog prava. Univerzalna nadleznost je priznata na neki nacin i Pravilom 11bis Pravilnika o postupku i dokazima po kome je svaka drzava koja ima nadleznost i koja je 'spremna i dovoljno pripremljena da prihvati takav slucaj' kvalifikovana da joj bude ustupljen predmet po 11bis. Pored postavljanja pitanja nadleznosti, Srbija i Crna Gora traze da se predmet ustupi njoj i zbog toga sto unutrasnje pravo zabranjuje isporucivanje gradjana drugoj drzavi. Ustupanje slucaja Hrvatskoj, istakli su srpski zvanicnici, bi konstituisalo dvostepeni postupak ekstradicije okrivljenih Hrvatskoj – preko MKSJ-a.

I Hrvatska i tuzilastvo su odbacili ovaj argument o 'ekstradiciji'. Tuzilastvo je navelo da je MKSJ osnovan rezolucijom Saveta bezbednosti da bi se sudilo osumnjicenima za ratne zlocine i da taj izbor mesta sudjenja (onoliko dugo koliko sud moze da omoguci pravicno sudjenje) jeste bio prioritet Tribunala. Branioci okrivljenih tvrde da su okrivljeni imali 'ocekivanje' da ce im se suditi u Hagu, te da oni ne bi 'dobrovoljno' dosli da su znali da ce biti prebaceni u Hrvatsku da im se tamo sudi. Tuzilastvo je istaklo da je mogucnost okrivljenih da se izjasnjavaju o mestu na kome ce im se suditi ogranicena, posto je odluka u najvecem stvar koju treba da rese tuzilastvo i sudsko vece. To je izazvalo reakciju predsedavajuceg sudije Orija koji je rekao da MKSJ kao medjunarodni sud za ljudska prava mora u potpunosti uzeti u obzir prava okrivljenih.

Ostala pitanja

Uslovi u Hrvatskoj

Srbija je navela da atmosfera u Hrvatskoj nece dozvoliti pravicno sudjenje. Hrvatska je vec pocela sa sudjenjima u odsustvu Srbima koji su trazeni za ratne zlocine i Srbija dalje navodi da bi samo mali broj svedoka bio spreman da putuje u Zagreb da bi ucestvovali na sudjenjima pod tim uslovima. Ovi navodi pojacani su tvrdnjama da su mnogi bivsi pripadnici JNA na tajnim optuznicama u Hrvatskoj i da bi oni mogli biti uhapseni ukoliko putuju u Hrvatsku. Prisustvo svedoka, od kojih su mnogi bivsi pripadnici JNA, je krucijalno za pravicno sudjenje okrivljenima. Jos jedan faktor koji govori protiv sudjenja u Hrvatskoj je cinjenica da samo advokati hrvatski drzavljani mogu biti clanovi komore, te zbog toga sadasnji branioci ne bi bili u mogucnosti da se pojave pred hrvatskim sudovima. Ustupanje Srbiji bi, medjutim, kako tvrdi Hrvatska prekrsilo osnovno pravilo da bi drzava na cijoj teritoriji je zlocin pocinjen trebalo da sudi izvrsiocima i da bi pravda trebalo da bude postignuta u mestu koje je sto je moguce blize mestu prebivalista zrtava.

Uslovi u Srbiji

Trenutno se u Beogradu sudi bivsim vojnicima JNA koji su optuzeni da su pucali u zrtve na farmi Ovcara. Razlicite grupe za ljudska prava, kao i tuzilastvo Tribunala, smatraju da se ovo sudjenje odvija sa ohrabrujucim stepenom profesionalizma.

Moguce je da bi, ukoliko Srbija dobije slucaj i ukoliko bi beogradski sud mogao da sudjenje sprovede na pravican nacin, rezultat bio da Srbija dokaze medjunarodnoj zajednici i svom susedu Hrvatskoj da je sposobna da postigne pravdu za zlocine pocinjene protiv nesrba. To bi bila snazna poruka za pomirenje. Ali, tu postoji ogromno 'ako'. Ukoliko slucaj bude ustupljen, doci ce do intenzivnog nadgledanja postupka ili od strane Hrvatske ili od strane Srbije, kao i od strane medjunarodne zajednice. Tribunal ce takodje posmatrati postupak – Pravilo 11 bis predvidja da MKSJ moze da povuce ustupanje ukoliko ima saznanja da postupak u zemlji kojoj je predmet ustupljen ne sprovodi na pravican nacin.

Komandna odgovornost

Vukovarska trojica se suocavaju sa optuzbama za progon, ubistva, istrebljenje, torturu i druge nehumane akte ne samo zbog svojih cinjenja vec i po komandnoj odgovornosti. Po teoriji komandne odgovornosti oni nisu morali da licno izvrse ubistva ili da ih narede, ali ako su vojnici pod njihovom komandom to izvrsili i ako su nadredjeni tih vojnika za to znali, ili su imali razloga da to znaju, i ako propuste da to sprece ili da kazne za takve zlocine, oni takodje mogu da budu krivicno odgovorni. Ovaj standard komandne odgovornosti razvijen je u medjunarodnom humanitarnom pravu i retko se primenjuje pred domacim sudovima. Ukoliko bi se sudjenje Vukovarskoj trojici odvijalo pred domacim sudom, sud bi trebalo da ima mogucnosti (kao sto je legislativa koja poznaje komandnu odgovornost kao vid odgovornosti), kao i strucnost da donesu odluku na ovim osnovama. Moguce je da pravni sistemi nenaviknuti na primenu komandne odgovornosti ne bi bili u mogucnosti da obezbede osudjujuce presude ili da bi, na drugoj strani, mogli tumaciti ovaj standard pre kao 'striktnu odgovornost' a ne kao standard krivicnog nehata. Bilo kako bilo, iskustvo Tribunala u sudjenju slucajeva komandne odgovornosti takodje govori u prilog tome da Tribunal zadrzi ovaj predmet.

Zakljucci

Sudija Ori, predsedavajuci veca, kratko je rezimirao dilemu o ustupanju po Pravilu 11bis, primecujuci da bi zrtve i njihovi rodjaci 'mislili da je premalo vaznosti poklonjeno njihovim interesima' ukoliko bi slucaj bio ustupljen Srbiji, te da bi 'okrivljeni mogli da osete da je premalo vaznosti dato njihovim pravima' ukoliko bi Hrvatska dobila slucaj. Sa slucajem koji je ovoliko politicki i emotivno opterecen kao ovaj slucaj, i sudovima u regionu koji se i dalje bore za svoju nezavisnost (kao i za percepciju nezavisnosti), zadrzavanje predmeta vukovarske trojke u Tribunalu moglo bi da bude najprakticnije i najpravicnije resenje.