Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Hadžićevim hapšenjem okončana potraga za beguncima

By Rachel Irwin

Rachel Irwin

Bivši lider hrvatskih Srba, Goran Hadžić – koji je ove sedmice uhapšen u Srbiji – bio je poslednji optuženik Haškog tribunala koji je izmicao pravdi.

Novinarka IWPR-a koja izveštava o međunarodnoj pravdi, Rejčel Irvin (Rachel Irwin), ispituje optužbe protiv njega i objašnjava značaj njegovog hapšenja.


Ko je Goran Hadžić?

Hadžić (52) je hrvatski Srbin koji je pre i za vreme hrvatskog rata – koji je izbio nakon što je ta zemlja 1991. proglasila nezavisnost od bivše Jugoslavije – obavljao različite političke funkcije.

Uhapšen je u Srbiji 20. jula, nakon što je sedam godina proveo u bekstvu. Kako mediji izveštavaju, živeo je pod lažnim imenom, ali se nije opirao hapšenju.

Tokom rata, Hadžić je bio predsednik vlade samoproglašene Srpske Autonomne Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (SAO SBZS), a u periodu od februara 1992. do decembra 1993. i predsednik takozvane Republike Srpske Krajine (RSK), koja je  uključivala i teritoriju SAO SBZS. 


Za šta je Hadžić optužen?

Optužnica protiv Hadžića podignuta je 2004. godine i u njoj se on po 14 tačaka tereti za zločine protiv čovečnosti koji su navodno počinjeni nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom, uključujući progone, istrebljenje, ubijanje, pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, okrutno postupanje, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačku.

Navodno je, uz ostale političke i vojne zvaničnike – uključujući i bivšeg predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, kao i paravojnog lidera Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkan – sudelovao i u zajedničkom zločinačkom poduhvatu (ZZP).

Svrha ZZP-a navodno je bilo „trajno prisilno raseljavanje većine hrvatskog i ostalog nesrpskog stanovništva sa približno jedne trećine teritorije Republike Hrvatske“, kako bi bila stvorena država u kojoj će dominirati Srbi.

U svom osnovnom obliku, ZZP podrazumeva udruživanje više osoba i zajednički plan da se počini zločin. Na primer, ukoliko se neka grupa ljudi okupi i isplanira zločin, a samo jedna od njih taj zločin počini, svaka osoba koja je sudelovala u planiranju biće smatrana jednako odgovornom kao i ona koja je „povukla obarač“.

Hadžić nije optužen kao neposredni počinilac navodnih zločina, nego zbog toga što je,  kako se tvrdi, na različite načine doprineo njihovom planiranju, organizovanju i vršenju. Osim toga, neki od zločina bili su prirodna i predvidiva posledica izvođenja . . . [ZZP-a] i Goran Hadžić je znao da su takvi zločini mogući ishod“ tog poduhvata, kaže se u optužnici.

Takođe, Hadžić je navodno „učestvovao i doprinosio stvaranju, organizovanju, finansiranju i upravljanju“ lokalnim policijskim i snagama bezbednosti „koje su bile formirane i podržane kako bi pomogle izvršenje zajedničkog zločinačkog poduhvata“.

Navodno je istu vrstu pomoći obezbedio i lokalnim snagama Srpske Teritorijalne odbrane, kao i paravojnim grupama „dobrovoljaca“ koje su sudelovale u činjenju navodnih zločina.

U optužnici se navode brojna ubijanja, mučenja, premlaćivanja i „produžena pritvaranja“ Hrvata i ostalih ne-Srba, kao i deportacija „desetina hiljada“ ljudi sa teritorije na koju su pravo polagali Srbi.

U čitavoj optužnici spominje se i paravojni lider Arkan, koji je predvodio jednu od najzloglasnijih paravojnih jedinica tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Hadžić i Arkan su u jednoj prilici navodno posetili jedan pritvorski centar i naredili da se oslobode dva zatočenika. „Odmah nakon toga“, Arkanove snage su „ubile jedanaest pritvorenika i sahranile ih u masovnoj grobnici“, kaže se u optužnici. Arkan je ubijen u jednom beogradskom hotelu 2000. godine, pre no što je mogao da bude procesuiran u Hagu.

Hadžić se, uz ostalo, tereti i za ubijanje preko 250 Hrvata zarobljenih nakon pada Vukovara u novembru 1991. Žrtve su iz vukovarske bolnice bile odvedene na farmu Ovčara, gde su ih lokalne srpske snage tukle i na kraju ubile.

Nakon pada Vukovara, „hiljade“ hrvatskih i drugih nesrpskih civila su navodno bile deportovane, a Hadžić je navodno tražio da se „zadrže“ ne-Srbi koji su bili osumnjičeni za učešće u vojnim operacijama – kaže se u optužnici.

Nakon što je „veliki broj“ njih prebačen u pritvorske objekte u Dalju, pritvorenike su navodno „ispitivale, tukle i mučile“ lokalne srpske snage, da bi – kako se tvrdi u optužnici – „barem 35 njih bilo pogubljeno“.


Zašto je njegovo hapšenje važno?

Iako Hažić ne slovi kao „velika riba“, on je poslednji begunac za kojim je Tribunal tragao i njegovo se hapšenje doživljava kao velika pobeda ovog suda kojeg su Ujedinjene nacije 1993. osnovale kao ad-hok instituciju, bez vlastitih policijskih snaga.

Zaviseći u potpunosti od kooperativnosti međunarodne zajednice, Tribunal je tokom godina na suđenje izveo 126 osoba, uključujući i bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića (koji je umro 2006., pre izricanja presude), bivšeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića, kao i nedavno uhapšenog bivšeg generala bosanskih Srba, Ratka Mladića, koji je u bekstvu proveo 16 godina.

Mladićevo hapšenje, koje se odigralo 26. maja, takođe se smatra neverovatno važnim; ali tek sa hapšenjem Hadžića sud može da bude zatvoren bez neprijatnog osećaja da nije uspeo u potpunosti da ispuni svoju misiju zbog toga što će jedan optuženik, možda i zauvek, izbeći pravdu.

Ovo hapšenje pokazuje i efikasnost kontinuiranog diplomatskog pritiska. Tokom godina, Tribunal se oslanjao na želju Srbije da se priključi Evropskoj Uniji, pošto je od nje traženo da u potpunosti sarađuje sa sudom kako bi napredovala u pregovorima o euro-integracijama. Sve do ove sedmice, činjenica da Srbija nije uhapsila sve preostale begunce praktično je kočila njen napredak na tom putu.

Iako su zvaničnici EU-a Hadžićevo hapšenje pohvalili kao „važan korak“, posmatrači kažu da će možda biti još nekih prepreka na putu ka članstvu u EU-u – poput, na primer, stava Srbije o Kosovu.

Pa ipak, kada je u pitanju imidž Srbije, hapšenje poslednjeg ratnog begunca predstavlja ogroman napredak.

„Ovo je prelomna tačka u napredovanju Srbije ka gubljenju statusa države-parije koji je imala još od Miloševićevog doba“, izjavio je za IWPR istoričar Robert Donja (Robert Donia) neposredno nakon Hadžićevog hapšenja.

Iako su mnogi stručnjaci saglasni da je u Srbiji još uvek potrebno uraditi mnogo toga kada je u pitanju suočavanje sa ratnom prošlošću, hapšenje poslednje dvojice preostalih begunaca u razmaku od svega dva meseca može se shvatiti kao obećavajući napredak.


Šta se trenutno zbiva?

Kako mediji u Srbiji izveštavaju, Hadžić se neće žaliti na izručenje Hagu. Stoga će verovatno brzo biti prebačen u Tribunal, kako bi se narednih dana pojavio pred sudijama.

Još uvek se ne zna da li tužioci žele da izmene ili skrate optužnicu iz 2004. godine, ali će u svakom slučaju proteći još nekoliko meseci pre no što slučaj bude spreman za suđenje.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.